Izvor: B92, 24.Avg.2010, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Internet guru i optimista
Vuk Ćosić u intervjuu za Mladinu: Kao civilizacija već dugo imamo groznu manu - jedan, crni ponor toga kako smo pasivni u konzumaciji medija. A sada se milimetar po milimetar približavamo aktivi. To za nas mora biti dragoceni konceptualni okvir za svako promišljanje budućnosti.
Izvor: H-alter.org
Photo: H-alter
No land's man je njegov lični moto još od onda kad je 1991. godine kao disident prebegao k nama pred crescendom miloševićevskog >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << bezumlja. I nije slučajnost da mi je dva sata pre ovog intervjua neki svim mastima premazan džepni tajkun srpskog porijekla samo četvrt u šali provalio: "Vuk Ćosić? Bah, zbog takvih ko što je on smo izgubili Kosovo! Ne razumem - to su ljudi koji beže od svog identiteta."
Na tu anegdotu smo se Vuk i ja kasnije od srca nasmijali. Njegov kompleksni identitet internet umetnika, političkog markentingaša, new-tech gurua i, ako već treba, malo bullshit artista prečvrst je i prezdrav da bi ga okaljao tragičnim debilizmom nacionalizma. Vuk Ćosić se zajedno sa divljim svetom informacione tehnologije menja eksponentno, ali ujedno svih tih godina ostaje no land's man - postgeografski čovek i internet pionir koji kaže da je ponosan na svoju generaciju umetnika jer nije razmišljala kako bi digitalizirala akvarele i haikue, već je radije tražila neke posve nove načine izražavanja.
Kao nekoga ko jezdi na čelu internetskih hordi, pitam te: koliko još vremena daješ štampi? Koliko nam još godina prognoziraš pre nego što crknemo?
Ma ne, pa neće štampa samo tako crknuti. Deo će preživjeti, kao što je preživeo koncept ekslibrisa ili, barem ponegde, neki sindikat pećinskih slikara.
Ha, ha, štampa kao sindikat pećinskih slikara - to su poticajne reči...
Hej, pećinsko slikarstvo je legitiman i kvalitetan način izražavanja s neuporedivo dužom tradicijom od štampe. Dobro, malo se zezamo, debata o tim stvarima je, naravno, jako ozbiljna. Kao što znamo, novinarstvo bi trebalo biti u nekoj vezi s javnim interesom. Ta veza je jako važna i u nju sto posto verujem. Ali teza da tu vezu osiguravaju mediji, nažalost više ne drži vodu. Pre svega, ne smemo izjednačavati medije i novinarstvo, iako su mediji trenutno još uvek institucije u kojima je koncentrisana dominantna većina novinarskih veština. Pravi problem o kojem kao društvo moramo debatovati jest zastarelost poslovnog modela.
To svakako. To smo već više puta čuli i rešenje očekujemo upravo od ljudi kao što si ti.
Ključno mi se čini to što mediji već dugo neprimereno više pažnje posvećuju aktu posredovanju priča, nego aktu pripreme tih priča. Pritom vlasnici, koji se tako jako vole busati u prsa da su takoreći golmani za ekipu javnog interesa, svoj zastareli model zasad uopšte nisu spremni ozbiljno prilagođavati. Uopšte ih ne zanima ni to da pokrenu debatu o tome ima li još smisla oko 70 posto svih sredstava ulagati u distribuciju. Ne kažem da neko silver bullet rešenje danas već postoji - ali uvek počinje tako da realistično analiziraš problem. Baš ništa nemaš od toga da kršiš ruke i jadikuješ o tome kako ljudi više ne vole medije - jer to nije istina! Ljude i te kako zanimaju dobre priče i za njih su spremni i platiti. A internet, koji si spomenuo kao najveću pretnju tradicionalnim medijima, tu je samo dodatak, nikako ne osnovni akter tog vašeg problema.
Štao ja znam. Da nema interneta - iako sam suma sumarum jako sretan što postoji - štampa sigurno ne bi bio u ovakvoj krizi.
Okej, sigurno bi bio u donekle drukčijoj krizi. Ali istina je da od mene zahtevaš preveliku sposobnost apstrakcije, jer naše moderno društvo jednostavno više ne mogu zamisliti bez interneta. Za analizu medijskih pomaka najvažniji mi se čini koncept participacije. Čitalac, odnosno gledalac je sve aktivniji. Tu postoji nekoliko stvarno zanimljivih eksperimentalnih modela - spomenuo bih pre svega spot.us. To je sajt gde vidiš takozvani crowd-funding istraživačkog novinarstva. Novinar slobodnjak objavljuje ponudu da bi pisao o toj i toj temi, za šta će mu trebati toliko i toliko vremena te toliko i toliko dolara. Onda mu ljudi zavisno o interesu uplaćuju novac, koliko mogu, odnosno koliko im se to čini vredno.
I to funkcioniše?
Da, funkcioniše. Sajt me stvarno oduševio. Kako je elegantno iz jednačine odbacio celu hrpu posrednika!
U redu, ali to se verojatno opet temelji na nekom entuzijazmu, koji je inače za diviti se, ali, nažalost, ne možeš računati da će on biti pokretačka snaga nove poslovne paradigme.
Naravno da je reč o entuzijazmu - još jednom naglašavam da je to eksperiment. Jer, naravno da se ne napravi baš svaka ponuđena priča, daleko od toga - ali mnoge se naprave! Drukčije nego kod tradicionalnih medija gde se mnoge naprave, a mnoge se onda i ne objave. Spot.us je na svoj pošteni eksperimentalni način ponudio novu jednačinu u kojoj ne treba da imaš nikakvu 'filantropiju' - nikakve milione nekog sumnjivog Meksikanca, kao sada u New York Timesu. To je isto kao da neki naš vodeći medij počne sponzorisati neko ko ima par kafića po Ljubljani.
Vuče, je li to stvarno tako beskrajno daleko od naše realnosti?
No comment. Zar nije, dakle, zato još lepše to što su mediji sada u jednoj izrazito kambrijskoj fazi? To dolazi iz praistorije, kad je planeta u kambriju odjednom doživela procvat milijardi novih oblika života. Mediji su sada jedan takav ogroman peščanik u kojem se događa milion eksperimenata. Potencijale vidim čak i u tzv. eye-report novinarstvu - dakle u paparacizaciji nacije, kad svaki čitalac postaje fotoreporter. Ne kažem da to nije dvojbena pojava i da pobuđuje baš ono najbolje u ljudima... Trenutno smo još na stupnju kad to znači prije svega da nijedna zvezda ne može vani na večeru, a da je pet ljudi u restoranu ne snimi i objavi slike prije nego što jadnik uopće dođe do deserta... Ali rano je još - ko zna što bi iz toga moglo nastati! Kad su teroristi napali London, na webu si imao slike pre nego što su se velike medijske kuće ozbiljno prihvatile priče. Ili one otmice u Bombaju, kad je veliki, moćni CNN bio prisiljen uključivati se svakih 10 minuta na Twitter da bi uopšte znao što se događa. To nisu male stvari.
Dakle, kad bi sve morao staviti na jednu stvar, stavio bi na participaciju javnosti?
Totally. Masu su decenijama navikavali da većinu slobodnog vremena pasivno preleži pred televizorom - ali čim je neki mali deo ljudi dobio priliku za aktivnije delovanje, dobili smo takve stvari kao što su recimo Wikipedia i WikiLeaks. Koji su, uz sve svoje mane, za mene neverojatni fenomeni. Posebno jer su nastali na temelju toga što je neka sitna manjina konzumenata nešto svog slobodnog vremena otela televiziji. Kao civilizacija već dugo imamo groznu manu - jedan, rekao bih, crni ponor toga kako smo pasivni u konzumaciji medija. A sada se milimetar po milimetar približavamo aktivi. To za nas mora biti dragoceni konceptualni okvir za svako promišljanje budućnosti. Neće biti lako. Novo vreme - a ne najavljujem ih za dva utorka ili za vrijeme samo jedne vlade - zahtevaće sve drugo, samo ne to apriorno štićenje staroga, onoga čemu trenutno svedočimo. Aktivniji konzumenti će pre ili kasnije kazniti starce koji štitestatus quo - i to ne vredi samo za medije, već i za ekonomiju i politiku.
Optimista!
Hja, izgleda da internet nećemo ugasiti. Dakle, kao civilizacija ćemo uživati u svim blagodatima neposrednog mrežnog komuniciranja. A to u sebi nosi moć da promeni sve - i sam osnovni koncept predstavničke demokraiije. Jer šta tačno odražava devedeset parlamentarnih junaka tamo na Šubičkoj? Odražava statistički izračun o reprezentaciji nekog broja glasača, da bismo kao zajednica, sasvim logistički, uopšte mogli bilo šta odlučiti. Jer, naravno, nije moguće svakog glasača pitati o svakoj stvari, zar ne?
Aha, želiš reći da će s internetom to na nekoj tački biti moguće... Zapravo da. Zapravo je to s tom tehnologijom jedan perpetualni referendum i, dakle, eliminacija raznih srećka prijatelja iz jednačine verovatno posve izvodljiva! Kako fantastično... lepa misao.
Logistički problem, koji već decenijama rešava parlament, jako skoro više neće postojati. Vjerujem da su tradicionalni mediji samo na čelu starih posredničkih sistema koje je internet najpre pošteno zaljuljao, a s vremenom će ih i prevrnuti. E-glasanje je danas već deo naše prihvaćene stvarnosti. Okej, setimo se prvih televizora ili prvih printera, koji su beskrajno sporo radili bzzzz-bzzzz-bzzzz, da nam je pritom bilo jako čudno pri srcu i uz najbolju volju nismo mogli zamisliti da će to jednom biti munjevita i svuda korištena tehnologija... Isto tako moramo sada biti mrvicu zreli i strpljivi kad ocenjujemo čudne eksperimente koji sami sebe pokreću na temu društvene participacije - bilo da je reč o litavskim e-izborima ili o toj našoj Slepoj Vidi, koja nas pokušava savjetovati o porezima.
Misliš o Lepoj Vidi?
(ironična grimasa) Come on.
Ha, ha, okej, Slepa Vida. Usput, Vida je svoje sagovornike koštala oko pola miliona evra - je li to na bilo koji način prihvatljiv podatak?
Je. Je. Ne mogu baš presuditi je li to za ovako malu državu zapravo smotrena investicija, ali sama cena me ne šokira previše. Dobro, uek se u pregovorima da ušićariti kakvih dvadeset ili pedeset somova, ali to nije bilo, kako su neki pretpostavljali, preplaćeno za celi cenovni razred.
Kao pobednički vođa internet kampanja za Trka i SD, u zadnjih nekih godina si se probio i u internet marketingu.
U politici sam nekakav sezonski radnik, ha, ha, ha - dođem onda kad je kampanja. U Sloveniji je internet važan kad su rezultati tesni. Kod onakvog masakra kakav je na lokalnim izborima napravio Janković, protivnik bi mogao izumeti neko vizionarsko participacijsko čudo na internetu, ali ne bi mu pomoglo.
Što najbolje pali u slovenskom internet političkom oglašavanju?
U opštem političkom oglašavanju zapravo pale idiotske teme tipa partizani-domobrani, a na internetu je opet malo drukčije. Mislim da smo s Trkovom kampanjom postavili osnovna merila za neke sledeće izbore. Jak pečat je ostavio Trkov blog, bilo je jako važno i to što smo sajt svaki dan šopali s nešto videonovosti... A najvažnije je bilo ono što smo napravili na Facebooku. Leto 2007. je upravo vreme kad su slovenski mediji skužili da Facebook uopšte postoji. I uz sve što su naši PR-ovci postizali u drugim rubrikama, kandidat Trk je bio prisutan i na infotehnološkim stranicama - definitivno u svakom članku koji je govorio o Facebooku. Što je logično jer novinari jednostavno nisu imali pojma što bi napisali o tom "društvenom fenomenu" pa je sve bilo u stilu: To je tamo gde možete frendati s Trkom. Evo, sad bi se baš rado pohvalio kako sam to briljantno isplanirao - ali šta kad nisam. To se jednostavno dogodilo, a naša zasluga je samo to da proces nismo blokirali. U izbornim kampanjama je ionako od ključne važnosti samo to da ne praviš greške.
Ali, cyber Danilo tada još nije twittao?
O, na Twitteru sam mu jako brzo otvorio account, ali sam se onda jako brzo i prestao baviti njima.
Zašto?
Jer sam otkrio da je to tada u Sloveniji radilo sve skupa još oko osam drugih ljudi. Ej, to je bilo ljeto 2007. Ali stvari idu napred. Već prošle godine, na evropskim izborima, dobro smo iskoristili slovensku verziju Twittera. Svih sedam naših kandidata je slalo po deset/petnaest twittova na dan. Tu bih hteo naglasiti kakav je car bio Lev Kreft. Ono što je on slao svojim potencijalnim glasačima trebalo bi što pre objaviti u knjizi.
Sjećam se kako je vaše besramno korištenje novih tehnologija išlo na živce političkim protivnicima. Mislim da se tada čak mogao čuti slogan: Više od prijatelja na Facebooku, ili nešto slično.
2008. godine imali smo nekakvo suočavanje webstratega pojedinih stranaka i zanimljivo je bilo promatrati drastičnu razliku u našim osnovnim pogledima na svet. Mi koji smo bili tamo kao predstavnici levih stranaka, govorili smo o uspostavljanju internet dijaloga i necenzuriranom dvosmernom komuniciranju, a naši moćni protivnici iz desnih stranaka o Facebooku i sličnim društvenim mrežama mirno su govorili kao o podvali. Štaviše, učinilo mi se da su oni podvalom smatrali čak i samo političko takmičenje - čime su nam, bar za moj ukus, o sebi rekli više nego što su verovatno hteli.
Gle, ali u tom kontekstu sigurno je reč o podvali. Manja podvala je da se kandidatu Trku zapravo živo "fućka" za njegovu legiju prijatelja na Facebooku. Veća podvala bi bila da u političkom takmičenju - barem na parlamentarnim izborima - nemaš nikakav pravi izbor, osim ako baš želiš birati između ebole i raka gušterače. Tako da su vaši moćni desničarski protivnici tada verovatno bili malo iskreniji od vas.
Čvrsto vjerujem da se deo glasača uprkos svemu odlučuje na temelju pozitivnih uticaja, dakle, s iskrenom željom da život zajednice promene nabolje. Čak i ako ih je samo 10 posto, meni je to dovoljno da se ne složim s time da je kompletno političko takmičenje podvala. Razumem tvoju poentu o gnjilosti partitokratije kakva vlada na raznim stranama - ali naši protivnici su tada na suočenju tvrdili da je mobilizacija dijaloških platformi tipa Facebooka za političke potrebe u osnovi bez veze. A s takvim stajalištem se duboko i iskreno ne slažem! Čak bih rekao da takvi pogledi mogu izražavati neku dublju nedemokratičnost naših sagovornika. Kao dodatni dokaz naveo bih to da su postovi na internetstranici SDS-a zapravo nepotpisani, anonimni i da korisnik tamo nema mogućnosti da komentariše. Ali sviđaju mi se njihovi brojači stvari, kao što je broj otpuštenih iz javne uprave i još neke stvari - to je domišljato i to treba pohvaliti.
Bi li bio toliki profesionalac da vodiš internet kampanju za desne kad bi te angažirali? Da te, recimo, sutra nazove Janša?
Ne. Politički marketing ionako nije moj corebiznis. Dopustiću sebi čak izjavu vrednu Miss Slovenije - naime, da je moja osnovna vodilja u životu neka briga za opšte društveno dobro. Budući da politika nije moj primarni hleb, mogu imati toliko distance da biram s kime ću sarađivati. U zadnje tri sezone još nisam izgubio - zapravo bi bilo pametno da se povučem dok još imam tako dobar postotak pogodaka iz igre.
U kolikoj meri podržavaš ljupku tezu da je osnovni pokretač munjevitog razvoja digitalne tehnologije pornografija?
Veliku grešku radi svatko ko podcenjuje uticaj pornografije - i to na više razina. Ne, internet nije nastao zbog nje, ali njeni internetadministratori zaslužni su za većinu fantastičnih inovacija, koje su kao neka osnova modela internet stranice danas. Zašto? Zato što je pornografija na internetu daleko najkonkurentnija i najmanje regulisana grana i kao takva je osuđena na ekstremni darvinizam. Ideje koje se tamo rađaju vrlo brzo se isprobaju u praksi. Banneri, search-engine optimizacija - sve to smo dobili iz pornosfere. Zato me čudi kako je malo dijaloga između white-hatsa i black-hatsa.
White-hatsi i black-hatsi?
Dihotomija je iz starih vesterna gje je dobri frajer imao beli, a zlikovac crni šešir. Kako god: ako dobro razmislim, ne poznajem nijednog pornoadministratora iz Slovenije, a znam da ih imamo poprilično. Baš bi bilo zanimljivo jednom organizovati nekakav kongres!
Ili možda čak O.K. Corral!
Ha, ha, ali ne bi bilo nijednog pravog razloga za konflikt. Prema black-hatsima osećam pre svega neku jako konkretnu dozu respecta. Naravno, ako smo moralni kompas ostavili u nekom drugom filmu.
Zašto? Je li pornografija nemoralna?
Ne, ne - uopšte ne kažem da je nužno nemoralna. Sećam se kako mi je deda pozajmljivap knjige iz one stare srpske erotske zbirke - imam je gore na polici. Među ostalim mi je posudio De Sadovu knjigu Sto dana Sodome, koja mi se činila jako zanimljivom - samo pred mamom sam imao neku malu blokadicu, radije joj to nisam spominjao... Sve dok u pogovoru knjige nisam naletio na referencu na tu moju mamu i njen doprinos takvoj literaturi, jer je baš nešto prevela... Pa, tada sam otišao do nje i pokazao joj to i bili smo oduševljeni. To je bio super osjećaj - zašto bi mi pred njom bilo neugodno ako je tako ponosno navedena u pogovoru! Jedna obična literarna fusnota razminirala mi je kompletnu pedagošku paradigmu s mamom!
Inspirativna priča. De Sade je povezao porodicu.
Tako je.
Super da si to spomenuo. Za kraj bih se, naime, dotakao utecaja cyber-okružja na mlade koji odrastaju. Dugo je prevladavao optimizam - kao, divno je što im je sve to na raspolaganju, kolika samo znanja prikupljaju surfanjem i pretraživanjem, na kakvim čudesnim studencima se mogu napajati! Ali utecajna knjiga Marka Bauerleina The Dumbest Generation uverljivo je prikazala koliko je katastrofalna situacija u prvoj doista potpuno digitalnoj generaciji. Bar u Americi istraživanje za istraživanjem dokazuje da je nivo konkretnog znanja gori od poraznog. Ali ne samo to, tamo su mladi beznadni slučajevi (čitaj: beznadniji od svojih roditelja) i u sposobnosti traženja relevantnih informacija na internetu, sposobnosti kritičke procene tih informacija, da debatu o skoro vertikalnim grafikonima rasta narcizma radije ni ne započinjem.
Ma, i kad sam ja išao u osnovnu školu u časopisima smo mogli čitati puno zabavnih stvari o tome kako Amerikanci ne znaju ni sabirati i slično.
Stari, 2001. godine je, u sklopu krajnje utjecajnog istraživanja NEAP, 52 posto srednjoškolskih seniora po celoj državi zaokružilo da su u II. svetskom ratu Nemačka, Japan i Italija bili američki saveznici. Ako tebe to ne plaši, onda te ničega nije strah.
Gledaj, uvek se pojavi to neko dušobrižništvo iz kojeg se onda rodi mnogo toga lošega - među ostalim oni grozni oglasi koji kažu: ne idite na internet jer tamo žive pedofili. Zapravo zadnjih meseci samo čekam kad će mediji konačno napraviti ono što tako žele i u udarnom naslovu spojiti reči 'Facebook' i 'krv'.
O, pa to su već napravili, baš je prije neki dan na POP-u bilo kako je u Nemačkoj neki dečko ubio i zakopao curu koju je, hm, ulovio u mrežu preko Facebook mreže.
Pa, eto. Ali mladi nisu isti kao mi, samo manji, već su uvek neka sasvim svoja kultura. Svet procesiraju sasvim drukčije. I zapravo nije važno hoće li i dalje čitati knjige ili slikati odlične pećinske slike bizona. Stvari dolaze i odlaze. Opet: pećinsko slikarstvo je imalo daleko dužu i plodniju istoriju od književnosti. Nove tehnologije uvek donose nove oblike izražavanja. Roman nije s nama od paleolitika, a nije nam ga donio niCharlton Heston s gore Sinaj, već je nastao tek onda kad je neki Nemac izumeo štampu. Roman je samo bio reakcija na neku novu tehničku datost. Kod uzleta interneta ne smemo se pitati: Uuu, šta će sada biti s onom našom starom tehničkom datošću? Ili:Hoće li naša deca i dalje pisti romane? Ne, pitanje mora biti: Šta će sa sobom doneti ti novi, sveži, mladi, drukčiji, sledeći ljudi?
Istina je da baš svaka generacija za sebe pogrešno veruje da je upravo ona ta zadnja vredna, tu treba biti jako pažljiv... Ali nikako se ne slažem s time da se o sposobnosti informiranog kritičnog mišljenja govori kao o "još jednoj stvari koja dođe i ode" - kad dođe do toga u trenutku postajem jedan tipičan hard-linerski stari namćor!
Ali zar stvarno imaš utisak da je pre bilo tako puno više kritičnog mišljenja? Možda ipak malo idealiziramo? Jer i ja sam jako osjetljiv na takve stvari. Kad sam imao 12 godina mama mi je rekla: Ako se slažeš s većinom, razmisli još jednom, jer najverojatnije radiš veliku grešku. I to sam jako ozbiljno shvatio. Ali o kojim ti to dobrim starim vremenima tačno govoriš?
To što je uvek bilo loše, ne znači da već sutra ne može biti još gore.
U socijalizmu smo imali puno kritičnog mišljenja koje je moglo biti izraženo u samo jednom časopisu. Ja bih rekao da je danas kroz sve te koliko god seljačke, pauperizirane, žute internet forume količinski izraženo puno više kritičkog mišljenja nego onda. Sad, je li to reflektovano utemeljeno mišljenje, to je druga debata. Ali, budući da ga imaš tako neuporedivo više, u duhu dobrog starog Marksa verujem da će kvantitet vremenom dati kvalitetu.
Danas pojedinci imaju beskonačno veće mogućnosti izražavanja. Ono kritično mišljenje od pre, koliko god brilijantno bilo, većinom je ostajalo kući. I kao takvo, bilo je društveno irelevantno. Ja kažem: dajmo mladima vremena!
