Izvor: S media, 17.Okt.2010, 00:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Grobar srpskog fudbala
Zbog divljanja srpskih navijača naš savez i klubovi su uvek pod uslovnom kaznom, a Srbija u svetu nije poznata kao postojbina kapitena Mančester junajteda, već kao zemlja u kojoj je ubijen Bris Taton
Fudbal je u Srbiji uvek bio nešto više od igre, a fudbalsko navijanje više i od politike. Najznačajniji događaji koji su promenili geopolitičku i civilizacijsku sliku ovih prostora u poslednjih >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << dvadeset godina svoju predigru su imali na nekom fudbalskom stadionu. Zato danas mnogi veruju da klešta i testere u rukama srpskih navijača na stadionu „Đuzepe Feraris" u Đenovi nisu bili slučajnost i da su u specifičnom političkom trenutku za Srbiju samo najava neke nove istorijske prekretnice.
Vlast je često koristila navijače za svoje ciljeve. I Slobodan Milošević je svojevremeno poslao Arkana na severnu tribinu da „smiri" navijače i povede ih u rat u zapadne zemlje, a i DOS-ovi političari su 2000. „sklopili ugovor sa đavolom", kog danas ne mogu da kontrolišu. Jer srpskim navijačima nije bila potrebna ta politička konotacija, kako bi se prikazali kao neustrašive šibadžije pred kojima padaju glave protivničkih navijača, „pandurske" kacige i neprijateljski kiosci i izlozi. To je nešto što običan čovek ne može da razume, to je pitanje hrabrosti i časti, uglavnom su objašnjavali oni malobrojni navijači koji su pričali o svom „poslu" u medijima.
U fudbalu je, međutim, došlo vreme kada se o toj vrsti hrabrosti čita u „Stadionskoj groznici" Nika Hornbija, ili gleda u filmovima tipa „Krvavi ratnik". A da se i najmanje navijačko divljanje više ne prašta govori činjenica da Uefini delegati nisu dozvolili da reprezentacija Srbije odigra svoju utakmicu protiv Italije, iako su prikazani incidenti u Đenovi samo delić navijačkog repertoara kojim su Srbi svojevremeno „šarmirali" domaću i svetsku javnost. I zbog kojih Srbija u svetu nije poznata kao postojbina kapitena Mančester junajteda, već kao zemlja u kojoj je ubijen Bris Taton, a naš savez i klubovi su po pravilu pod nekom uslovnom kaznom od UEFA i FIFA.
Kraj one velike Jugoslavije je možda počeo u januaru 1990. godine u „Sava centru" na 14. Kongresu SKJ, ali je Titova država definitivno pukla 13. maja te godine na „Maksimiru" kada je rat srpskih i hrvatskih navijača sprečio da se odigra derbi Jugo-lige, i najvećim Jugo-entuzijastama u to vreme otvorio oči da vide početak pravog krvavog rata koji je došao posle toga. Isto tako, stadion je onima koji su naučili lekciju iz istorije mogao da pokaže da oporavak posle 5. oktobra neće biti tako lak kao što su se mnogi nadali, jer je tog oktobra, samo devet dana nakon demokratskih promena, počeo derbi koji će zbog navijačkih divljanja da traje čak do marta naredne godine.
Taj 115. derbi na „Marakani" prekinut je nakon što su „Delije" i „Grobari" uleteli na teren i počeli tuču u kojoj su crveno-beli navijači bili brojniji i uspešniji, a samo pola sata pre toga DOS-ov lider Vladan Batić, jedan od retkih političara u to vreme rado viđen na stadionu, govorio je da nema potrebe za ozbiljnijim obezbeđenjem jer je došlo novo vreme i da se u vazduhu oseća sloboda. Iz Srbije je tako, nakon osvajanja slobode ispred Skupštine, u svet poslata slika o zemlji u kojoj ne može da se održi fudbalska utakmica.
Inače, još od 1995. godine kada je SR Jugoslaviji skinut spoljni zid sankcija i našim klubovima ponovo dozvoljeno igranje u evropskim takmičenjima, svako gostovanje iole ozbiljnije ekipe u Beogradu bila je utakmica visokog rizika, a naši navijači u inostranstvu smatrani nerado viđenim gostima. Navijači i danas prepričavaju kako je prošlo gostovanje Zvezde u Helsinkiju u jesen 1997. godine, ne zbog rezultata kojeg se više niko i ne seća, već zbog egzibicija „Delija" koji su tada demolirali hotel u kom su boravili. Zvezdaši su se, između ostalog, toliko „osetili kao kod kuće", da su farbali zidove u crveno-belo i rušili pregraden zidove „kako bi svi spavali u istoj sobi".
Partizan je godinu dana pre istorijskog ulaska u Ligu šampiona u završnici kvalifikacija za to takmičenje igrao protiv slavnog Bajerna iz Minhena, a u te 2002. godine srpski navijači su već imali tvrdo izgrađen huliganski imidž. Na Partizanovom stadionu je došlo do „manjih incidenata", u improvizovani boks sa nemačkim navijačima koje je okruživalo obezbeđenje ubačena je baklja, a golman Bavarca Oliver Kan je završio sa povredom glave. Najzanimljivije je što to nikog nije iznenadilo, pa čak ni prvog čoveka Bajerna, čuvenog Franca Bekenbauera, koji je na sve to pomirljivo rekao:
- Vaši navijači imaju razloga što se agresivnije ponašaju posle svega što se vašoj zemlji dešavalo u prethodnih desetak godina. Uostalom, našeg golmana Kana su u Frajburgu krvnički pogodili golf lopticom u glavu - rekao je čuveni Kajzer Franc.
Partizan je tada kažnjen igranjem jedne utakmice bez prisustva publike, što je bilo upozorenje da treba obuzdati navijače. Ali „Grobari" su se, baš kao i"Delije", trudili da opravdaju svoj imidž kad god su za to imali priliku. Delije su dobro upoznali i Poljaci, Slovaci, Česi... Gde god je igrala Crvena zvezda, Delije su pravile „neki haos". Nedavno gostovanje Zvezdinih navijača u Bratislavi za tamošnje medije je bilo neverovatno, jer su uhapšena dvojica srpskih navijača pošto su metalnim šipkama napali grupu od deset ljudi. A kako nas gledaju u svetu, najbolje govori i naslov u novinama koji je ispratio dolazak Zvezdinih navijača u Prag na utakmicu protiv Slavije. „Balkanske zveri u Pragu", blještalo je sa čeških kioska.
Često se u našim medijima povlačilo pitanje kako da se stane na put navijačkim divljanjima, a uprave klubova su bile poslednje koje su nešto mogle da urade. U vreme rata navijača Partizana sa upravom predvođenom tadašnjim generlanim sekretarom kluba Žarkom Zečevićem, „Grobari" su na svakoj međunarodnoj utakmici ubacivali baklje na teren uz pesmu „Plati, Zeko....". Oni su, međutim, „evropsku slavu" potvrdili na gostovanju u Mostaru, kada je Partizan igrao sa Zrinjskim. Partizan je „demolirao" Zrinjski na terenu, a „Grobari" su demolirali grad i lokalnu policiju, zbog čega Partizan više nije bio kažnjavan igranjem bez publike, već je i pored pobede direktno izbačen iz Kupa UEFA za tu godinu.
A sve je zapečaćeno slučajem Brisa Tatona, od kada su „Grobari" postali najomraženiji navijači u Evropi.
Ništa bolje nije bilo ni kada je igrala reprezentacija. Navijački sukobi na „Marakani" su bili često, pa su batine dobijali bosanski navijači, Slovenci... Na domaćim terenima je slika bila još gora, koja je išla od tradicionalnog navijačkog sukobljavanja i potvrđivanja navijačke dominacije, do navijačkih izgreda koji su završavali gubitkom života. Na derbiju 1999. godine navijač Zvezde Aca Radović je na severnoj tribini pogođen raketom i tamo ostavio život. Desetine mladih ljudi je izgubilo živote u uličnim tučama, u kojima je nestalo viteštvo ogledano u „ferkama" sa pesnicama. Glavni navijači rekviziti postali su noževi i pištolji.
Kada je košarkaški klub PAOK gostovao Zvezdi, došlo je do opšte tuče u „Pioniru". Jer navijači PAOK-a su tradicionalno u bratskim odnosima sa „Grobarima". Slika tih nereda je obišla slike svih evropskih televizijskih stanica, jer je svima bilo neverovatno da u Srbiji čak i na košarkaškim utakmicama dolazi do tako teških nereda. Naši navijači se, inače, hvale dobrim odnosima sa raznim evropskim navijačkim grupama. „Delije" su se pobratimile sa navijačima Olimpijakosa i Spartaka iz Moskve, „Grobari" su uz PAOK braća sa navijačima ruskog CSKA i istoimenog kluba iz Bugarske. Zbog čega su često nevezano za utakmice svojih klubova demonstrirali svoju silinu po evropskim gradovima, pomažući „svojoj braći". Malo je poznata priča koja nije napustila navijačke krugove da su „Delije" jednom od strane navijača Olimpijakosa ostavljene na cedilu, kada su otišle u Atinu da im pomognu pred derbi sa Panatinaikosom. Navijači PAO su im priredili zasedu, a navijači Olimpijakosa su pobegli, i ostavili „Delije" da uz pomoć navijača Spartaka iz Rusije odrade „fajt" sa zelenim Grcima. I zato se svi naši navijači ponose imidžom neustrašivosti koja ih prati u Evropi.
Vandalizam na stadionima nije srpski izum, ali srpski navijači ipak prednjače u uterivanju straha u kosti neprijateljima, što je javno u svojoj emisiji izrekao Deni Dajer, autor Bi-Bi-Si-jevog dokumentarnog serijala „Real football factory". On je, naime, jednu epizodu posvetio Balkanu, „mestu gde su srpski i hrvatski navijači ratovali jedni protiv drugih, ali bukvalno". Deni Dajer se upoznao sa istorijom navijačkog pokreta u Srbiji, o navijačkim vezama „Delija" sa Arkanom, a nakon što su ga „Grobari" ugostili sa pištoljima, kokainom i svinjećim glavama na stolu, i posle čuvene priče koja je opevana u stihu „Procvetala bela lala, jeb'o Žare Parangala" (kada je jedan od „Grobara" uzeo nevinost navijaču iz Splita), Deni Dajer je rekao da je upoznavao ekstremne navijače širom Evrope, ali da je jedino u Beogradu poželeo da pobegne glavom bez obzira.
