Izvor: Vesti-online.com, 24.Sep.2013, 13:01   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Reprezentacija za podele

Tipična balkanska euforija koja se razbukta svaki put kada utakmice kvalifikacija za odlazak na velika takmičenja igraju lokalne fudbalske reprezentacije stišala se, i čeka svoj novembarski epilog. Bosna i Hercegovina je, po tom pitanju, i više nego specifična, a prognoze su da će se situacija još više zakuvati nakon što reprezentacija u Litvaniji i teoretski obezbedi >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << odlazak u Brazil.

Žarko Marković

Jer, biće to prvi put da učestvuje na Svetskom prvenstvu, a ako se uzme u obzir da je sledeća godina izborna, a da je navijanje za reprezentaciju u BiH jedno od važnijih društveno-političkih pitanja, onda je sasvim jasno zašto će naredni leto i jesen biti, pojednostavljeno rečeno, prilično veseli.

Ništa čudno nema u tome što su uspesi fudbalske reprezentacije BiH prvorazredno političko pitanje u ovoj zemlji. Pobeda ekipe koju vodi legendarni Safet Sušić u Slovačkoj bila je okidač za podgrejavanje atmosfere, dizanje tenzija, slavlje u jednom i ravnodušnost u drugom i trećem delu zemlje. Otvorena su pitanja koja nemaju veze sa fudbalom, ali imaju sa načinom funkcionisanja države.

Jer, nakon što je reprezentacija stigla nadomak Brazila, na najvišim političkim nivoima, u medijima i nevladinom sektoru primetni su pokušaji kojima se želi predstaviti kako cela zemlja navija za reprezentaciju, slavi njene uspehe i u nebesa diže Džeku, Spahića, Ibiševića i ostale momke koji sa celom tom političkom pričom uglavnom nemaju nikakve veze. U agresivnoj kampanji ubeđivanja Srba i Hrvata u BiH da moraju navijati za njenu, a ne za reprezentacije susednih zemalja, pravi se samo kontraefekat.

Ruku na srce, nije ista situacija danas u Banjaluci ili u Mostaru, kao pre pet ili deset godina. Odmah da razjasnimo, nema tu nikakvog navijanja, ali utakmice, po teoriji zajedničke, reprezentacije u tim sredinama se mnogo više prate nego ranije, i to, pre svega, iz sportskih razloga.

Jer, svako ko se iole razume u sport, vidi da Sušićevi igrači igraju najbolji fudbal od svih selekcija u regiji. I igraju srcem, koliko god to čudno zvučalo, a takav pristup se, po logici stvari, poštuje.

Ali, niko ne treba da bude u zabludi da to praćenje utakmica ima veze sa patriotizmom, osećanjem pripadnosti državi i sličnim floskulama. Takođe, ne može se od odgovornosti amnestirati ni najbrojniji narod u zemlji, i oni koji najgorljivije navijaju za tu selekciju, a to su Bošnjaci. Jer, njihov pristup celoj priči, pevanje ratne himne i nosanje ratnih zastava po utakmicama, sigurno neće ubediti nijednog Srbina ili Hrvata da zajedno sa njima, rame uz rame, bodre "zmajeve".

Ratne rane su još sveže, a političari u ovoj zemlji vlast dobijaju uglavnom pričom o podelama, a ne o jedinstvu. Zato nikoga ne treba da čudi da je, kada su onomad u Zenici igrali BiH i Slovačka, tu utakmica gledana samo u jednoj trećini zemlje, dok su ostali delovi pratili prenos iz Beograda gde su igrali Hrvatska i Srbija. I tako će biti još godinama.

Razlike koje prave Tihić, Lagumdžija, Čović, Dodik i ekipa ne mogu da pomire nijedan Misimović, Pjanić ili Begović, koliki god oni asovi bili. Otuda svaki pokušaj mirenja nacionalnih razlika preko nedužnih fudbalera graniči se sa licemerjem i utopijom.

Nigde na svetu, a naročito u BiH ne može se preko fudbalske reprezentacije veštački praviti država. Umesto da reprezentacija ujedinjuje, događaji oko nje, samo povlače još deblju crtu između naših unutrašnjih podela. I tako će ostati i posle Svetskog prvenstva.
Pogledaj vesti o: Izbori

Nastavak na Vesti-online.com...