Izvor: Politika, 17.Dec.2011, 23:02   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Predsednik FK Kosova navija za Partizan

Došao bih u Beograd, ali bojim se da bi me gledali kao predsednika Fudbalskog saveza, a ne kao bivšeg fudbalera crno-belih i reprezentacije, kaže Fadilj Vokri

Priština – Kad Fadilj Vokri šeta Prištinom, sve staje. Ulični prodavci ukradenih mobilnih telefona ostavljaju svoje tezge, obični ljudi, čak i bokserska legenda stare Jugoslavije Azis Salihu, zastanu da pozdrave fudbalsku legendu bivše Jugoslavije.

Oni koji su malo stidljiviji, samo znatiželjno, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sa osmehom, gledaju čuvenu Partizanovu „devetku” pravo u oči očekujući da im makar uzvrati pogled. Vokri, kao i svaka prava sportska legenda, otpozdravlja svima njima, sa istom srčanošću kojom je proklizavajući otpozdravljao Partizanovom jugu svaki put kad bi dao gol.

Ozbiljan, u teget odelu koje sa nekom nelagodnošću nosi, Fadilj Vokri danas ne izgleda nimalo drugačije nego na fotografiji iz albuma sa sličicama „Prva liga Jugoslavije 1988–1989”. Tek pokoja seda dlaka i nekoliko kilograma više, pokazuju da je vremenski od idola jugoslovenske omladine do predsednika Fudbalskog saveza Kosova prošlo više od 20 godina.

Živi na relaciji Priština–Nim u Francuskoj, mesta u koje je otišao posle igranja u Partizanu, i u kojem mu sada žive deca – dva sina i kćerka. Svoj trenutni rad posvetio je ulasku Fudbalskog saveza Kosova u Fifu.

– Deca treba da se bave sportom i to je to. Politička pitanja me ne zanimaju – kaže Vokri.

Sa vidljivom nostalgijom za starim vremenima, dok šetamo Prištinom od hotela „Grand” do Gradskog stadiona, kaže da se na Kosovu teško živi, da nema posla i da je retko ko spreman da ulaže u sport. On sebe smatra kosovskim Albancem koji na Srbiju gleda kao na suseda, koji bi trebalo da ima prijateljske odnose sa Kosovom.

I dalje navija za Partizan i redovno prati utakmice. Posebno je ponosan zbog učestalih titula i pobeda nad večitim rivalom, ali žali što ne može da dođe na neku od utakmica kluba u kojem je stekao status fudbalske legende.

– Bojim se da bi me gledali kao Fadilja Vokrija predsednika FS Kosova, a ne kao Fadilja Vokrija bivšeg fudbalera Partizana i reprezentacije – kaže.

Priština danas izgleda kao Beograd od 1991. do 1995. godine. Atmosfera u glavnom gradu za neke srpske južne pokrajne, a za druge kosovske nezavisne države, uopšte ne odudara od one koja se osećala tokom sankcija devedesetih godina prošlog veka. Zonska restrikcija struje, urbanistički haos, blatnjave ulice na kojima su najčešći dekor prodavci švercovanih cigareta i mobilnih telefona – ovde su svakodnevica.

Priština je projektovana za 200.000 ljudi, a danas u njoj živi oko 600.000 osoba. Na nekim mestima se mogu videti velelepne futurističke zgrade, pored kojih se nalaze udžerice obrasle u korov. Putevi izgledaju zapušteno. Pored nedostatka struje, najveći problem je voda, jer svakog sekunda nedostaje 800 litara za piće.

„Iznajmljujem stan od 50 kvadrata za 300 evra mesečno u centru Prištine, a svake večeri posle 10 časova nemam vode”, kaže jedan mladi Prištevac.

Od sto ljudi sposobnih za rad, posao nema 47, a prosečna plata je 270 evra (zbog visokih plata zaposlenih u administraciji i u Euleksu i Kforu). Oko 30 odsto Kosovara ne može da pređe liniju siromaštva, 13 odsto stanovništva živi u ekstremnom siromaštvu, a bruto društveni proizvod je manji od 2.000 evra.

To u stvari pokazuje da bi stanovnici Kosova morali da rade 200 odsto više da bi stigli prosek u regionu. Najuspešnija je, čini se, lokalna administracija u kojoj je uhleblje našla čak 91.000 ljudi.

– Privreda nije razvijana od 1999. godine i ulaska međunarodnih snaga. Lošu ekonomsku situaciju političari su opravdavali time da status Kosova nije rešen. Ipak, i od kada je proglašena nezavisnost, ništa nije urađeno na poboljšanju standarda i zapošljavanja – kaže jedan mladi Prištevac.

U Prištini dosta mladih ljudi govori srpski, iako su srpske institucije izašle odavde kada su mnogi od njih imali desetak godina. Prosečni stanovnik Kosova ima 24 godine. Niko od onih koji govore našim jezikom, a sa kojima je ekipa „Politike” razgovarala, ne doživljava Srbiju kao svoju državu.

Osim već poznatih razloga, zanimljivo objašnjenje kako je došlo do toga da kosmetski Albanci ne doživljavaju Srbiju kao svoju zemlju dao nam je Adrijatik Keljmendi, glavni i odgovorni urednik jedne od najgledanijih prištinskih televizija – Kohavizije.

– Mnogo umerenih Albanaca, lojalnih Srbiji, prešlo je na stranu OVK, kad nas je Milošević izbacio iz škola i sa radnih mesta. U to vreme sam bio maloletan, ali se dobro sećam kad su moji roditelji izbačeni sa posla, samo zbog toga što su Albanci. Otac mi je bio tužilac u Peći, a majka ekonomista u jednoj državnoj firmi. Portiri su postajali direktori firmi samo zato što su Srbi. OVK se do tada smatrala ekstremističkom organizacijom, a taj potez vlasti iz Beograda odgurnuo je od sebe umerene Albance koji su bili u apsolutnoj većini – objašnjava Keljmendi.

Dušan Telesković

objavljeno: 18.12.2011.
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija

Nastavak na Politika...

Sportski Žurnal: Predsednik FK Kosova navija za Partizan