Izvor: RTS, 16.Okt.2011, 13:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srpski fudbalski brodolomi (drugi deo)
Posle razočaranja na Mundijalu 1998. godine, katastrofe dve godine kasnije na Evropskom prvenstvu i dva žestoka šamara pretrpljena od Azerbejdžana u kvalifikacijama za kontinentalni šampionat, činilo se da naša reprezentacija ne može gore. A onda je usledio Mundijal u Nemačkoj 2006. godine.
U vreme dok su ostali ekipni sportovi beležili velike uspehe, fudbalska reprezentacija Srbije bila je pretplaćena da razočara navijače. Ipak, pred početak svakih kvalifikacija >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << ili šampionata navijači su potiskivali prethodne katastrofe i ponovo bili spremni da nacionalnom timu pruže podršku.
Posle eliminacije u osmini finala Mundijala 1998. godine, zatim totalne katastrofe od Holandije u četvrtfinalu Evropskog prvenstva 2000. godine kada smo primili šest golova, a zatim i dva žestoka šamara od Azerbejdžana u kvalifikacijama za Mundijal 2002, malo je ko verovao da ima nade za srpski fudbal.
Ipak, reprezentacija je ponovo došla u ruke Ilije Petkovića, koji je vodio reprezentaciju i na početku kvalifikacija za Mundijal 2002. godine. Ovoga puta Petković je imao isti zadatak, da odvede nacionalni tim na Svetsko prvenstvo 2006. godine.
Šamari pretrpljeni na prethodnim kvalifikacijama još su brideli tako da su nove kvalifikacije značile i novi početak, sa dosta izmenjenim timom. Za razliku od nekoliko ranijih situacija kada je nacionalni tim imao blanko podršku, navijači su sa rezervom prihvatili najnoviji početak, dok su očekivanja bila realnija. Sećanja na 1998. godinu već su polako izbledela, a posle svih lomova nakon tog perioda i očekivanja više nisu bila toliko nerealna.
Ipak, ta generacija, čiji je predvodnik bio Mateja Kežman, konačno je, bar na kratko, vratila veru u srpski fudbal. Ne pamti se kada je naš tim bolje odigrao neke kvalifikacije. U grupi sa Španijom, Bosnom i Hercegovinom, Belgijom, Litvanijom i San Marinom, Srbija i Crna Gora zauzele su prvo mesto, primivši jedan gol u deset mečeva.
Tada više nismo važili za evropske Brazilce, već smo sami sebe krstili u "evropske" Italijane. Više nismo bili poznati po lepršavoj igri, već smo postali tim koji zna da igra na rezultat. Krasile su nas neke osobine koje ranije nismo imali u dovoljnoj meri. Disciplina u igri, upornost, požrtvovanost, pobednički mentalitet.
Ponovo su navijači zaboravili sve neuspehe, opet smo mislili da možemo do polufinala i finala. I sami fudbaleri su pucali od optimizma, neki stidljivo najavljujući i napad na svetski fudbalski tron. Naše igre privukle su pažnju mnogih svetskih stručnjaka koji su smatrali da bi naša reprezentacija mogla da bude pravo iznenađenje na Mundijalu u Nemačkoj.
Ti stručnjaci nisu ni slutili koliko su bili u pravu, bar kada je onaj deo koji se odnosi na iznenađenje u pitanju. Ipak, prve pukotine u ovoj kampanji rerprezentacije pojavile su se neposredno pred odlazak u Nemačku, kada je selektor Petković, posle povrede Mirka Vučinića, u nacionalni tim poziva svog sina Dušana Petkovića, koji igra odbranu.
Ova odluka je u najmanju ruku začudila fudbalske stručnjake i javnost, ali selektor se branio da mu baš takav profil igrača treba u ovom trenutku i da njegova odluka nema veze što mu je Dušan sin. Još neverovatnije ova odluka zvuči ukoliko se ima u vidu činjenica da Dušan Petković nije bio poznat široj fudbalskoj javnosti, niti je svojim igrama bilo kome zapao za oko, a da ne govorimo o tome da nije odigrao ni minut kvalifikacija.
Cela stvar je rešena tako što je Dušan, posle pritiska javnosti napustio reprezentaciju, selektor Ilija Petković nije hteo da zove nikoga u zamenu, tako da smo na Mundijal, i pre početka, otišli sa igračem manje. Scenario za katastrofu je postavljen.
Prvu utakmicu na Mundijalu protiv Holandije smo nesrećno izgubili, tačnije taktičkom greškom. Odbrana naše reprezentacijen u jednoj situaciji bila je postavljena visoko, loptu gurnutu u prazan prostor iskoristio je brzi Roben, koji je posle sprinta lako zatresao mrežu Jevrića. Ipak, na tom meču reprezentacija se dostojno suprotstavila nadmoćnijem protivniku.
Posle te utakmice počeo je totalni sunovrat. Na red je došla utakmica za "vađenje" i to protiv Argentine. Sa "gaučosima" poslednji takmičarski meč smo odigrali još na Mundijalu u Italiji 1990. godine kada smo nesrećno poraženi posle penala.
Tadašnja Argentina je bila predvođena Maradonom, protiv nas su dobar deo meča imali igrača više, a tadašnja reprezentacija Jugoslavije je propustila neverovatne prilike za pobedu. U tom meču smo nadigrali jačeg protivnika, ali smo izgubili.
Svi smo priželjkivali sličnu igru, ali ovoga puta i pobedu i tog julskog dana 2006. godine. Ipak na stadionu u Gelzenkirhenu dogodila se možda i najveća sramota srpskog fudbala na Mundijalima. Naš nacionalni tim je kapitulirao već posle šest minuta golom Maksija Ridrigeza. Ipak, to je izgleda bilo samo otvaranje "Pandorine kutije" na tom meču. Do poluvremena drugim golom Rodrigeza i prvim Kambijasa "gaučosi" su imali prednost od 3:0. Već tada je bilo jasno da od nadigravanja sa Argentincima nema ništa i da će biti dobro samo da izbegnemo sramotu.
Na utakmici smo toliko bili inferiorni da smo dopustili Argentincima da devet puta šutnu u okvir gola. Totalni raspad sistema usledio je u 65. minutu, kada je tadašnji predvodnik tima Mateja Kežman, dobio crveni karton, posle nenormalnog i nepotrebnog starta. Kako je Dejo napustio kvalifikacionu utakmicu protiv Azerbejdžana, tako je i kapiten reprezentacije ostavio saigrače na milost i nemilost Argentincima, a to je značio i opraštanje Kežmana od nacionalnog dresa.
"Gaučosi" su do kraja tog meča ipak imali milosti pa su nam dali samo tri gola, a mogli su još ko zna koliko. Tevez, Krespo i Mesi zapačatili su ovu tešku sramotu nacionalnog tima, koji je poražen sa 6:0 i koji je izgubio sve nade da se plasira u osminu finala.
Ipak, tu nije bio kraj ovoj tragikomediji. Usledila je i utakmica protiv Obale Slonovače, koja ništa nije odlučivala, ali koja je trebala da posluži da se popravi gorak utisak iz prethodne katastrofe.
Stvari nisu krenule loše. Šansu su dobili Žigić i Ilić, koji nisu ulazili na prethodnim utakmicama, i naš tim je ubrzo imao prednost od 2:0. Taman kada smo pomislili da ćemo se časno oprostiti od takmičenja na scenu stupa Milan Dudić, koji je uspeo neverovatno - da napravi dva penala rukom.
Ovaj momak je uspeo rukom, koja je bila iznad glave, da udari loptu i napravi penal. Tada je Obala Slonovače smanjila rezultat, a ubrzo posle toga i izjednačila. Onda je pri kraju prvog poluvremena, zbog drugog žutog kartona isključen Nađ, tako da je sredinom drugog dela igre protivnik izjednačio.
U finišu meča Dudić je ponovo napravio penal kada ga je lopta opet pogodila u ruku. Iz penala Kalu je postavio konačnih 3:2 za Obalu Slonovače. Penali rukom su možda retki na ovakvim takmičenjima, ali još do sada nije bilo zabeleženo da fudbaler jedne reprezentacije na jednoj utakmici napravi dva takva penala. Milan Dudić je posle ovoga ušao u legendu Mundijala. Ovo je bio još jedan, možda i najteži brodolom nacionalnog tima.
U narednim kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 2008. godine u Austriji i Švajcarskoj reprezentacija je, posle odvajanja Crne Gore, prvi put ušla pod imenom Srbija. Prvi put i istoriji nacionalni tim je preuzeo stranac, Španac Havijer Klemente, koji je imao težak zadatak da povrati bar malo vere kod navijača posle tragedije na prethodnom Mundijalu.
Iako se nismo plasirali na Evropski šampionat, sa ovih kvalifikacija smo se časno oprostili. Možda su očekivanja navijača posle svega što se ranije dešavalo bila manja, tačnije realna, pa nam nije teško pala činjenica da se nismo kvalifikovali.
Ipak ne sme se zaboraviti da smo i na tim kvalifikacijama uspeli da zadivimo fudbalsku javnost u našoj zemlji. Prvo, uspeli smo da se revanširamo Azerbejdžanu za oduzete bodove četiri godine ranije, pobedivši ga u dva meča, od kojih posebno prija trijumf u Bakuu od 6:1.
Ali onda smo sve to upropastili jer smo izgubili od nove fudbalske velesile, Kazahstana, u gostima sa 2:1. Treba li napomenuti da je upravo pobeda nad Srbijom najvći trijumf kazahstanskih igrača u istoriji, i da su nam upravo ti bodovi i falili da se na kraju plasiramo na šampinat. Ali i ovo je bilo već viđeno.
Havijer Klemente jeste uneo neke novine u tim, podmladio je ekipu, pronašao igrače na koje je malo ko računao a koji su itekako mogli da pomognu. Reprezentaciju preuzima konačno Radomir Antić. Čovek čije se ime pominjalo posle svakog neuspeha kao potencijalog spasioca srpskog fudbala konačno se prihvatio teškog posla.
I sve je išlo kao što smo se nadali. U kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi 2010. godine Srbija je igrala sjajno i zauzela prvo mesto u konkurenciji sa Francuskom, Litvanijom, Rumunijom, Austrijom i Farskim Ostrvima.
Vera u srpski fudbal je konačno vraćena. Strašni porazi od Holandije 2000. i Argentine 2006. godine, sramotno izgubljeni bodovi od Azerbejdžana i Kazahstana su zaborljavljeni, ponovo smo sami sebe dizali u nebesa. Fudbaleri su ponovo bili na lovorikama, iako su se samo plasirali na takmičenje.
Antić je u Južnu Afriku poveo najbolje igrače, niko nije mogao da kaže da nije pozvan neko ko nije zaslužio ili da se u timu nalazio neko kome nije bilo mesto. Grupa sa Nemačkom, Ganom i Australijom je bila taman po našoj meri, realno se očekivao prolaz dalje. Posebno bitna stvar je bio žreb u drugoj fazi takmičenja. Ukoliko bi prošli grupni deo, izbegli bi teške protivnike sve do polufinala.
Fudbaleri su ispraćeni kao heroji, a groznica vezana za reprezentaciju, tog leta 2010. godine, osetila se u celoj Srbiji. Ubrzo je došao i prvi meč protiv Gane. Tešku utakmicu odlučio je novi, neverovatan potez naših fudbalera. Lopta koja je pod visokim uglom ulazila u kazneni prostor pogodila je Zdravka Kuzmanovića u ruku, kao Dudića četiri godine ranije, tako da je Gana imala penal, kojim je i trijumfovala.
Šanse za popravni je bilo protiv Nemačke. Konačno su "orlovi" zaigrli kako treba, a pogodak Laneta Jovanovića zapalio je celu Srbiju. Isključenjem Klosea Srbija je bila još korak bliže trijumfu. A onda šok. Penal kakav je Kuzmanović napravio protiv Gane, Nemanja Vidić je skrivio protiv Nemaca.
Kapiten Mančester Junajteda je na meču Mundijala napravio ono što u svom matičnom klubu nikad nije bio ni blizu da uradi. Na svu sreću Stojković je uspeo da odbrani i da sačuva vrednu pobedu. Istina da smo sve vreme meča drhtali, jer su Nemci i sa igračem manje kidisali na naš gol, ali na kraju se dobro završilo za "orlove".
Poslednja prepreka bila je Australija. Pitanje favorita, posebno posle pobede nad Nemačkom se nije dovodilo u pitanje, ipak to je trebalo da se potvrdi na terenu. I sve je kranulo dobro, Srbija je napadala, pravila šanse, ali onda je usledio šok.
Prvo je omaleni Kejhil glavom dao gol između naše gorostasne odbrane, dok je sve nade u preokret srušio Holman u 73. minutu kada je "bombom" sa 25 metara drugi put zatesao mrežu. Pantelić je golom u 84. minutu donekle vratio nadu da možemo do izjednačenja, čini se da smo i oštećeni za nedosuđeni penal, ali to ne menja sliku da smo i za ovaj brodolom sami krivi.
Selektor Radomir Antić je upotpunio sliku naše propasti kada se raspravljao sa sudijom Lariondom koji ga je prijavio. Antiću je izrečena kazna od dva meča suspenzije, a na kraju je to i uzet kao jedan od razloga za njegovu smenu.
