Izvor: Politika, 04.Dec.2010, 23:07   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Izabrao sam Maju umesto Novaka

Selektor teniske reprezentacije Srbije priča o čika Brani, ocu Bobe Živojinovića, pa o Zimonjiću i Đokoviću, treneru Bolitijeriju, Samprasu, Agasiju, a posebno o Štefi Graf i Federeru, stavu svoje ćerkice koja mrzi tenis, jer joj uzima tatu...

VIŠE OD SPORTA

Bogdan Obradović je najveći deo života posvetio sportu. Pre svega tenisu u Crvenoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zvezdi i košarci na nizu terena u Beogradu. U oba sporta je pokazivao veliki talenat, ali je već u 18. godini otišao na treću stranu: u teniske trenere. I, pre tri godine, izabran je za selektora Dejvis kup reprezentacije Srbije. Od tada ovaj sastav zna samo za uspehe.

Rođen je 30. septembra 1966. u Zemunu. Završio je nautički smer u Srednjoj brodarskoj školi, a potom se upisao na Saobraćajni fakultet. U minusu je tri-četiri ispita, apsolvent je već dvadesetak godina. Obećava da će diplomirati. Sad samo zato da bi deci pokazao i taj trofej.

U braku je s Majom. Uz njih su sin Aljoša (11 godina) i ćerka Lucija (četiri i po).   

Kad ste upoznali tenis?

Bilo je to kad sam imao 12 godina. Na jednom betonskom odbojkaškom terenu spustili smo mrežu do zemlje, napravili drvene rekete i krenuli u ozbiljnu igru. Pravila smo učili gledajući TV prenose iz Vimbldona. Ipak, neki ljudi u Beogradu su tada taj sport, ismevajući ga, zvali „pederski”. Zato sam sa strahom rekao ocu, oficiru JNA, kojim sportom se bavim. Ali, on me je ohrabrio stavom da „to nije loše”. „Imaš snažne ruke i jaku volju. Uspećeš.” Te očeve reči bile su presudne za sve moje sportske uspehe.

Kojim putem ste krenuli?

Sa nekoliko drugova otišao sam na teniske terene Crvene zvezde. Trenirali smo žestoko. Dolazili smo tu u ranu zoru. Čak i pre izlaska sunca. Imali smo tada sve uslove za dobar rad. Bili smo u odličnim odnosima sa čika Branom, ocem Bobe Živojinovića, koji je održavao terene u Zvezdi. On nam je otvarao vrata kluba nekoliko sati pre početka prvih treninga. I to nije sve kad je o čika Brani reč. Umeo je, ponekad, da nas iznenadi lepim poklonima. Delio nam je tenisku opremu koju je Boba ostavio u kući kao višak.

I dokle ste stigli kao igrač?

U 14. godini sam bio rangiran među prvih sto igrača u Jugoslaviji. Taj uspeh je mogao da bude i veći da su otac i majka imali novca i za moje tenisko školovanje. Ovo pravilo važi i sad. Talentovana deca, za uzlet do nacionalnih i svetskih titula, moraju da imaju i imućnije roditelje. A ja sam se za sve svoje uspehe – izborio sam. U moje titule ubrajam i to što sam, posle odsluženja vojnog roka, pre dvadesetak godina, kao igrač i trener, s prijateljem Ilijom Tanackovom, vratio u život teniski klub u Kikindi. Sad je to veliki sabirni teniski centar za Banat. A potom sam opet došao u Crvenu zvezdu.

S kim ste sve radili kao trener?

Nenada Zimonjića, sad najboljeg dubl igrača na svetu, upoznao sam kad je imao samo 12 godina. Bio je tada šampion Jugoslavije za taj uzrast u singlu! Od tada smo zajedno. A kasnije sam radio s Jankom Tipsarevićem, Borisom Pašanskim, Viktorom Troickim, Novakom Đokovićem... S njima sam radio u svim klubovima i putovao na turnire. Za to vreme mnogo sam naučio od najboljih trenera na svetu: Boba Breta, Breda Gilberta i Nika Bolitijerija koji je veliki ekspert i za razvode. Devet puta se ženio! Ali, čovek od koga sam naučio principe i zakonitosti sporta je Zoran Grbović, kondicioni trener, koji bi uskoro mogao da nam se priključi u reprezentaciji.

Šta posebno pamtite sa putovanja?

Od svih tih susreta posebno pamtim dva poziva u goste. Nenad Zimonjić je, pre svega, izuzetan čovek, vedrog duha i iskrenih namera, a i jedan je od najboljih tenisera na svetu, pa nije čudno što ne postoji čovek koji ga ne želi za prijatelja, a uz njega idem i ja kao njegov trener. Tako smo jedne zime bili gosti Pita Samprasa, a druge Andrea Agasija i njegove supruge Štefi Graf.

Kako Vam je bilo sa Samprasom...

U vreme kad je igrao bio je „čovek s druge planete”. Na turnirima se ponašao kao šeik. Iza njega je bila svita koja nije dozvoljavala da mu bilo ko priđe bez njegovog odobrenja. Ali, na svom imanju, kod San Franciska, to je bio drugi čovek. Tu smo Zimonjić i ja bili dve nedelje. Vreme smo provodili na treninzima, u šetnjama, na izletima... Tada sam saznao da je u vreme igračke karijere trenirao i sa američkom atletskom reprezentacijom. Ponosno je, u priči sa nama, istakao da je dve stotine metara mogao da pretrči samo tri sekunde sporije od svetskog rekorda. On je u to vreme trčao tu distancu za 24 sekunde!   

... a kako s Agasijem i Grafovom?

Njihov posed je na Ribarskom ostrvu, blizu Majamija. Na taj najlepši deo uz obalu Floride stiže se brodom na koji niko ne može da uđe bez pozivnice vlasnika imanja na tom rajskom ostrvu. Andre i Nenad su manje trenirali, a više pričali, a Štefi se proslavila kiselim i slatkim salatama od voća i povrća. Ali, iznenadila nas je vicevima svih vrsta... A poslovno su vrlo ozbiljni ljudi. Posebno je značajno to što su osnovali veliki univerzitetski centar za školovanje siromašne dece!

A kako se ponaša Rodžer Federer?

Znam ga već deset godina, od njegove devetnaeste. Upoznao sam ga na turniru u Lionu na kome sam bio sa Zimonjićem. Prišao nam je i seo za naš sto. Znao je Zimonjića sa prethodnog turnira. Često smo se viđali, pričali i zabavljali se. Igrao sam s njim više puta bilijar i stoni tenis, a jednom prilikom čak i fudbal... Bio je veoma srdačan. Pričao nam je o svom prvom aplauzu van teniske arene. Posle pobede na nekom turniru u Nemačkoj otišao je u Švajcarsku, u svoj grad, da gleda hokejaški meč. Publika ga je prepoznala i pozdravila aplauzom, a on nam je priznao da je bio i obradovan i zbunjen... Sada, kao veliki šampion koji je osvojio čak 16 velikih turnira, zadržao je ljubaznost pri pozdravljanju, ali ne i želju za dužim usputnim razgovorom. Uspeh i novac ipak čine svoje...

Šta je s Đokovićevom braćom?

Obojica su veoma talentovani, ali vreme radi za Đorđa (15). Marko (19) s ovih 30 ovosezonskih poena napravio je veliki pomak na svetskoj rang-listi. Sad mu je naredna sezona vrlo važna. Sledeće godine mora da krene na najozbiljnije turnire. Po svemu što vidim, nadam se da će u tome uspeti.

Zašto niste trener Novaku Đokoviću?

Bio sam u toj dilemi pre šest godina. Dugo sam bio s njim i on je želeo da nastavimo. Odlično se razumem i sa svim članovima njegove porodice. Ali, taj veliki rad sa Novakom, od njegove 16. godine, mnogo bi me odvojio od porodice. Dve godine pre toga već sam prestao da putujem sa Zimonjićem. I, kad sam sve stavio na papir, odlučio sam se, ipak, za ostanak u Beogradu, uz Maju i decu. Jer, i ovako, zbog mog rada u Teniskom savezu Srbije, pa i zbog moje škole tenisa na Adi Ciganliji, često nisam u kući, pa naša mala Lucija kaže kako mrzi tenis, jer joj – uzima tatu.

Slavko Trošelj

objavljeno: 05.12.2010.
Pogledaj vesti o: Crvena Zvezda

Nastavak na Politika...