Izvor: Politika, Fonet, 27.Okt.2009, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nema presude bez „sertifikata” o nasilju
Žrtve neće morati da traže lekara koji će im evidentirati povrede, već će to obavljati u specijalizovanoj ambulanti Instituta za sudsku medicinu
Kroz ambulantu za kliničke preglede žrtvi nasilja Instituta za sudsku medicinu u prethodnih godinu dana prošlo je više od 50 osoba, a rukovodioci ove renomirane medicinske ustanove nameravaju da pod krovom ovog instituta formiraju Centar za pravosudne organe, u kome će žrtve dobiti kvalitetan „sertifikat” o povredama, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << a sud – dragocene dokaze o počinjenom nasilju.
Potrebu za formiranjem specijalizovane ambulante za pregled žrtava nasilja nametnula je sama praksa u kojoj su ove osobe šetale od bolnice do bolnice, ali i analiza sudskih spisa koji jasno svedoče o neadekvatnim sudskomedicinskim zapisima koje su žrtve agresije dobijale od lekara.
„Analiza sudskih spisa Okružnog suda u Beogradu 113 žrtava silovanja u periodu od 1995. do 1999. godine jasno ukazuje da su samo u devet odsto slučajeva povrede opisane u skladu sa sudskomedicinskim standardima, a čak 45 odsto medicinskih izveštaja bilo je nezadovoljavajuće. Uz to, nijedna žrtva nije fotografisana, a te fotografije predstavljaju trajan sudski dokument i dopunu pisanom nalazu i omogućavaju i onima koji žrtvu nisu videli da daju svoju procenu o načinu povređivanja. Jednostavno rečeno, pri pregledu žrtava nisu korišćeni protokoli i nije ispoštovan strukovni standard”, objašnjava dr Đorđe Alempijević, specijalista sudske medicine i docent na Medicinskom fakultetu u Beogradu.
„Između povređivanja i sudskog postupka postoji vremenska distanca, a tortura se obično vrši bez svedoka, zbog čega je važno da se povrede opišu na pravi način. Prednost sudskomedicinskog pregleda je u tome što on podrazumeva pregled celog tela. Naime, ako su povrede višestruke i ozbiljne, žrtve mogu da se šetaju od neurohirurga, hirurga, ortopeda do lekara drugih specijalizacija i to ih izlaže dodatnoj traumatizaciji. Osim toga, određene vrste nasilja zahtevaju brz pregled – za seksualno nasilje je, primera radi, veoma važno da se što pre uradi ginekološki i laboratorijski pregled, baš kao što je važno i da se žrtva ne okupa i ne baci odeću.Uz to, analizom krvi može da se ustanovi da li je žrtvi u piće sipana neka vrsta droge za omamljivanje, jer naš zakon priznaje i drogu kao sredstvo prinude”, objašnjava dr Alempijević.
„Ono što se u praksi često dešava jeste da žrtve nasilja odu u bolnicu ili Dom zdravlja i dobiju neko uverenje o povredama, ali kvalitet tog uverenja, po pravilu, nije zadovoljavajući. Naime, povrede se obično ne fotografišu, a veoma često se dešava da lekari ne dokumentuju sve povrede koje je žrtva dobila – ovo se pre svega odnosi na manje ili skrivene povrede (manje oguljotine ili krvne podlive) koje same po sebi ne zahtevaju posebne mere lečenja. Međutim, upravo ove medicinski „beznačajne” povrede, mogu imati veliki značaj u sudskomedicinskom kontekstu”,objašnjava dr Alempijević.
On upozorava da se zbog nepotpunog forenzičkog izveštaja na sudu često relativizuje vrsta i broj povreda, a u nedostatku dokaza, sud prihvata one stvari koje su povoljne za nasilnika. To obeshrabruje žrtve da prijavljuju krivična dela, jer one prolaze kroz veoma mučnu proceduru, a ti postupci se često mogu završiti oslobađanjem prestupnika ili kazna može biti blaga, ističe dr Alempijević.
K. Đorđević
[objavljeno: 28/10/2009]
