Izvor: Politika, 17.Maj.2015, 15:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Fudbaler koji je pregazio vreme
Na čestitku za upravo osvojenu titulu u domaćem fudbalskom prvenstvu, desetu u dresu Partizana, kapiten Saša Ilić uzvraća osmehom koji govori da ne precenjuje vrednost tog uspeha. Odmahuje rukom i na kompliment da je s 37 godina najbolji igrač u crno-belom timu, iako daleko najstariji. Radije govori o tome gde je srpski fudbal danas, zašto njegovo padanje nosem nadole toliko dugo traje.
„Vidiš na šta se svela naša >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prva liga – nas nekoliko penzionera i klinci koji samo misle kako da pređu u neki inostrani klub. Objašnjavam im da bi bilo mnogo bolje da se prvo ovde pokažu i dokažu, da će ih onda napolju i više ceniti i više platiti. Ali te priče prolaze mimo njih, ne dotiču ih”, kaže najbolji strelac u istoriji Partizana i drugi na listi po broju odigranih utakmica za ovaj klub.
Možda zato što im svi koji ih okružuju, od porodice preko društva do kluba, podstiču da što pre odu odavde?
Znam ja, nagledao sam se toga, ima i roditelja koji decu tretiraju kao investiciju koja mora što pre da donese zaradu, da ne govorim o raznim menadžerima i klubovima kojima je prodaja igrača jedini način da finansijski opstanu.
Svestan sam da je danas drugo vreme, ali neke stvari ne smeju da se preskaču. Dete mora redovno da ide u školu, da stekne normalne prijatelje, da se pomuči s knjigom. A ne ovo, kao ekstratalentovan si, neko je tobože to prepoznao u detetu od 12 godina, pa ćeš da pređeš na vanredno školovanje da bi trenirao dva puta dnevno. Kada sam ja počinjao, s klincima se ozbiljno radilo, pedagoški, ako nisi dobar u školi, nema da priđeš terenu. Sećam se tadašnjeg trenera, čika Miše Radakovića, pa ja sam se njega plašio više nego roditelja.
Fudbal si počeo da treniraš kada se tvoja porodica 1986. preselila iz Požarevca u Beograd. Da li je to bila očeva želja, pošto je i on bio fudbaler?
Da, imao sam tada devet godina, ćale je hteo da me oproba, da vidi da li sam za taj sport. Ali nije to bilo kao sada da majke i očevi prate decu po treninzima i utakmicama, da vuku za rukav trenere. Odveo me jednom, dvaput, a onda – znaš koji autobus ide do stadiona i teraj. Ništa mi nije bilo teško, samo mi je lopta bila u glavi. Posle dve godine, kažu mi u klubu, donesi krštenicu i dve slike. To je ono kad te registruju kao igrača. I onda polako, kroz sve starosne kategorije. Živeo sam za dan da dođem do prvog tima. Da mi je tada neko ponudio da biram Partizan ili Mančester junajted, ’ladno bih rekao – ma kakav Mančester.
Za prvi tim Partizana debitovao si 1996. Narednih godina si se afirmisao, stekao popularnost. Kako si se s time nosio?
Pazi, kad te to uhvati, kad ljudi počnu da te prepoznaju, da novine pišu o tebi, prija, brate, povuče te to. E sad, mene je spasavalo što mnogo volim fudbal, što me je dobra igra činila srećnijim nego bilo šta drugo, to okolo. Recimo, odigram loše utakmicu i onda sebe kaznim. Kažem majci dođi kod mene, budi u stanu pet dana, spremaj, kuvaj, ja ne izlazim nigde i tako do sledećeg meča. E ako odigram dobro, onda može u provod.
To s izlascima u provod odudara od slike posvećenog sportiste, kakvog te mnogi danas doživljavaju?
Nisam ja kao mlad bio cvećka, išao sam po mestima gde se živelo onako kako se živelo devedesetih. I pio sam, da. Evo i dan-danas čujem da me neki zovu Sale Vinjak. A pazi, kad baš to piće nikada nisam pio! Naravno da mi ti repovi ne prijaju. Em odavno više nisam takav, em sada imam decu, nije mi drago što tako nešto mogu da čuju. Ali za sve svoje postupke odgovaraš, kad-tad. Lako mi je sad da kažem, nije trebalo tako, ali to je naknadna pamet.
Pomenuo si decu, imaš petogodišnjeg Nikšu i dvoipogodišnju Nevu. Jednom prilikom si izjavio kako bi voleo da sin pokupi što manje tvojih osobina. Čudno, s obzirom na to da mnogi kažu da si vredan, čestit, skroman, moralan, odan…
Prečesto i previše sam verovao ljudima, pomagao čak i na svoju štetu mnogima za koje se posle ispostavilo da to nisu zaslužili. Polazio sam od sebe – ako ja ne bih mogao nekog da prevarim, mislio sam, ni on neće prevariti mene. A nije uvek tako. E tu moju lakovernost ne bih voleo da Nikša nasledi. Ta osobina me je mnogo koštala i privatno i u karijeri.
Da li tu, kako kažeš, preveliku veru u ljude okrivljuješ što u inostranstvu nisi postigao značajniji uspeh?
Bio sam na igračkom vrhuncu kada je odavde u inostranstvo još moglo da se ode za ozbiljan novac. Ali sam rezonovao – ako klub odluči da idem, otići ću, ako ne, dobro mi je i ovde. Tek kada su me kontaktirali ljudi iz turskog Galatasaraja otišao sam u upravu Partizana, razgovarao s Bjekovićem i Zečevićem, rekao da me zovu da pređem tamo i oni su me pustili. Bilo je to 2005. godine. Odigrao sam u Istanbulu dve odlične sezone, u timu s 10 vrhunskih igrača. Ja sam bio zadovoljan, oni su bili zadovoljni, imao sam ugovor...
Kako je onda došlo do toga da napraviš kardinalnu grešku – da 2007. pređeš u Red bul Salcburg?
Tadašnji menadžer mi je rekao da me u Galatasaraju više ne žele. Ja sam to primio zdravo za gotovo, nisam ni razgovarao s čelnicima kluba da li je to tako. Tek kasnije, kada sam već prešao u Austriju, otišao sam u Istanbul da podignem neke papire i postavio sam to pitanje. A oni su mi rekli – pa nama je preneseno da ti želiš da odeš! To je ta priča da sam olako verovao ljudima na reč.
U Salcburgu je tada bio Lotar Mateus, koji je pre toga kao trener vodio Partizan do titule prvaka države i prvog plasmana u Ligu šampiona?
Sećam se tih naših razgovora, pričao mi koja će sve pojačanja dovesti, kako ćemo imati super tim... I potpišem ugovor, vratim se u Beograd, otvorim novine i imam šta da vidim: Lotar Mateus dao otkaz u Red bulu! A ja sam ostao u „neobranom grožđu”, s trogodišnjim ugovorom u ekipi koja je neuporedivo slabija od Galatasaraja. Bio je to mučan period.
Da li te je to iskustvo u Austriji odvratilo od želje da i dalje igraš u inostranstvu i doprinelo odluci da se 2010. vratiš u Partizan?
Tada se već rodio Nikša i bilo mi je nekako logično da se vratim svojoj kući, a Partizan jeste moj dom, klub u kome sam ponikao. Nisam se opterećivao koliko ću još igrati, sezonu, dve, pet. A eto desilo se da u trideset i kusur godina započnem drugu igračku mladost. Uspeli smo da se ponovo plasiramo u Ligu šampiona, a od mog povratka izmakla nam je samo jedna titula prvaka Srbije.
Izgleda da imam dobru genetiku, ne osećam, da tako kažem, zamor materijala, zaobilazile su me i povrede.
Pojedini tvoji saigrači nisu čestito ni prohodali u vreme kada si ti već bio prvotimac. A utisak je da si od nekih od njih i fizički spremniji i da više trčiš?
Smešno mi je kada se setim da su me, kada sam bio deset godina mlađi, sportski novinari kritikovali da ne trčim dovoljno, a sad kao najviše trčim u timu. U stvari, igram racionalnije, tako da čitava ekipa od toga ima koristi. Ono što se nije promenilo, što je isto i sada i pre deset i petnaest godina, to je da u svakoj utakmici dajem svoj maksimum. Fudbal je za mene i sada stresna stvar. Takav sam. Kad nešto volim, za to i grizem, ne štedim se.
Možda je baš to ono što nedostaje mladim igračima?
Čini mi se da ova deca što danas igraju fudbal nemaju karakter, osim retkih izuzetaka. Valjda zato što su lako došli do statusa zvezde, posle dve dobro odigrane utakmice. I odmah ih prate priče o transferima, milionima...
Misliš li da bi po okončanju karijere, kao trener, mogao da utičeš na svoje igrače da prihvate vrednosti iz vremena kada si ti stasavao?
Teško je to pitanje, ja ga često postavljam sebi, kao roditelj. Naravno da se trudim da svojoj deci usadim vrednosti za koje mislim da su prave. A svestan sam da će se jednog dana možda naći u sredini koja će sve to o čemu im u kući pričamo vrednovati na potpuno drugačiji način.
Da li je usađivanje ljubavi prema sportu neizostavni deo dobrog vaspitanja dece?
Sport je apsolutno koristan za formiranje ličnosti. Kroz sport se učiš odgovornosti, poštovanju obaveza, stičeš radne navike. Naučiš da izdržiš i pritisak i bol i poraz, a sve to te u životu čeka. A to da li će dete izrasti u vrhunskog sportistu zavisi od mnogo čega. Ponajmanje od ambicija roditelja.
