Izvor: Blic, 09.Feb.2010, 01:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kljun koga smo voleli
U ključanju Beograda šezdesetih dogodio se neponovljivi vatromet individualaca. Stvarno svojih, odista naših, a istinski svetskih. Što je Andrić bio za književnost, to je Šekularac bio za fudbalske terene. Đorđe Marjanović je nošen gradom na rukama, a Makavejev popeo crnu macu na Evinu belu ljubu. Zoran Miščević je gospodario šizilištima, a Žućko Korać ispisao istoriju sa 99 koševa na jednoj utakmici. Nikica Marinović >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je unela elegantnu lepotu, savršeno telo i neodoljivi osmeh u Knez Mihailovu.
Matija Bećković briljirao kao metak lutalica između poezije i Čika. Mladi Miljan Miljanić u Gradskoj kafani pričao o drugačijem fudbalu dok je nedaleko odatle u Domu omladine Ljuba Moljac kao najveći loptadžija lično driblao Hitlera. Olja Ivanjicki se penjala stepenicima Medijale ka večnosti, a Peđa Isus živeo u sojenici na Savi. Miloš Jovančević pronosio slavu nevinog muškarca, a Tofija osposobljavala generacije budućih švalera.
I onda je jedno popodne moj drug Branko Zarin upao na treći čas u X beogradsku na Brdu i rekao: „Zajebi nastavu, na Terazijama čudo od kljuna”! I sjurili se „lejlandom” 39 u srce grada. Tamo na Terazijama, gde sam jednom video kita na kamionu, prvi put ušetao u pravu robnu kuću i lično učestvovao u prvim demokratskim izborima u Jugoslaviji potpisujući za „Stonse” umesto „Bitlse”, baš između „Moskve” i „Balkana”, nasred raskrsnice stajao je saobraćajni milicioner u belom i na način koji nikad i nigde nije viđen dresirao saobraćaj. To je bio Jovan Bulj. Nešto između Nurejeva i Fon Karajana. Baletan među kljunovima i najčuveniji saobraćajac ovog grada ikada. Vremenom će postati legenda trgova, besprekorni dendi u uvek snežnobeloj uniformi, ceremonijal majstor u belim rukavicama, plemenitog pogleda pod visokim belim šlemom. Velegradska atrakcija. Njemu su dolazile ekskurzije iz unutrašnjosti.
Ubedljivo, sopstvenim primerom, dokazao da se deo umetnosti može naći i u najprofanijim zanimanjima. I da je svaki posao atraktivan ukoliko se obavlja sa dovoljno ljubavi. Jovan je svoju izuzetnost uvek prikazivao premijerno i uzbudljivo gde ga god postavili.
Kako je naglo uleteo, tako je i nestao sedamdesetih. Čovek svetske slave iako je svoj posao obavljao svesrdno i postao uzor mnogima - detroniran je bez objašnjenja. Otpušten iz razloga koji su deo gradskih legendi o luzerima. Iskopan je devedesetih za jednu TV emisiju i opet vraćen u mit. Jednom mi se učinilo da se iza osmeha čuvara parkinga kod „Leonarda” krije junak mojih pubertetskih dana.
Danas kad saobraćajci liče na obesne đilkoše koji naplaćuju kazne vozačima rashodovanih automobila, a prave se blesavi pred blindiranim vozilima i džipovima, primer Jovana Bulja dobija na vrednosti.
Svoj primer zauvek je odneo prošle nedelje. U ime neopravdanih koje sam popio gledajući čudesne hepeninge gospodina Bulja, ispisujem ove redove kao izvinjenje što nisam stigao na njegovu sahranu.
