Izvor: Politika, 04.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Crvena kuća, ciganska radost
Nadahnjujući svoje građane, Beograd svakodnevno dobija nove simbole. Najnoviji je crvena kuća, smeštena u lavirintima naselja "Staro sajmište", u delu koji Beograđani zovu "karton siti". Ofarbana drečavom crvenom bojom, vidljiva je svakom prolazniku kojeg put nanese preko Gazele. Ova građevina izdvaja se od ostalih i po tome što je napravljena od čvrstog materijala. Tako je sivilo koje preovlađuje na novobeogradskoj strani reke, ispod mosta, konačno razbijeno jednom pravom bojom. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Zasluge za lepši ambijent ovog inače neuglednog kraja grada pripadaju porodici Radžipović. Domaćini, isprva sumnjičavi i neraspoloženi za razgovor iz straha od raznih inspekcija i nedavne najave grada o konačnom rešenju za nehigijenska naselja, popustili su pred objektivom fotoaparata. Posle kraćeg porodičnog savetovanja sledio je poziv za trpezu kao već čuvena romska gostoljubivost.
– Slikaj prvo mene, onda njega, a posle sve zajedno – traži musavi dečačić. Dvorište vri od života. Deca, odrasli, čopor pasa i papagaj Roki.
Radžipovići su brojna familija, ali u kući živi šest članova. Najstariji Safedin sedi ispred kuće i hvali se granom porodičnog stabla koja počinje od njega.
– Imam dvojicu sinova i sedam ćerki. Sve ćerke su udate i, u proseku, imaju po dvoje dece. Pa, računajte koliko je to unučića. Sinovi su oženjeni i oni imaju decu, a deca ćerki i sinova takođe imaju decu, tako da sam dočekao i praunuke – kazuje Safedin.
Priča o kući tako obuhvata dve generacije porodice Radžipović, oca Safedina, penzionera i nekadašnjeg ložača u "Beogradskim elektrana", koji je pre petnaest godina započeo izgradnju ove kuće, i sina Nukija koji je taj posao nastavio do danas.
Tridesetsedmogodišnji Nuki, odnedavno i sam deda, posle bolnog iskustva sa našom policijom, pre devetnaest godina potražio je sreću u Italiji, gde i sada živi. Ovde je na kratkom odmoru, pa opet nazad u Peruđu. Svaki Nukijev dolazak iz Italije odmah se primeti, jer novac koji donese odmah uloži u kuću. Zgradu su ofarbali u crveno, jer kažu da se prašina odbija od nje, a ako se ipak isprlja lako se pere.
– Jeste koštalo 300 evra, ali crveno je naša boja, to je ciganska radost. Ovu kuću volim i, da mi ponude bilo šta drugo, ne bih prihvatio – kaže Nuki. Unutar kuće svaka soba u posebnoj boji – narandžasta, zelena, plava, a kupatila italijanska. Porodica ima i umetničkih sklonosti i ukusa, pa su se reprodukcije slika čuvenog Klimta idealno uklopile sa bojom zidova i nameštaja.
A. Cvetković – J. Vlašković
[objavljeno: 04.08.2006.]
