Izvor: NoviMagazin.rs, 07.Feb.2018, 16:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jelka Jovanović: Ravnodušni prema zlu
Davno je neko rekao da je život, u stvari, ravnodušan prema čoveku. Tako je, gotovo uzgred, zapisao De Asis u “Posthumnim memoarima Brasa Kubasa”.
Drugi meridijani, druga kultura, druga tema, a opet živo kao da je u nedelju bio u centru Beograda, gde su se u čudnom višeuglu susrele tri nevelike skupine – jedna da slavi Milana Nedića, ratnog premijera i jednog od najodgovornijih za masovni pomor Jevreja & ostalih u Drugom svetskom ratu na teritoriji Beograda i Srbije, >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << druge dve da podsete na časno antifašističko i antisemitsko biće Srbije, ispoljeno baš tih dana, meseci i godina pogroma koji se bez greške uklopio u – Holokaust.
I zatiranje svega ljudskog. U Srbiji je to ljudsko imalo predznak jevrejskog, romskog i komunističkog, što znači i srpskog i inog koje se usprotivilo nacizmu. Pod petokrakom ili bez nje.
U prisustvu uniformisane vlasti, prvi su u čast svom davno upokojenom vođi i ovovremenom idolu salutirali nacističkim pozdravom “zig hajl”. Bez naznake kazne i nekoliko dana kasnije. Drugi su tvrdili da “fašizam neće proći”. I onda je ravnodušnost prekrila sve, sa izuzetkom nekoliko glasića protiv nove fašizacije Srbije koje je diglo nešto aktivista NVO, opozicionih političkih stranaka i medija nevelikog dometa. Sve u svemu, mrvica otpora u moru ravnodušja, posebno na vrhu vlasti, pri čemu ne treba smetnuti s uma da su oni prilično lagodni jer su sada opozicione partije svojevremeno Zakonom o rehabilitaciji otvorile Pandorinu kutiju četrdesetih i mogućnost da oprost dobiju i najveći zlikovci sa ovog tla iz Drugog svetskog rata.
Neki su već rehabilitovani, među njima Draža Mihailović i Kosta Pećanac, prvi pravosnažno, drugi prvostepeno, ali sa izgledima za konačno pomilovanje. U plejadi zla nedostaje samo Dimitrije Ljotić! U toku je i proces za rehabilitaciju Nedića, Hitlerovog premijera u porobljenoj Srbiji pod čijom je vlašću četiri od pet Jevreja istrebljeno, najviše početkom rata. Čoveka koji je već 1942. u Srbiji rešio “jevrejsko-romsko pitanje”, žmureći sa oba oka na Banjicu, Staro sajmište i dušegupke, a čiji potomci danas traže popriličnu imovinu svog pretka stečenu mahom tih meseci. Koliko je bilo lako tada prvom među Srbima steći imetak, svedoči i jedno poređenje; u Srbiji je stradalo ili iz nje prognano oko 70.000 Jevreja, a u zloglasnom Jasenovcu – kako su utvrdile nezavisne državne komisije Hrvatske i Srbije – ubijeno je ukupno između 83-89 hiljada ljudi raznih nacionalnosti, vera i porekla.
A Srbija, baš kao i njena vlast i njena intelektualna elita, pa i dobar deo ostalih, sa retkim izuzecima, ravnodušni do cinizma. Nema pravičnosti i protivljenja kao, recimo, namerama susedne Hrvatske da, po istoj matrici, rehabilituje velikane NDH poput Pavelića i Stepinca i stratišta zla prekrije zaboravom. Nemi su kad tinejdžeri u Srbiji uzvikuju “zig hajl”, veličaju čoveka koji simbolizuju isto što Pavelić i Stepinac u Hrvatskoj ili Peten u Francuskoj - s tim što Petena niko nije pokušao rehabolituje - i ispisuju parole srama i pretnje smrti onima koji se suprotstavljaju zlu fašizma. Starog i novog.
