Izvor: Vesti-online.com, 13.Jul.2013, 07:12   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Srpski Pavaroti u Nemačkoj

Beograđanin Nikola Diskić već šest godina u Nemačkoj gradi karijeru operskog pevača. Kada je pre tri decenije ugledao svet, malo je toga ukazivalo da će vladati operskom scenom. Ako je bilo suditi po naslednom faktoru onda je mali Nikola pre mogao da zaigra fudbal, nego da se raspevava u Verdijevim i Vagnerovim operama. Talenat i ljubav prema muzici, međutim, odredili su profesionalnu karijeru ovog diplomiranog ekonomiste, a odlazak sa drugarima u hor "Braća Baruh" doveo je do >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << sudbonosnog susreta sa sadašnjom suprugom Dijanom.

- Moj deda po ocu Milorad Diskić bio je u prvom timu fudbalskog kluba Crvena zvezda, a igrao je dva-tri puta i za reprezantaciju stare Jugoslavije. I ja sam voleo fudbal, okušao sam se u Zvezdi, Radu, OFK Beogradu, u Poletu, ali je ukupno to bilo svega pet-šest treninga. Nažalost, dioptrija me je sprečila da odustanem od najvažnije sporedne stvari na svetu. Okrenuo sam se odbojci, ali mi je visina bila otežavajući faktor da i tu nešto ozbiljnije napravim, pa sam se dugo bavio aikidoom.

ŽENSKI UČITELJI

- U našoj familiji jedino se moja baka Olivera Mikić bavila, da kažem, umetnošću. Dugo je pevala u horu "Branko Krsmanović", a posle je nešto kratko bila u Loli, da bi onda prešla u ansambl Kolo gde je profesionalno igrala. Ostali u porodici su muzikalni, ali se muzikom nisu bavili. Sestra Jovana sada radi u maminoj firmi za vođenje poslovnih knjiga, a s obzirom na to da je završila menadžment u umetnosti, možda će me jednog dana zastupati, ko zna.

- Oduvek sam voleo muziku, ali sam tek na završnoj godini studija ekonomije shvatio da želim i profesionalno da se bavim pevanjem. Rešio sam da studije ipak završim i dobijem diplomu, ali da se u potpunosti okrenem muzici. Tada sam već počeo da dobijam nagrade - prva nagrada na republičkom takmičenju solo pevača, prva nagrada na takmičenju pevača u Rumi, treća nagrada na internacionalnom takmičenju "Petar Konjović"... Priznanja su pristizala, iako sam ja kasno pokucao na vrata muzičke škole "Stanković" sa namerom da upišem solo pevanje. Imao sam čak 21 godinu, ali su mi dozvolili da za jednu godinu polažem dve.

- U karijeri su mi isključivo žene bile mentori. U muzičkoj školi bio sam kod profesorke Tatjane Bajalice, a posle sam oko godinu dana radio sa našom poznatom operskom primadonom Biserkom Cvejić. Kada sam nakon toga, po njenoj preporuci, otišao na studije u Manhajm, bio sam u klasi profesorke Snežane Stamenković.

- Za 2012. godinu dobio sam nagradu "Arnold Petersen" koju Nacionalni teatar dodeljuje najperspektivnijem mladom umetniku, bilo pevaču, igraču, sviraču. Priznanje se ne vezuje za konkretnu ulogu, već je više nagrada za dotadašnja dostignuća i podstrek za buduće stvaralaštvo. Uručena mi i je posle izvođenja Mocartove "Čarobne frule" u kojoj sam tumačio ulogu ljubitelja prirode Papagena.

Ona je bivša Biserkina studentkinja, a profesorka Cvejić je mislila da će biti dobar pedagog za mene i to se pokazala kao tačno. Sada sam na master studijama. U Nemačkoj su te studije tako organizovane da se časovi zakazuju prema potrebi, uzima se u obzir da li pripremate neku ulogu, da li imate koncert, nastup. Profesorka Snežana Stamenković se posle dvadeset godina karijere u Nemačkoj posvetila pedagoškom radu. Iz njene klase izlaze veoma dobri pevači, a ona uživa ugled dobrog profesora i pedagoga.

CRKVENI HOR

- Suprugu Dijanu, koja je dirigent, upoznao sam kada sam sa nekoliko drugara otišao u hor "Braća Baruh". Bili smo dugogodišnji najbolji prijatelji, da bi to prijateljstvo vremenom preraslo u ljubav. Venčali smo se 2011. i ona mi se prošle godine pridružila u Nemačkoj. Tamo je počela da radi sa horom u Srpskoj pravoslavnoj crkvi u Štutgartu, ali zbog rođenja naše ćerkice Katarine trenutno je materinstvo pretpostavila karijeri.

- Hor naše crkve u Štutgartu je mešovit, tamo ima uz Srbe i Bugara i Nemaca. Imaju baš lep program. Istina je da je naša crkva mesto gde se osećate kao kod kuće. Ljudi ne dolaze samo za velike crkvene praznike, već i preko vikenda. Nekako, to je parče zemlje koje osećate kao svoje.

- Na koncertu odlomaka iz opere "Figarove ženidbe" 2009. godine na muzičkoj akademiji u Mannhajmu su me zapazili ljudi iz Nacionalnog teatra u ovom gradu. Ponudili su mi jednu malu ulogu lakeja u operi "Ariadna sa Naksosa", Riharda Štrausa, a nakon toga usledila je uloga Moralesa u operi "Karmen", pa Herufer u Vagnerovoj operi "Loengrin". Bez obzira na to što vas zapaze, prethodno morate da prođete audiciju i da pokažete kvalitet više da biste dobili angažman. Od tada sam angažovan u ovom teatru gde dobijam uloge u skladu sa mojim glasom - lirski bariton.

- Ranije je bila praksa da Nemci prevode italijanske opere, ali sada se od toga odustalo. Mislim da postoje svega dve ili tri operske kuće u Evropi, znam za Volks operu u Beču i za komičnu operu u Berlinu koje su ostale pri stavu da se libreta prevode na nemački. Kao i većini naših ljudi i meni se ranije nemački jezik nije dopadao, ali sam ga u međuvremenu zavoleo i shvatio koliko vam taj jezik pruža mogućnosti da se izrazite. Iako ga nisam učio u školi, potrudio sam se da ga brzo naučim i sada mogu reći da ga sasvim dobro govorim.

- Nemačka operska publika je dosta tradicionalna, kad dođu na operu vole da vide klasično postavljenu predstavu. Ima, naravno, i reditelja koji rade moderne produkcije. Igrao sam u jednoj koja nije bila toliko moderna što se tiče scene i kostima, ali jeste što se tiče same režije. Ja više volim tradicionalnu režiranu operu, ali ako je moderna produkcija dobra, rado bih učestvovao. Recimo, taj Vagnerov "Loengrin" u kojem sam igrao je postavljen tako da nije praćen libreto, već je od toga napravljena jedna krimi priča.

- Naših ljudi nema u nekom preteranom broju među operskom publikom. Sretao sam neke koji žele da čuju kako opera zvuči, iako nemaju dodirnih tačaka sa tom vrstom muzike. I mogu vam reći da im se svidelo. U Nemačkoj se cene ulaznica za jednu opersku predstavu kreću od pet evra, pa do visokih cifara. One jeftine su za studente. Sve u svemu, za tamošnji standard to je pristupačno. U publici i dalje većinu čine ljudi starije generacije, ali ima dosta i mladih koji umesto da odu u bioskop ili u kafić na piće dođu da slušaju operu. Za mene je to fantastično.

PATNJA SA STILOM

- Supruga i ja se u Nemačkoj najviše družimo sa muzičarima i to je internacionalno društvo, uglavnom sa Akademije. Upoznali smo sasvim slučajno nekoliko naših ljudi koji su bili u prolazu u Manhajmu, a onda smo se sa njima i sprijateljili. Jedan drugar nam je mašinski inženjer, imamo zajedničkog prijatelja koji je isto pevač, ali živi u Berlinu. Poslednjih godina došlo je dosta naših ljudi, u jednom momentu na Akademiji je bilo šestoro - sedmoro studenata iz Srbije.

- Sa Nemcima nikad nisam imao problema zbog toga što sam iz Srbije. Stranci nas uglavnom pitaju kako je bilo za vreme bombardovanja i ratova. Ja im onda prepričam kako sam sve to doživeo i objasnim šta se zaista dešavalo. Kao i svuda, imate ljude koji su nefleksibilni i koji ne mogu da prihvate činjenice već donose zaključke na osnovu predrasuda. Ne volim političke rasprave i u tom slučaju ne nastavljam diskusiju. Svet je veliki i ne moramo da sedimo za istim stolom.

- Nemci su kao saradnici vrlo korektni. U odnosu na nas jesu drugačiji, ali kada bih rekao da su hladni - varao bih, jer Nemci nisu lišeni osećanja. Kada se raduje ili pati, Nemac se raduje i pati onako sa stilom, nema tu mnogo iskakanja. Nisu temperamentni kao mi i mnogo su pedantniji i precizniji od nas, ali nije da se i njima ne dešavaju propusti.

- Nikada nisam probao živa jaja i ne znam da li to uopšte pomaže glasu. Ne pušim, dosta spavam, vodim uredan život i to je uglavnom moj način da sačuvam glas. Za grlo se ne preporučuju paprena i masna hrana, a ja baš volim ljuto i ne mogu toga da se odreknem. Ljuto se ne preporučuje zato što može da izazove kiselinu koja opet može da nadraži grlo i ždrelo. Meni se, da kucnem u drvo, to za sada nije desilo. Ranije sam se više opterećivao glasom, ali je to povezano sa tehnikom pevanja i samopouzdanjem. Kada je tehnika pevanja na visokom nivou, onda sebi možete da dozvolite, recimo, da veče pred probu popijete dva-tri piva i da sutradan nemate problem sa glasom.

MEDIJSKI TANJIR

- Voleo bih da imam uspešnu i dugu karijeru, da pevam uloge koje bi jedan Verdi bariton, što se nadam da ću jednoga dana i postati, trebalo i mogao da peva (Grof Luna, Rigoleto, Simon Bokanegra, Enriko, Renato). To je teži repertoar, ali se iskreno nadam da će se moj glas u tom pravcu razvijati.

- Kada bih mogao da imam upola uspešnu karijeru kao Pavaroti bio bih presrećan, mada ne bih mogao da uživam u tolikoj medijskoj popularnosti kao on. Ne volim da mi ljudi ulaze u tanjir, ipak želim da sačuvam neku svoju privatnost.

- Mislim da je dosta nerealno da se u ovom trenutku vratimo u Srbiju. Iz Beograda je sada malo problematično praviti međunarodnu karijeru i ne verujem da ćemo se uskoro vratiti. Maštamo da jedno vreme živimo u Španiji, gde smo supruga i ja često letovali i gde nam se, osim tople klime, dopadaju i ljudi koji su temperamentni poput naših. Voleo bih da iskustvo koje ću steći tokom karijere jednog dana iskoristim i da pomognem kulturnu scenu Srbije, da nešto uradimo za naš Beograd.

Nastavak na Vesti-online.com...