Izvor: Politika, 22.Jan.2011, 00:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mi, politički konvertiti
Da li je fudbalska utakmica između Dinama i Crvene zvezde, 13. maja 1990. u Zagrebu, „promenila istoriju”.
Imaju li sportisti politička uverenja? Naravno, kao i svi ostali građani. Imaju li sportisti pravo da promene ta uverenja? Naravno, kao i svi ostali građani. Mogu li onda sportisti da promene istoriju? Mislim da ne mogu, a osim toga, to i nije njihov posao.Upravo zato pomalo mi je smešna ocena američke >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << globalne TV Si-En-En koja je fudbalsku utakmicu između Dinama i Crvene zvezde, 13. maja 1990. u Zagrebu, uvrstila među pet mečeva koji su „promenili istoriju”. Naime, ta ocena Si-En-Ena pokazuje svu površnost u gledištima Zapada kada su zbivanja na prostoru bivše SFRJ u pitanju. Niti je ta utakmica nešto promenila, a ponajmanje istoriju, zapravo taj je meč samo potvrdio ukupno vladajući fenomen političkog konvertitstva kada se radi o prostoru od Triglava do Vardara.
Inače, glavni „junak” togmeča fudbaler Dinama Zvonimir Boban, koji je nogom nasrnuo na milicionera (inače Muslimana), kasnije se hvalio kako je to učinio „radi hrvatske nezavisnosti”. Tri godine ranije na svetskom fudbalskom prvenstvu za omladince reprezentacija Jugoslavije postala je prvak sveta pobedivši u finalu Nemačku golom iz penala upravo Zvonimira Bobana. Kako tada Boban nije promašio taj penal? Kako je tada u stavu mirno slušao „Hej Sloveni”? Kako je kasnije i dalje igrao za reprezentaciju Jugoslavije slušajući „Hej Sloveni”? I onda preko noći, godinu dana pre Vukovara i Dubrovnika odjednom je postao vatreni borac za nezavisnu Hrvatsku? I ne samo on, i ne samo sportisti u Hrvatskoj. Što sve govori da sportiste, kada je u pitanju politika, i ne treba previše ozbiljno shvatiti.
Nekoliko vrlo poznatih fudbalskih reprezentativaca Titove Jugoslavije igralo je za reprezentaciju Pavelićeve Hrvatske tokom Drugog svetskog rata;u mečevima sa fudbalskom reprezentacijom Hitlerovog Trećeg rajha, što Nogometni savez Hrvatske danas priznaje kao zvanično odigrane međunarodne utakmice. Posle su ti isti hrvatski reprezentativci stajali mirno u dresu Jugoslavije slušajući „Hej Sloveni”. Moglo bi se govoriti i o sportistima iz Srbije, pa i navijačima u Srbiji, koji su godinama slušali jugoslovensku himnu, a onda je ta himna odjednom postala kriva što fudbaleri ne znaju da šutnu loptu.
No, od sportista i ne treba tražiti neku političku konzistentnost kada ona ne postoji u mentalnom sklopu našeg naroda, ili da budem precizan, naših naroda. U Velikoj Britaniji vrlo je malo ljudi koji menjaju tradicionalnu pripadnost strankama. U SAD se takođe zna koje grupacije građana gravitiraju republikancima, a koje demokratama. Kod nas je godinama prisutan fenomen masovnog političkog presvlačenja. Od milion i više stotina hiljada komunista, od Triglava do Vardara do danas, političko konvertitstvo postalo je skoro masovna pojava; političari promene i po nekoliko stranaka bez ikakvih političkih posledica. Baš kao i fudbaleri nacionalne timove. Ruka na srcu i slušamo novu partijsku ili državnu himnu. Od masovne podrške i ljubavi prema maršalu Titu u Srbiji do rehabilitacije generala Draže prošlo je samo 20 godina. A ona „Nećemo kralja, hoćemo Tita, narod se pita”, bila je logično lažnjak.
Naravno, promenili smo se svi. Ovako ili onako. Između pada Berlinskog zida i pada kula bliznakinja stvoren je jedan novi svet. Neki su našu novu realnost brzo integrisali u novi način razmišljanja, neki nisu. Uglavnom, od Triglava do Vardara sada imamo manje zajedničkih interesa, a više ambivalentnih emocija. Oni koji su se brzo integrisali u realnost rekli bi da nešto važi samo u odnosu na jednu istorijsku epohu, na određeni duh vremena i određenu kulturu. Međutim, to znači da ništa po sebi ne važi. To je put ka univerzalnom relativizmu, što nas vrlo zgodno oslobađa svakog morala. Posebno u politici, jer uklanjamo pitanje o istini.
Bojim se da sve više ličimo na one „prethodne”, kao odraz u ogledalu. Dogmatsko odricanje svega prethodnog u srpskoj političkoj inkarnaciji sve opet vraća na crno i belo. Samo obrnuto, jer političke fiksacije u kojima je tiranija zamenjena neefikasnošću, tajkunskom privatizacijom i političkim cinizmom loša je moralna kartografija. Promašena prečica. Ne samo kod nas, već i u susedstvu.
Ima jedan nemi film. Kralj Aleksandar i kraljica Marija u Zagrebu, mislim da je 1923. godina. Masa naroda na Jelačić placu kliču kralju. Posle ubistva kralja Aleksandra u Marseju 1934. masa naroda plače na Glavnom kolodvoru u Zagrebu gde se zaustavio voz sa kraljevim kovčegom. Godina 1936. masa naroda na Jelačić placu u Zagrebu kliče princu Pavlu i kneginji Olgi. April 1941. masa naroda pozdravlja Vermaht prilikom ulaska u Zagreb. Nekoliko dana kasnije narod pozdravlja Antu Pavelića koji drži govor na Markovom trgu. Maj 1945. narod pozdravlja ulazak partizana u Zagreb, istina nešto manja masa nego 1941. Nemce. Tito drži govor na istom mestu gde i Pavelić 1941. Pozdravljaju ga razdragane mase. Tito umire 1980, masa ljudi dočekuje na Glavnom kolodvoru „plavi voz”. Godine 1990. Tuđman drži pobednički govor na istom mestu gde i Pavelić i Tito.
Završna scena nemog filma je veliki upitnik.
Miroslav Lazanski
objavljeno: 22.01.2011
.jpg)
