Izvor: Sportske.net, 23.Okt.2018, 12:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Junajted vs Juve ili "kako sam dva puta ugasio televizor..."
Možda je to najveća pobeda Ser Aleksa u karijeri, ne samo zbog značaja, već potvrde koju je čekao godinama, da je njegov način ispravan. Šta se dogodilo te noći na "Dele Alpiju"?
Dva puta sam ugasio televizor, bilo je previše, znam da je fudbal patnja, da opsednuti ne odustaju, ali u mladosti vas teže zavede Opus Dei, previše cenite kožu na leđima da bi se dobrovoljno bičevali.
Prvi put i nije baš bilo strašno, mudrost Homera Simpsona nas je naučila >> Pročitaj celu vest na sajtu Sportske.net << da velike nade stvaraju ogromna razočaranja, kroz onaj mudri roditeljski savet, "Deco, pokušali ste, ponadali se i propali, za nauk da više ne pokušavate".
Zajebavam se, ali Nemci to umeju, da nas nalože, poput onog Pjera Litbarskog, prerušenog Poljaka, koji je u rahmetli "Tempu" prognozirao finale Jugoslavije i Nemačke na italijanskom Mundijalu, dok se oko nas svet raspadao.
"Neka bude 1:1, a onda se vidimo u finalu", ložio je naivne, verovali su neki još u bratstvo i jedinstvo, što ne bi i liku koji je izgledao kao nova nada orkestra "Južni vetar".
Stariji se sećaju, ruke Tomice Ivkovića bile su od papira, Mateus (Lotar, ne Marijana) nas je rasturio kao kantu, niko nije bio siguran (dok je Maradone) da je Nemačka budući svetski prvak, ali sam ugasio televizor pre kraja, bolno je kad te Nemac šamara u fudbalu i pri tome ne pokazuje nikakvu emociju.
Posle su me stvarnost, insajderske priče poznanika i činjenica da preferiram sopstvene oči, namesto novinskih napisa, odučila od očekivanja, kada je reprezentacija u pitanju. Sveo sam nadu da ne moramo da stavljamo led na bubotke kada se prevarimo i odemo na veliko takmičenje.
U fudbalu, u svemu drugome, pamtiš prvi put, meni je drugi bolniji, poklapa se sa najvećom utakmicom Ser Aleksa Fergusona, te večeri on je dobio potvrdu da je njegov put ispravan, da čovek u ispranoj trenerci može da pobedi lika u skupocenom kaputu sa tompusom kome se nekada divio.
U mašti, ja sam onaj odvratni lik što napušta stadion pet minuta pre kraja, prosipajući nadu iz džepova da bi pobegao od gužve.
Te godine je Junajted (nemojte da vas muzika dok ovo čitate podseća na grmljavinu aviona i kolektivni strah onih što su se najviše kurčili dok nije počelo) prošao posrćući ceo put do Golgote i onda umesto da bude raspet, zakucao eksere u nemačke dlanove u onom mitskom finalu u Barseloni, kada su Šeringem i Solskjer, Lotara, ostavili u suzama. Nemci pobeđuju kada svi napuštaju stadion, samo neki put im Englezi naplate, ovo je bila i kamata.
Ali, pre tog meča, u najboljoj sezoni u Junajtedovoj istoriji, Ser Aleks je napravio više, rasklopio na proste delove tim i trenera kome se divio, ekipu prema kojoj je postavio svoje kriterijume.
Nikada nije krio, Lipijev Juventus onaj u drugoj polovini devedesetih bio je reper za veliki Junajted, Škot je prvi shvatio da preplivati Lamanš znači prilagoditi se starom, dobrom kontinentu, baš zbog toga je pobeđivao kod kuće, a onda diplomirao u Evropi.
To polufinale je nekako bila prekretnica, možda u tom trenutku Italijani su shvatili kolika je opasnost od Premijer Lige, do tada su je doživljavali kao dobru šalu, pokušaj nekog studenta u Brajtonu, da umesto krokija porodice na letovanju oslika Sikstinsku Kapelu.
Prva utakmica na "Old Trafordu" je zavela sve, osim Fergija. Juventus je razbio Junajted, ali nije pobedio, na kraju je Gigs izborio 1:1. Malo je reći da su Englezi bili prežaljeni.
Prema rečima Dvajta Jorka, jedino je Ser Aleks bio opušten, prvi put im je rekao da uživaju u revanšu, bilo je polufinale, pre toga Mančester Junajted je prošao Barsu i Bajern u grupi, Inter u četvrtfinalu, kao da je Škot znao da je suđeno.
Valjda nije moglo gore, dva puta je Filipo Inzagi u prvih nekoliko minuta ostavio Gerija Nevila u prašini, Juve je poveo sa 2:0. Mirisalo je na staru priču, naziralo se četvrto finale u nizu za Juventus, možda i treći poraz, kada već vidiš pehar, prethodnih godina Real i Dortmund su ih zaustavili na korak, taman kada su posle rimskog trijumfa nad Ajaksom verovali da počinje diktatura jednog zbilja velikog tima.
Ali, onda je Roj Kin dao verovatno najznačajniji gol u karijeri, zapalio nesigurnost na "Dele Alpiju", stigao odmah posle toga da dobije i žuti koji ga je eliminisao iz eventualnog finala. Taj gol je sve promenio, ubrzo su Jork i Kol konačno "kliknuli" pa je do poluvremena bilo 2:2, to je vodilo Junajted u finale.
Možete da gledate fudbal decenijama, da ga ne razumete, a opet znate kada je kraj. Tu se završilo, isključio sam televizor, baš kao devet godina ranije.
Prosto, videlo se, te sezone je pošto Kol i Jork nisu funkcionisali tokom jeseni Ser Aleks probao da dovede Patrika Klajverta, na kraju ispostavilo se da je ovaj neobični tandem bio ključ te večeri. Kol je Jorka vodao po Mančesteru, spremao mu kari za večeru, savetovao ga koje delove grada da izbegava, sve se to nekako složilo na terenu u tih 90 minuta, najboljih koje su odigrali zajedno.
I na kraju, Kol je u finišu dotukao Juve u kako kaže, prelomnom trenutku života, onog fudbalskog, dakako.
Pitao sam jednom aktera te utakmice, doduše, imao je samo najbolje mesto na klupi na "Dele Alpiju" te večeri, o velikom slomu, samo je odmahnuo rukom, znali su, u Juventusu su posle gola Roja Kina, dok su još imali rezultat za finale, znali šta će se dogoditi.
Večeras nije toliko bitno, ali sigurno je da Ser Aleks danas razmišlja o toj utakmici, trenutku kada je shvatio da je njegova teorija dobila potvrdu u praksi...
.jpg)
