Izvor: Press, 19.Feb.2013, 13:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da li su "Delije" dovoljne Zvezdi
„Delije” nisu cvećke i to im je imidž od kada se 1989. „sever” sjedinio pod tim imenom. Nebrojeno su puta, ne mareći za posledice, nanele klubu veliku štetu, ali je neoborivo da su baš u vreme sunovrata fudbalske sekcije „crveno-belih” postale odlično organizovana skupina s brojnošću koja imponuje i na utakmicama u gostima.
Kako, međutim, objasniti paradoks da je na severnoj tribini glava do glave iz meča u meč iako „crveno-beli” već dugo igraju lošije nego ikada u svojoj bogatoj istoriji? Pije li vodu mišljenje da nova generacija takozvanih najvatrenijih navijača Zvezde nema senzibilitet za fudbal kao prethodne? Izgleda da je „sever” postao autarhični organizam koji osećaj superiornosti u navijačkom miljeu i lepu sliku o sebi hrani brojnošću i sjajno osmišljenim koreografijama kao zaštitnim znakom. To odavno nije ona tribina koja se saživi s dešavanjima na terenu i bude istinski vetar u leđa timu koji je u slavnoj prošlosti tako dostizao snagu orkana i pred najvećim klubovima sveta. „Sever” više ne negoduje prema igračima u crveno-belim dresovima u znak opomene dok utakmica traje. „Sever” više ne aplaudira njihovim lepim akcijama. „Sever” više nema filing da svojom nespornom vatrenošću vrati ekipu na pravi put kad krene u ćorsokak i ulije joj samopouzdanje. „Sever” više nije ni onaj „sever” od čije su se pokliča tresle uprave i čija je volja oterala s „Marakane” i samog Dragana Džajića...
Za pohvalu je, dakako, što „delije” svojim omasovljenjem deluju kao nestvarni isečak iz Zvezdine sumorne stvarnosti, ali u milionskom zvezdaškom korpusu tih nekoliko hiljada duša ostavljaju utisak samodovoljne frakcije koja je sve manje u službi vatrene publike kao takozvanog 12. igrača, a sve više u službi same sebe. Tako su „delije” strateški posegle i za marketinškim uobličavanjem svog identiteta - imaju pedantnu internet-stranicu, navijački šop sa širokom lepezom obeležja, efektne poruke na transparentima, koreografije koje se prepričavaju...
Ako se uzme da su „delije” uz Zvezdu i u njenim najcrnjim danima, šta je onda s hiljadama onih razočaranih, ogorčenih, ozlojeđenih zvezdaša čije srce i dalje kuca za crveno-belu boju i kojima u navijačkoj ličnoj karti piše da su bar jednom odrali grlo na „severu”, a koji su se zakleli i sebi i najbližima da im noga neće kročiti na „Marakanu” dok se igra ovakav fudbal i dok raznorazni likovi krčme slavu njihovog voljenog kluba? Jesu li to disidenti, nevernici, otpadnici...? Da li su takvi izdali Zvezdu - ili je Zvezda izdala njih?
Zamislimo da sutradan Dragan Džajić kao predsednik kluba ili Nebojša Čović kao potpredsednik javno pozovu sve kojima je Zvezda u duši da daju dobrovoljni prilog za sanaciju onog basnoslovnog duga za naše prilike. Dinar - dinar, ko koliko može. Hipotetički i matematički, uzimajući u obzir armiju navijača u zemlji i rasejanju, klub bi mogao da računa na fini priliv novca za svoju presahlu kasu, ali da li je romantizam omladinskih radnih akcija realan u možda beznadežnom slučaju našeg i dalje najtrofejnijeg kluba?
Jedna Zvezda, a dva gospodara - kao da je to njegova slika posle decembarskih promena. Hiljade njih i dalje nema poverenje u rukovodstvo, a kamoli u igrački kadar i ko zna kakvo bi čudo trebalo da se desi da ono bude obnovljeno, iako je objavljivanjem višegodišnjeg finansijskog izveštaja načinjen krupan korak, gotovo nezabeležen u našoj društvenoj praksi, u iskrenosti prema takozvanoj zvezdaškoj javnosti.
Ona, ipak, očekuje i više. I na terenu i van njega. Ovako - pojeo vuk magarca.
Izbori su i u Zvezdi kao i u politici jedino pravo merilo poverenja. U „crveno-belom” biračkom telu ono je na klimavim nogama. Recimo, kada je Džajić ponovo izabran za predsednika, pravo glasa su imala 7.662 člana, a glasalo je tek njih 1.824. Proletos, na prvim neposrednim izborima za predsednika kluba, kada je jedini kandidat bio Vladan Lukić, pravo da glasa je imao 10.101 član, a odazvalo se 3.469.
S obzirom na veličinu navijačkog korpusa Zvezdino članstvo je minorno, ali je njegov kapacitet ogroman. To je nebrojeno puta dokazano na mečevima za pamćenje. „Marakanu” je punilo i po 100.000 duša, ali su ljudi dolazili na utakmice s raznih krajeva sveta jer su verovali da Zvezda može da baci na pleća i najveće fudbalske ale. Došlo je, međutim, vreme da brat bratu ne veruje. Da je obrnuto, armija zvezdaša bi mogla da prikupi dobrovoljno - brat bratu - više miliona evra pomoći klubu, jer bi Zvezdaš dao i pare odvojene za račun za struju samo da se vrate dani slave.
Za takvu odanost, međutim, nisu dovoljne samo „delije” sa severne tribine nego i svi koji su samo naizgled digli ruke jer im je emocija prema najdražem klubu izraubovana.
Izgleda da je to bajka koja počinje sa: Bila jednom jedna Zvezda...
Autor: Goran Anđelić
