Izvor: Danas, 30.Okt.2015, 14:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Reprezentacija simbol nacije
Mada Tuđman nije uspeo da kreira kult ličnosti koristeći uspehe nacionalnog tima, njemu i medijima koji su mu bili bliski pošlo je za rukom da fudbalsku reprezentaciju učine simbolom hrvatske nacije.
Ako se sto hiljada ljudi okupljenih na Trgu Bana Jelačića i nije, kako je Tuđman želeo, identifikovalo sa njegovom politikom "država, to sam ja", stvaranje čvrste simboličke veze između fudbalskog nacionalnog tima i same nacije >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << ostalo je kao trajan rezultat prvih godina hrvatske nezavisnosti i projekta izgradnje nacije koji je te procese pratio.
"Ništa ne uspeva tako dobro kao uspeh", kaže pomalo cinična britanska poslovica. Sledeći ovu narodnu mudrost, moglo bi se zaključiti da bi, u slučaju slabih izdanja hrvatske reprezentacije, i interes ljudi za ovaj sport bio daleko manji. Isto bi važilo i za reprezentaciju SR Jugoslavije tokom devedesetih godina; da je, kojim slučajem, generacija Mihajlovića, Mijatovića i ostalih postigla bar približan uspeh onom koji je pošao za rukom Hrvatskoj, moguće je da bi odnos prema nacionalnom timu bio drugačiji i popularnost fudbala u Srbiji veća. To je, kao i pomenuta poslovica, tačno ali irelevantno za našu analizu. Uspešan ili neuspešan, fudbal je u nekadašnje dve jugoslovenske republike široko rasprostranjen i popularan, i u tom smislu predstavlja logičan izbor za potencijalnu instrumentalizaciju. Dakle, ono što mene prevashodno zanima nije zašto fudbal, nego na koji način i sa kojim uspehom je ovaj sport funkcionisao kao agens u projektima izgradnje nacije u Srbiji i Hrvatskoj krajem osamdesetih i devedesetih godina dvadesetog veka.
Ali, ovde treba napomenuti da je SR Jugoslavija u drugoj polovini devedesetih godina postizala sjajne rezultate u drugim sportovima, recimo, u košarci. Trijumfi košarkaške reprezentacije na Evropskom prvenstvu 1995. i 1997. godine, kao i na Svetskom prvenstvu godinu dana kasnije, izazvali su veliku nacionalnu euforiju i praćeni su i slavljeni širom zemlje. Košarkaši su percipirani kao nacionalni heroji, a dočecima nakon povratka sa velikih takmičenja prisustvovao je ogroman broj ljudi. Pobeda na Evropskom prvenstvu 1995. godine izazvala je najveću erupciju oduševljenja nacije, jer je to bila prva medalja koju je nacionalni tim osvojio nakon ukidanja sportskih sankcija. Takođe, s velikim ushićenjem dočekan je trijumf SR Jugoslavije nad Hrvatskom u četvrtini finala evropskog šampionata 1997. godine, kada je Aleksandar Đorđević u poslednjoj sekundi doneo pobedu svom timu, što je u srpskoj javnosti pozdravljeno sa posebnim zadovoljstvom s obzirom da je pobeđen "najveći neprijatelj". Logično je da su ovi uspesi "zlatnih košarkaša" maksimalno eksploatisani u srpskoj javnosti, u najboljem panem et circences maniru, kao trenuci radosti građana ekonomski i u svakom drugom pogledu devastirane države. Koliko god je, međutim, košarka bila popularna u Srbiji i u Hrvatskoj, ovaj sport ipak nije mogao da posluži za homogenizaciju nacije ni približno onoliko koliko fudbal. Zato je razumljivo što već više od deset godina u ovom sportu može da postoji regionalna liga, u kojoj učestvuju klubovi sa prostora cele bivše Jugoslavije, uključujući i srpske i hrvatske, i što se incidenti na utakmicama mogu, naročito u poslednje vreme, izbrojati prstima jedne ruke. S druge strane, na bilo kakav pomen regionalne fudbalske lige zvaničnici fudbalskih saveza, iako prihvataju da bi to u teoriji mogla biti dobra ideja, nemaju ni najmanju sumnju da se radi o krajnje nerealnom projektu, prevashodno iz bezbednosnih razloga. Navijačke grupe o ovoj temi ne žele ni da razgovaraju, naglašavajući da će učiniti sve da takvu ideju saseku u korenu. I u razgovoru sa ispitanicima u Beogradu i Zagrebu čuo sam slična mišljenja. Bilo da su u pitanju navijači ili stručnjaci, ideju o formiranju ex-YU lige skoro niko nije smatrao prihvatljivom, prevashodno iz razloga nemogućnosti obezbeđivanja takvih događaja. Iako su mi neki od ispitanika u Zagrebu rekli da im nedostaju gostovanja poput onih u Beogradu, decidirano mi je naglašeno da "igranje u zajedničkoj ligi sa Srbima ne dolazi u obzir", i to prevashodno iz razloga jer nije poželjno bilo šta što bi makar malo podsećalo na Jugoslaviju. Na moje pitanje kako je to bilo moguće realizovati u košarci, lakonski odgovor je glasio da je u pitanju "samo košarka".
Koliko god nacionalne euforije mogla doneti zlatna medalja sa nekog košarkaškog, vaterpolo ili odbojkaškog prvenstva, ma koliko se "nacija" radovala uspesima vaterpolista ili tenisera Novaka Đokovića, ovi sportovi naprosto, bar u kulturnom kontekstu koji je ovde predmet istraživanja, nemaju mobilizatorski potencijal koji bi mogao da zaista homogenizuje naciju. Svetsko prvenstvo u fudbalu, i kada ne učestvuje domaća reprezentacija, predstavlja istinski spektakl koji prati ogroman broj ljudi. U slučaju kada igra i "naš" nacionalni tim, makar i bez ikakvih izgleda na uspeh, euforija je na izrazito visokom nivou, a svaka utakmica podiže nivo "nacionalnog adrenalina" do većih granica nego kada je u pitanju bilo koji drugi sport.
Nastavlja se
