Izvor: Politika, 22.Avg.2010, 20:26 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Umro fudbalski velemajstor Stjepan Bobek
U 87. godini je preminuo čovek koji je u fudbalu postavljao rekorde i osvajao trofeje i kao igrač i kao trener, ali njegovo ime je veće od statističkih podataka, ono je – mit
U Beogradu je, između ponoći i svitanja, zauvek usnuo Stjepan Bobek. Mnogo je pera pokušalo da opeva njegovu igru, bezbroj je pisaćih mašina ostavilo note o njegovim kompozicijama, nešto je pokušano da se objasni i na internetu, ali ni fotoaparati, ni kamere nisu bili tehnički dorasli da prikažu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << mit u njegovoj punoj slavi.
Bobek je rođen 3. decembra 1923. u Zagrebu u porodici železničara iz Trebinja. I rođen je za – fudbal.
Kao čudo od deteta registrovan je s 12 i po godina za Derbi u kome je uskoro počeo da igra za tri različite uzrasne kategorije – od najmlađih do seniora.
S 15 godina je prešao u Zagreb u kome je ostao do raspada Jugoslavije. Od mobilizacije u NDH Bobek, koji je tada imao 18 godina, pokušao je da se spase i igranjem fudbala u Bečkom Novom Mestu.
A onda je prešao u Ličanin. To je bio klub koji je svojim igračima mogao da omogući da ne idu u rat, pa makar u domobranskoj uniformi sedeli u kancelariji.
Kada je Ličanin postao nedovoljna zaštita u pomoć je priskočio moćni Građanski, čiji je trener Mađar Bukovi odavno želeo Stjepana Bobeka u svom timu. To se dogodilo u avgustu 1944.
Posle oslobođenja zemlje Bobek je igrao za Zagrebačku narodnu odbranu odakle je pozvan u reprezentaciju Jugoslovenske armije za prvo posleratno prvenstvo na kome su još igrale republičke selekcije i ekipa pokrajine Vojvodina. Na tom turniru septembra 1945. Bobek je pokazao takvo majstorstvo da budući armijski klub, osnovan 4. oktobra 1945. pod imenom Partizan Centralnog doma Jugoslovenske armije, nije mogao da se zamisli bez njega.
I od toga trenutka je u sazvežđu naših sportskih asova zablistao mitskom snagom Stjepan Bobek.
Prošlo je više od pola veka od kako je prestao da igra (1958), ali su do dana današnjeg na snazi rekordi koje je postavio. S 38 golova je najbolji golgeter naše reprezentacije.
A za jedan od njih je trebalo srce veće od Himalaja. U finskoj varoši Tampere, u jeku sukoba Tito – Staljin, utakmica Jugoslavija – SSSR je bila mnogo više od igre. U osmini finala „plavi” su 15 minuta pre kraja vodili s 5:1, ali je protivnik izjednačio na 5:5, a posle dva produžetka od po 15 minuta nije bilo promene rezultata, pa se ponovo igralo. Bilo je 1:1 kada je dosuđen penal za Jugoslaviju. E, tad je trebalo biti junak, pa prići beloj tački. Bobek je pucao i otvorio vrata ne samo pobedi, nego i nastanku takozvanog olimpijskog tima, jednog od najslavnijih u našoj istoriji. Posle te pobede (3:1) širom je bio otvoren put ka olimpijskoj medalji, drugoj uzastopnoj i za njega, i za Jugoslaviju (prva 1948. u Londonu).
Bobek je igrao i na dva svetska prvenstva (1950. u Brazilu i 1954. u Švajcarskoj). U prvom slučaju bili smo u grupi s domaćinom Brazilom, a dalje je mesta bilo samo za jednu ekipu. U drugom isprečila se u četvrtfinalu Zapadna Nemačka, koja je tada stigla i do titule svetskog prvaka.
S Partizanom je Bobek osvojio prvo posleratno klupsko prvenstvo (1947), a taj uspeh je ponovio i dve godine kasnije. Malo za tim kakav je Partizan tada imao, ali sport je takav.
Bobek je jednom bio najbolji strelac lige, postavio rekord po broju datih golova na jednoj prvenstvenoj utakmici (devet) i odigrao bezbroj utakmica koje su se prepričavale.
U Kupu Jugoslavije je najbolji strelac svih vremena (48 golova), a s Partizanom je četiri puta osvojio Titov pehar (1947, 1952, 1954. i 1957). Dok je on igrao Partizan je ostvario svoje najveće podvige u „večitom derbiju” – pobeđivao je Crvenu zvezdu sa 6:1, 6:0, 7:1…
Rekorder je i po broju golova za Partizan. Na 478 utakmica bio je strelac čak 425 puta!
Ali, to su samo brojke. Za Partizan je mnogo važnije što su zbog Bobeka mnogi postali njegovi navijači.
Bobek je zaslužan i što je Partizan postao crno-beli. Na njegov predlog, zasnovan na praktičnim razlozima (dresovi u boji su bledeli od pranja) usvojena je 1959. današnja varijanta.
Po ondašnjem običaju da najbolji fudbaleri postaju treneri i Bobek je krenuo tim putem. Na velikoj sceni se prvo oprobao kao trener poljske Legije, a Partizanovu krmu je dobio slučajno i to se posrećilo klubu. Bilo je sve dogovoreno da „crno-bele” preuzme nekadašnji Bobekov učitelj Bukovi, ali se on u poslednji čas predomislio i otišao u zagrebački Dinamo.
I to se posrećilo Partizanu. U vremenskom škripcu poverili su 1960. tim Bobeku. I „crno-beli” su posle 12 godina čekanja postali prvaci države (1961). Toliko dugo željeni presto su sačuvali i iduće godine (1962), a onda ušli u istoriju kada su i treći put uzastopno bili najbolji u Jugoslaviji (1963). Bobek je prvi naš trener kome je uspelo da to izvede, a ti igrači su posle tri godine postigli najveći klupski uspeh ulaskom u finale Kupa šampiona (1966).
Pošto nije želeo da mu se generali iz uprave mešaju u posao preselio se u Atinu. Tamo je nastavio s uspesima vodeći Panatinaikos. Već u prvoj sezoni ne samo što je osvojio prvenstvo, nego je postao prvak bez izgubljene utakmice, a odigrana su 24 kola. Prvak je bio i 1965, a 1966. je osvojio Kup Grčke. U narednoj sezoni mu je prvo mesto izmaklo za jedan gol, a pošto je na vlast stupila vojna hunta i tamo se našao general kome je smetao, pa se vratio u Partizan.
Zatekao je tim sasvim drugačijih mogućnosti od onoga koji je ostavio. Šampionska generacija se rasturila, a s podmlađenom ekipom nije vratio titulu, ali je zadržao klub u jugoslovenskom vrhu.
Usledio je još jedan odlazak u Atinu, ovog puta u Olimpijakos. Međutim, u timu je bilo svojeglavih zvezda i usledio je rastanak. Bobekova sudbina se ponovila. U to vreme je u Grčkoj vladao Panatinaikos s timom koji mu je Bobek stvorio, a Puškaš doveo 1971. do finala Kupa šampiona.
Prilikom novog pokušaja u Panatinaikosu tadašnja uprava nije imala strpljenja da se izvede smena generacija.
Potom je Bobek, bez obzira na svoje veliko ime, prihvatio da bude savetnik u Galenici, čiji je trener bio njegov saigrač iz Partizana Marko Valok, a kao trener u svom rodnom gradu nije se dugo zadržao – klima u Dinamu nije bila za njega.
Kada je već reč o klimi ona je bitno uticala na Bobekovu trenersku karijeru. Bio je u kombinaciji da vodi Ajaks, ali se hladnog podneblja zasitio još dok je bio u Poljskoj. Sredozemlje je postalo njegova meta, pa je zato prihvatio poziv Esperanse iz Tunisa.
Trenersku karijeru je završio u skopskom Vardaru. Najbolji makedonski klub je zadužio vrativši ga u Prvu ligu, ali je ta borba s Trepčom iz Kosovske Mitrovice, koja je takođe želela da se obre među prvoligaše, bila takva da ga je srce izdalo.
Dobio je infarkt, pa ga je u Hjustonu (SAD) operisao čuveni kardiolog dr Debejki. I od tada, od 1980, trenerski posao je bio životna opasnost po njega.
Naravno, nije mogao bez fudbala, ali je pratio utakmice koje nisu stresne. Imao je svoju ulogu u upravi Partizana kome je poklonio praktično sav svoj život i u kome je stekao i ime.
Poslednje godine života je proveo sam u svom stanu. Čovek koji se nije skrašavao u kući, jer je takva sudbina sportista i trenera, ostao je bez supruge, kćerke su mu živele u SAD, brat Oto, bivši fudbaler prvoligaša Lokomotive i trener, navraćao je kad god je mogao, ali daleko je Zagreb. Prijatelji, kojih je bilo u izobilju počeli se da proređuju, jer svako kad-tad mora da ode na put bez povratka.
Sada je otišao i Majstor. Bio mu je to nadimak u fudbalskom svetu, koji dovoljno kazuje kakav je bio Stjepan Bobek. Ali, ostao je – mit.
Ivan Cvetković
objavljeno: 22/08/2010
.jpg)
