Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 12.Jun.2016, 00:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubomir Živkov: Konji
Konj je car svih životinja: ono što je fudbal u sportu, kraljica sportova, to je konj u savremenoj fauni, možda i u vasceloj evoluciji kojoj nikad kraja! Ostale životinje su mogle imati imena, ali to nije bila zakonska, ni moralna obaveza: svako je imao poneku Rumenku među kravama, jednu Garu među ovcama, magarcu se davalo ime, Šulina magarica zvala se mislim Cura, sa dugim „u", moj otac je jedno tele prozvao Lepa Brena, ali su jedino konji, svi, bili kršteni: Putko, Lola, Zoran, >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << Vida, uja Slavkov konj – Sibin! Konj čiju sliku i sad imam, nestvaran i ogroman kao spomenik: deda ga drzi ispred štale, zvao se Balkan; posle njega imam pauzu u tome konjskom stablu, pa se pojavljuje Labud, za njim Manci i Sajka, koje smo knjižili kao vranice, mada im je dlaka vremenom izbledela, kao da se istovremeno i isprala i naprašila; posle njih će moj otac doterati iz Đakova zelje, Olgu i Sojku: kao što čovek kad nabavlja automobil voli da mu novi auto ima boju drukčiju od prethodnog, tako smo mi odjednom postali vlasnici belog kompleta.
Paor je morao imati barem dva odrasla i pouzdana konja koji su morali na svaki način biti upareni, po veličini, konjskim snagama, naravi, ali i po boji: teorijski, konji su mogli imati dlaku koje im drago boje, ali si retko mogao da vidiš kako kola ili plug vuku raznobojni konji.
O konju se kad bi mu došao kraj govorilo da je propao, nije uginuo, ničiji konj nije čak ni krepao (to se desilo kotlu, u čitanci), pogotovo nije konj mogao da crkne, glagol koji se ne jednom pojavio u kletvi namenjenoj homo sapiensu, nije bio primenjivan na konje: nije doduše ni umro, ali se o konju kome su naprasno prošli njegovi zemaljski dani govorilo da je propao.
Na Selištu je bilo konjsko groblje, zapravo zajednička grobnica sa okruglim otvorom, kao udesetostručena badnjica. Od konjskog groblja mi se zavrtelo u glavi jer sam sa njegovog oboda kao možda osmogodišnjak bacio jedan brz pogled u dubinu; zbog konja se zameriš crvenoarmejcu koji bi da svog iznurenog ata zameni odmornim, u mnogoj kući za vreme rata bile su ostale samo žene, e, taj ne baš tako ni privremeni stub kuće, jer će rat potrajati lepe četiri godine, nije bio rad da dobije konja nepoznate naravi, neutvrđenog uzrasta i pasmine, a da zauvek ostane bez svog konja: „Ako nećeš lepim, kako on oće, Rus te samo oturi i uzme tvog konja, a ti gledaj šta ćeš sa ovim što ti je ostavio!“
Deca jedva čekaju da nauče kako se uprežu i isprežu konji, druge su reči za to bile korišćene, to se zvalo vataš i puštaš konje. I kao što najpre naučiš da otkopčavaš dugmad na štrikovu i košuljanki, i da razvezuješ šnirove, dok ćeš zakopčavanje i vezivanje u dvostruki šeput savladati docnije, tako te uče najpre kako se puštaju konji, kako da odrešiš štranjke i skineš ih sa drčanika, čvor može da zabrekne, ako je bilo kiše, kako da skidaš oglavu, kako da otkačiš podlanču i kaiš od oglave... Nije mi bilo svejedno kad sam shvatio zašto je konj podlančen i kad sam video da mu metalna šipka debljine prsta, nekad jednodelna, nekad dvodelna, ide pod jezik: to je srce kočijaševe nadmoćnosti, tu je komandni centar svake zaprege. Jedino što si mogao koliko-toliko milosrdno da uradiš bilo je da konja, pametnog, mirnog, vrednog i poslušnog podlančiš što manje, doklen konja mladog i needukovanog moraš podlančiti tako da čim pritegneš kajase on od bola seda na jarmac. Imali smo sa konjima sreće tako da nismo uvek ni imali bič, a ako smo ga i imali, više sam ga koristio da bičaljetom ubijem obada na konjskim sapima, nego da im kamdžijom dajem gas, uh, mislio sam da konjima dugujem jednu subotu, sad vidim da jedna nije dovoljna, pa vam ne gine barem još jedna konjska dopisnica.
Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 19.15.
Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.
Pogledaj vesti o: Fudbal
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
