Izvor: Politika, 05.Avg.2014, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U Brazilu fudbal nije bio na nivou svetskog prvenstva
Za kapitena naše reprezentacije, koja je 1962. bila četvrta na svetu, fudbal je prelepa igra, koja može da se igra na hiljadu načina, ali na poslednjem šampionatu sveta je izabran pogrešan. – Naš selektor ne može da uigra tim, jer su nam reprezentativci rasuti po svetu
Milan Galić je jedan od najboljih igrača u istoriji našeg fudbala. Dovoljna potvrda je podatak da je s 37 golova (odigrao 51 utakmicu) drugi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na listi najboljih strelaca naše reprezentacije svih vremena.
Pored toga bio je i kapiten Jugoslavije, koja je 1962. u Čileu bila četvrta na svetu, što je, realno gledano, naš najveći uspeh. Naša reprezentacija je i 1930. u Montevideu, na Prvom svetskom prvenstvu bila polufinalista, ali tada su se iz Evrope za učešće prijavile, pored Jugoslavije, samo još Francuska, Belgija i Rumunija.
Galićeva zapažanja o nedavnom Svetskom prvenstvu su britka. I originalna.
Kakav je fudbal bio u Brazilu?
Fudbal je za mene svetinja, međutim, ne znam da li je i za one koji ga sada igraju. To je prelepa igra, koja može da se odigra na hiljadu načina i takva je magnet za publiku. Ali, to ne znači da je fudbal koji gledamo s vremena na vreme vredan takve publike. Pitanje je da li su svi igrači koji su igrali na Svetskom prvenstvu u Brazilu zaslužili da se tamo nađu na fudbalskom terenu.
Kako to da se objasni?
Pitam se da li je poslednje Svetsko prvenstvo slika i prilika današnjeg fudbala koji se igra po celom svetu. Ili je ovoga puta promašilo svoj značaj, jer u Brazilu nije prikazana fudbalska veština.
A Nemačka?
Nije uopšte čudno što je Nemačka svetski prvak. U njenoj reprezentaciji su nosioci igre fudbaleri koji igraju u njenoj ligi. Istina, tamo igraju i Brazilci, i Argentinci, i Švajcarci i tako dalje, ali oni nisu umeli ta pravila igre iz nemačkog prvenstva da primenjuju u svojim reprezentacijama. To su samo Nemci uradili.
U čemu je tajna njihovog uspeha?
Bili su najhomogenija ekipa u Brazilu. Zato što se igrači međusobno poznaju. Cele godine igraju u prvenstvu Nemačke. To je velika prednost! Bila i ostala. Daju gol u delikatnim situacijama, jer se bolje snalaze, a to je posledica toga što igraju dugo zajedno u ligi. U sportu je vrlo važan automatizam. Igrač nema vremena da razmišlja kako da udari loptu, nego to mora da ide po automatizmu. Ti automatski potezi kod Nemaca se znaju. Kod ostalih nije ništa automatski, nije zapisano u njihovim glavama, a jedan nerazuman potez može sve da upropasti.
Šta se desilo s Brazilom?
To je toliko iznenađujuće, zapanjujuće, zaprepašćujuće da to niko nije očekivao. Sad se svi pitamo šta se to desilo s Brazilom. Meni je vrlo teško da to objasnim. Pripadam generaciji koja je obožavala brazilski fudbal. Nekada su njegovi reprezentativci bili fenomenalni igrači, a sada smo gledali brazilske fudbalere kako ne znaju šta igraju. Žao mi je što je Brazil tako pogrešio, što se nije bolje pripremio, što nije sastavio bolju ekipu... Bilo je igrača kojima nije mesto u reprezentaciji Brazila.
Povređen im je glavni igrač...
Da se Neimar nije povredio možda bi se nekako iskobeljali, ali ne može Brazil da se osloni na jednog jedinog igrača. Mislim da su to generacijske greške. Pod tim podrazumevam čitavu generaciju fudbalera koji su od malih nogu do Svetskog prvenstva bili zajedno, ali nisu upoznali fudbal, koji je trebalo da prikažu na njemu, odnosno nisu mogli i nisu imali snage da igraju kako treba na svetskom prvenstvu.
I Španija je neslavno prošla...
Španija je, kao i Brazil ranije, jedan duži vremenski period vladala svetom. Igrala je najbolji fudbal, ali je to vreme prošlo. Nije mogla da ponovi ono što je odigrala u Južnoj Africi, kad je postala svetski prvak i to nije ni moglo da se ponovi s tim igračima, jer su oni već prošli svoj zenit, svoje psihofizičke mogućnosti. Zato nisu bili u mogućnosti da u Brazilu prikažu onu igru iz Južne Afrike.
Ima li nešto lepo da se izdvoji?
Bilo je dosta lepih poteza, ali je sve to bilo kratkog daha. Mene mnogo začuđuje sama igra. Baš sam pažljivo posmatrao svaku utakmicu. Nisam video pas-igru, da se to odigra tri-četiri puta. Lopta je bila čas kod jednih, čas kod drugih, nije bilo povezane igre. Svi su hteli da sami učine nešto, ali to nisu mogli da ostvare.
Neke ne tako slavne reprezentacije su u grupi igrale odlično, ali nisu prošle kad se igralo na ispadanje...
U grupi najslabiji može da pobedi najjačeg, ali posle najjači pobedi i postane svetski prvak. Nemačka nije mogla da pobedi Ganu, a posle ni Alžir za 90 minuta. Ali, zašto mali ne mogu da ponove podvig, zašto se kasnije nije desio takav „incident”? Izgleda da ove kompaktnije reprezentacije, čiji je tim uigran, čak i kad pokleknu mogu da se vrate. Homogeni su, znaju šta treba da odigraju.
Kakvu bismo mi pouku mogli da izvučemo?
Ne znam koji reprezentativac Srbije igra u Srbiji. Kako oni mogu da igraju zajednički kad igraju po celom svetu fudbal koji im drugi nameće kako treba da igraju?! Kad dođu na pripreme imaju malo vremena da se uigravaju. Ivanović, recimo, kao desni bek Čelzija stalno ide napred kad je korner ili slobodan udarac, pa daje i golove. Međutim, kad igra za reprezentaciju to ne ponavlja, a primamo golove preko njegove strane. To je zato što nam uigranost nije jača strana.
Šta može da nam donese stranac selektor?
Selektor treba da bude veliki psiholog, poznavalac ne samo fudbalske veštine, nego i svakog igrača ponaosob, da zna šta će se dešavati na terenu. Ne znam koju varijantu Advokat može da preporuči Srbima da je igraju da bi postigli neki veći uspeh. Ne verujem ni da može da uigra tim, jer su naši igrači rasuti po celom svetu. Oni su u klubovima dobro situirani, a fudbal je nešto drugo. Moj najbolji trener je bio Špic. Nije nam govorio kako treba da igramo, nego je pokušavao da nam pokaže da „trougao” može da donese dobru igru. Svaki igrač je davao ono što je u njegovoj moći. Ne vidim da sada imamo talente koji bi na terenu mogli sami da se dogovore kako da igraju i da pomognu jedni drugima, jer je fudbal kolektivna igra. Ne može selektor da trči pored aut-linije i viče primenite tu i tu varijantu. Igrači moraju sami da kreiraju. Ako je ta kreacija zajednička, osmišljena, može da bude nešto od nje.
----------------------------------------------
Kapiten u svim reprezentacijama
Milan Galić je rođen u Starom Đurđevu (Temerin) 8. aprila 1938. Otac, koji se vratio iz Amerike da bude dobrovoljac na Solunskom frontu, umro je šest meseci pre njegovog rođenja. Predosetivši opasnost koja se u Bačkoj približavala s Drugim svetskim ratom, majka se odselila s decom u Maleševce kod Bosanskog Grahova, odakle su i ona i njen muž.
U ratu su mu ustaše zaklale majku 1944, a starija sestra ga je kasnije našla u nekom selu kod Drvara i vratila ga tamo gde se i rodio. Posle njene udaje rastao je u dečjim domovima (Novi Sad, Kanjiža, Mol, Titel), a kad je prebačen u Zrenjanin počeo je 1952. da igra fudbal u pionirima Proletera.
Da bi s nepunih 16 godina mogao da bude registrovan za prvi tim u klubu su mu dodali da je mesec dana stariji. S obzirom da je prilikom upisa u dečji dom sam rekao da je rođen u Maleševcima, pošto je tamo doveden još kao beba, ta sitna klupska prevara nije mogla da se otkrije.
Na Evropskom omladinskom turniru 1956. u Mađarskoj bio je kapiten jugoslovenske reprezentacije. Prešao je 1958. u Partizan i bio među najzaslužnijima što su „crno-beli” posle 12 godina postali prvaci, a zatim i što su prvi u Jugoslaviji tri godine uzastopce bili šampioni (1961, 1962, 1963). Pre rata je tri sezone jednu za drugom šampion bio BSK (1933, 1935. i 1936), ali tada jedne godine nije igrano prvenstvo (1934), a jednom (1936) nisu učestvovali predstavnici Zagreba i Splita. Galić je s Partizanom bio prvak i 1965. i igrao u finalu Kupa šampiona 1966, mada je te sezone bio u vojsci.
Karijeru je nastavio u Standardu (1966-1970), s kojim je osvojio Kup Belgije 1967. i prvenstvo države 1969. i 1970, a završio je u Remsu (1970-1973).
Na prvoj utakmici za našu A reprezentaciju (1959-1965) dao je gol i to već u 27. sekundu (protiv Bugarske u Beogradu). Samo godinu dana kasnije (1960) bio je njen kapiten na prvom Kupu evropskih nacija (sadašnje Evropsko prvenstvo) u Francuskoj (osvojeno drugo mesto) i na Olimpijskim igrama u Rimu (zlatna medalja).
Kada je prestao da igra bio je nakratko trener Proletara, a u penziju je otišao 2005. kao službenik Fudbalskog saveza Jugoslavije, gde se, kao pravnik (diplomirao 1973. na Pravnom fakultetu u Beogradu), zaposlio 1979.
Ivan Cvetković
objavljeno: 06.08.2014.
