Izvor: Vesti-online.com, 26.Dec.2014, 22:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jermeni i Srbi braća po patnji
Fudbal je omiljen sport cele planete, a za 24-godišnjeg Miloša Stamenkovića fudbal je život. Miloš igra na mestu štopera, odbrambenog igrača i na privremenom radu je u Jermeniji, nekadašnjoj republici SSSR. Zvezda je najjače fudbalske lige Jermenije, koja se zove Premijer. Igra za FK Širak iz Gjumrija, a ovih dana Miloš gostuje u rodnom Beogradu, gde uživa u pažnji porodice pred naporne januarske pripreme u Los Anđelesu.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << />
- Vaspitan sam tako da mi pohvale prijaju, ali mi ne laskaju, a kritike, opravdane i neopravdane, ne ometaju me na odabranom putu. Moj život je zato jednostavniji, ali nije nužno i lakši. Spadam u ljude koji nikada ne odustaju, jer se u pohvalama ne uzdižem, a ni sa kritikama ne padam. Fudbal je moj život. Svestan sam da je profesionalna karijera fudbalera ograničena krštenicom. Zato se trudim da budem što uspešniji i profesionalniji i u skladu sa tim mi ništa nije teško. Kada fudbalerska karijera prođe, biće mi žao, naravno, ali ću se svom snagom posvetiti novinarstvu i pisanju, ili nečem trećem što mi život možda ponudi. Čudni su putevi Gospodnji i treba ih prihvatati kao izazove. Život je divno putovanje, putevi su teži i lakši, a ja ih sam biram.
- Detinjstva se sećam kao gužve u našem stanu. Majka Olgica, otac Miki, baka, brat Ognjen, 12 godina stariji od mene, i tri godine starija sestra Jelena, ja i gomila naših drugova, pa stalni dolasci komšija, prijatelja... Mnogo ljudi, uvek dečja graja, a najviše ljubavi. Kao najmlađi član porodice, logično je, bio sam i najrazmaženiji. Roditelji su me pazili, ali su se stariji brat i sestra postarali da budem njihov potrčko. Nije mi smetalo, njih dvoje su ustanovili pravila i ja sam ih slušao. Mislim da sam zahvaljujući tome naučio koliko je važno boriti se i istrajati u svom naumu. Kasnije, kada sam se prvi put našao na ozbiljnijem raskršću, kao što je bio upis u srednju školu, nisam mnogo mozgao, znao sam da je pravi izbor samo sportska gimnazija. Od lopte se nisam nikada odvajao, ni u kući, ni napolju, pa ni u školi. Ona je uvek bila uz mene, onako, zlu ne trebalo. Kada bih morao u nekoliko reči da opišem sebe, to bi bilo - zaljubljenik u fudbal. Navijač sam Partizana, ali nije mi se pružila prilika da igram za svoj omiljeni klub. I to je život.
- Dakle, roditelji su nas decu uvek podržavali i žrtvovali se zbog nas. Mene su, recimo, dok sam bio dete stalno vodali na razne sportske treninge, jer sam trenirao i karate, pa atletiku i tek na kraju fudbal, ali se nikada nisu bunili. Fudbal sam počeo da treniram sa sedam godina i to za FK Zemun. Kao desetogodišnjak sam prešao u Crvenu zvezdu, gde sam se zadržao do 15. godine, a zatim sam prešao u Radnički Novi Beograd. Nekako u to vreme sam igrao i za omladinsku reprezentaciju Srbije, što je čast svakom fudbaleru. Istina je da nisam sa omladinskom reprezentacijom Srbije otišao ni na jedan veliki turnir, ali takvo je bilo neko vreme... Bezrazložno i nepravedno sedenje na klupi kao rezerva je sastavni deo života sportista, a pre svega onih koji su u timskim sportovima, a posebno fudbalera. Boli, ali prođe kao i sve u životu... Sedenje na klupi za rezervne igrače me je ojačalo i pomoglo da shvatim da moje vreme dolazi, a do tada treba da učim i sazrim kao odbrambeni igrač. Mada se dešavalo da igram i beka, ali nekako mi je linija štopera ono gde se osećam kao svoj na svome.
- Nepotizam nije samo reč, nego je stvarnost koja je zahvatila sve segmente našeg društva, pa ni fudbal nije pošteđen. U svim kategorijama ga ima, od najmlađih do najstarijih fudbalera. U tom smislu sam i ja stradao, ako je to stradanje, a mislim da nije, jer sam samo uz savete roditelja odlučio da krenem u inostranstvo. Što je veći i popularniji klub, to je više nepravde. Vrhunski igrači sede na klupama, a deca sportista, glumaca ili političara, osrednji igrači, ne propuštaju nijednu utakmicu, jer tate ne dozvoljavaju da njihovi sinovi budu rezerve. Nije mi bilo svejedno što, iako sam talentovan i vredan, sedim na klupi, a igraju oni osrednji igrači s uticajnim roditeljima. Neću nikoga da imenujem, prepoznaće se sami.
- Sa nepunih 19 godina sam prešao u Proleter Novi Sad, što je podrazumevalo i preseljenje iz Beograda. Bilo je to i moje osamostaljivanje u pravom smislu reči, što mi i nije palo mnogo teško. Očekivao sam da će biti mnogo teže. U Proleteru sam se zadržao godinu i po dana, pa sam otišao u FK Mladenovac, pa u BSK Borča, koji je bio u Jelen ligi. A onda je posle nekog vremena stigao poziv iz Jermenije, od kluba Ararat iz njihovog glavnog grada Jerevana, koji sam bez razmišljanja prihvatio. Ararat je jedan od najboljih fudbalskih klubova u njihovoj najjačoj fudbalskoj ligi. I nisam se pokajao zbog odluke da odem tako daleko. Otvorili su mi se neki novi i drugačiji putevi. Jermeni su napaćen narod, koji je zbog istorijskih prilika kao i mi često uvlačen u odbrambene ratove. Jerevan je jedan od najstarijih gradova na svetu i srce je cele zemlje.
- Posle nekog vremena sam dobio poziv od FK Širak iz grada Gjumri, koji je znatno manji od jermenske prestonice, ali utoliko je i prisniji i bolji za život. Sada nas u Širaku ima sa svih strana, pa je živo jer se prepliću sve kulture. Petorica fudbalera su došla iz Afrike, crnci, četiri Rusa, jedan Nemac i ja sam jedini iz Srbije. Sporazumevamo se na ruskom jeziku, koji smo svi vrlo brzo i lako naučili. Lepo se slažemo i družimo, kako na terenu tako i van njega, nema ni trunčice zavisti. Niko nam ne ograničava noćna izlaženja, ali trudimo se da se bespotrebno ne iscrpljujemo, a noćna druženja to za nas jesu, pa ih svesno izbegavamo kad god možemo. Posećujemo jedni druge u svojim privremenim domovima, a to su obično dvosobni stanovi blizu kluba. Dani su nam uglavnom dosta naporni. Često treniramo dva puta dnevno, po nekoliko sati i onda nam je neophodan odmor. Najbolje se odmaram uz knjigu i dobru muziku.
- Jedina reč koja me asocira na Jermene je gostoprimstvo. Išao sam kod mnogih drugara i u Jerevanu, baš kao i u Gjumriju. Gostoljubivi su, glasni i srdačni. Uvek iznose posluženje, ako sam kod nekoga svratio pre podne, i ako je vreme doručka prošlo, obavezno su me nudili prepodnevnom kafom i doručkom, a tu je obavezno i neizostavni jogurt, koji je izuzetno dobar i gust i lahmahjoon, neka vrsta veoma tanke pice prelivena usitnjenim paradajzom, bosiljkom, lukom i mladom jagnjetinom, savijena u rolnu. Ukusno i lepo, ali nekako više volim ribu. Tokom celog dana, gde god da mrdnem, kod koga god da svratim, nutkaju me još i hladnim sokom od divljeg šipka, što je pored nara, jedan od najčuvenijih nacionalnih proizvoda.
- U Jermeniji niko ne pije alkohol tokom dana. Uživaju u kafama, čajevima i švarcvald tortama, a starija populacija i neka srednja generacija popodneva ubija igrajući jednu od najstarijih igara na svetu, tavlu, koja je slična šahu i potiče iz Persije. Kod njih je većina obroka praćena porodičnim ritualom, a večera im počinje oko 17 časova. U domovima mojih drugara fudbalera obično se za večeru služi lakša hrana - bareno povrće i riba uz mnogo raznovrsne salate. Po restoranima kombinuju jermensku i gruzijsku kuhinju, preovlađuju razni sosovi, ali su ipak najpoznatiji po khorovatsu, odnosno nekoj vrsti roštilja. Treba probati i njihov tradicionalni čaj od nara, koji se identično izgovara kao i kod nas. Uz čaj se obavezno služe i nazuki kolačići, koji su slični našim vanilicama. Probao sam i njihov lavaš, što je zapravo tanak hleb namazan puterom i barenim jajima i dopala mi se ta kombinacija, ali sam je izbegavao kad god sam mogao, jer mi je teška.
- Kod njih je dosta zastupljen roštilj, spreman na tradicionalni način. U zemlji se iskopa rupa od dva metra i na dno se baci žar. Zatim se stavlja rešetka sa poređanim povrćem, pa obešena jagnjetina tako da mast koja se topi curi po povrću. Uz ovakav roštilj je neizostavno i jermensko pivo koje se zove kilkija, a posle toga se pije ruska votka. Ovako jak obrok se obično završava vrhunskom supom od sočiva, sa suvim kajsijama i orasima. Međutim, toliko hrane nikada nisam mogao da pojedem u jednom cugu, pa sam se opredeljivao ili za roštilj ili za supu, ali najradije jedem salatu.
- Imam mnogo planova i želja, pa se neprekidno trudim i da ih pomirim, ostvarujući karijeru kakvu sam sanjao u najsmelijim dečačkim snovima, ali poštujući i sve druge životne obaveze i planove kojih je mnogo. Ne znam šta me čeka, ali idem ka svom cilju, a to je neki prvoligaški tim iz svetske poznate lige.
Nastavak na Vesti-online.com...
