Izvor: Politika, 05.Sep.2010, 00:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Brazilac s tri prsta
Neko hoće da postane državljanin ovakve Srbije, sa svim njenim problemima, a onda ga ovi miševi, nacionalistički smarači, dočekaju na nož
U tranziciji smo po mnogo čemu na poslednjem mestu, ali Srbija konačno može da se pohvali uključivanjem u svetske tokove fudbalske globalizacije: naturalizovali smo jednog Brazilca.
Gabrijel Kleverson Kordova Kleo, hiperproduktivna Partizanova mašina za davanje golova, dobio je juče od Ivice Dačića ponudu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za srpski pasoš – čime je otvorena šansa da Brazilac svoje ubojito umeće stavi u službu državnog tima.
Proverio sam da Klea nije slučajno zaludela neka od ovdašnjih lepotica namenski usmerena na fudbalerske buđelare. Nije. Ima devojku i ona je Brazilka.
Dakle, Partizan, Beograd i Srbija su zaslužni što Gabrijel Gavra smatra da veću čast od državljanstva nije mogao da dobije, što namerava da ovde kupi kuću i što priželjkuje da zaigra za „orlove“.
Da li hoće ili neće ne zavisi samo od selektora Antare. Zavisi i od navijača i njihove spremnosti da prihvate naturalizovanog Srbina.
Lično sam se obradovao jer više volim Kleove golove nego Žigićevo saplitanje o loptu i promašaje. Onda me je zanimalo kako je ovde dočekana ova vest. Pročitao sam više od 400 reagovanja po raznim sajtovima.
Očekivao sam radovanje jer je Kleo sa osam golova dobrano pomogao da Partizan uđe u evropsku elitu i omogućio da u Humskoj uživamo u ozbiljnom loptanju. Poverovao sam da možemo da budemo srećni ukoliko njegov nacionalni transfer doprinese probojnosti državnog tima.
Kleo je, međutim, opasno podelio navijačku Srbiju. Bogami sam neprijatno iznenađen mnoštvom negativnih komentara koji svesno ili nesvesno prenebregavaju da Kleo nije samo još jedan fudbalski globtroter koji talenat prodaje klubovima koji ga više plate, već je dobrovoljno zatražio srpski pasoš.
Oni benigniji negativni komentari, koji reflektuju nacionalnu potrebu za zakeranjem, Brazilcu zameraju što ne zna srpski. Pa i NJKV se bori sa srpskim, ali mu ne smeta da bude prestolonaslednik.
Drugi kažu: da je neki igrač, bio bi u Španiji ili Italiji. Ma nemojte. Naravno da Kleo nije kalibar Mesija ili Kristijana Ronalda, ali za nas je – što je dokazao – više nego dobar. Mislim, dobar je Partizanu. Bio bi dobar i državnom timu.
Mogu da razumem fudbalski bes zvezdaša jer je Kleo prvi fudbaler u poslednjih 20 godina koji je dres jednog večitog rivala zamenio drugim, ali malignost velikog broja komentara zabrinjava.Pravo minsko polje.
Ispostavlja se, ponovo, da je mnogima fudbal arena nacionalističke netrpeljivosti, poligon za sužavanje svesti. Pišem o navijačima koji zapravo to nisu: pravim navijačima najvažniji su golovi, a ne nacionalnost.
„Nije bitan Kleov kvalitet, već to što grb Srbije treba da nose samo Srbi“, komentariše jedan „delija“.
Opa! Šta sad to znači? Džaba nam Bunjevac krilni Ivan koji lomi protivničku odbranu. Jeste da je srpski državljanin, ali nije Srbin. Nesporno je da Sandžaklija bek Sulejman bolje od drugih postavlja Mažino liniju pred golom, ali nije za reprezentaciju. Nije Srbin.
Fobična odbrana srpstva namah se tako s Kosova prebacila na fudbalski teren i bolno me podsetila na Miloševićev poklič svi Srbi u jednu državu. Posle se desilo ono što se desilo. Konstatujem da se i sada događa.
„Sačuvajte Srbiju“, preklinje jedan bloger dok drugi iz svega izvlači zaključak da srpski pasoš ništa ne vredi kada ga Dačić široke ruke delka Kleu ili njegovoj sunarodnici, manekenki Adrijani Limi.
„Kad smo već prodali državu, što ne bismo i fudbal? Jedino ne znam kako će taj ljuti mentol da peva himnu?“, pita se čitalac jednog dnevnog lista. „Srbija nije na prodaju. Ako vredi neka igra u Brazilu.“
Molim? Tačno je da se Srbija stalno prodaje. Svoje firme, svoje ljude. Inženjere i fudbalere, naučnike, vaterpoliste, medicinske sestre. Ali, ovde se ne radi o prodaji fudbala već dobijanju fudbalera. Zar nije lepo da jednim pasošem dobijemo kvalitet?
Na sajtu B92 javlja se gomila razljućenih istomišljenika: „Pobunimo se svi i pokažimo šta narod želi. Nama stranci nisu potrebni. Srbija treba da ostane Srbija“. „Ovo nije moja Srbija!!! Neću navijati ni pratiti utakmice u kojima Kleo bude igrao.“
I sve tako: „Neću navijati za reprezentaciju ako čovek bude igrao za nas. Ne može Brazilac da drži tri prsta i sluša Bože pravde!“ Pa još jedan: „Ma da imamo garancije da ćemo s njim da osvojimo svetsko prvenstvo ne bih ga pustio!“
Otkud ta ksenofobija koja je ubila Brisa Tatona? Ko vaspitava te mlade ljude kojima je neko rekao da je patriotizam mržnja prema drugima? Ovakvo ispoljavanje „nacionalne superiornosti“ je osobina malih, onih koji se uvek osećaju ugroženi.
Gde smo mi to? Koji to Pekićevi skakavci deset godina izjedaju građenja novog, demokratskog, valjda i tolerantnog društva? Treba da se zapitamo, ali ne treba da se čudimo zatucanosti i niskoumlju.
Na stadionu se vijore zastave profašističkog Ljotićevog Jugoslovenskog narodnog pokreta. Smrću se preti Brankici Stanković. Prebrzo smo zaboravili na obračun „šumadijskog Kju-kluks-klana“ s tamnoputim igračem čačanskog Borca iz Zimbabvea koji je, iz ljubavi prema Srbiji, sinu dao ime Nikola?
Da li bi Srbi bili spremni da im u reprezentaciji igra crnac? Naš državljanin. Kao kod Francuza, Britanaca, Italijana? Da imaju Brazilca, kao Hrvatska? Naturalizovani igrači nisu ništa novo u savremenom svetu.
Izgleda da su ovde mnogi protiv. A to se zove rasizam. Plus šovinizam. Saga o Kleovom nacionalnom transferu poziva na ozbiljno razmišljanje. Kao i slučaj Vladimira Stojkovića.
Klupsko rivalstvo je jedno, zaslepljujući omraz nešto sasvim drugo. A upravo se i to ovih dana događalo zbog dolaska Stojketa u Partizan. Kivni zvezdaši to ne mogu da mu oproste, ali to što su preteći izlepiti Zvezdin stadion Stojkovićevim „umrlicama“ prevazilazi sve granice.
Šta znači tekst: „Sa radošću javljamo da je ova gnjida sa slike svojim potezom od danas za nas mrtav, na golu Srbije više neće biti kiksare, a članska karta Crvene zvezde koju je imao slobodno može da se baci sa njim u kremarijum“.
Nemam komentar. Onima koji uzvikuju „Pravda za Uroša” poručujem: „Pravda za Vladimira”!
Ambijent stadiona samo je deo društvenog miljea u kome živimo. Zar je potrebno podsećati na nove balkanske ratove koji su počinjali na fudbalskim terenima. Na politizovane pokliče koji su prethodili rušenju režima.
Fudbalski teren i tribine otvoreni su za mnogo šta – od navijanja do terapeutike – ali za neke stvari moraju da bude zatvoreni. Moraju da budu zatvoreni za iskazivanje bilo kog oblika mržnje: rasne, nacionalne, verske, homofobične.
„Samo se u Srbiji živi kao pre sto godina gde je došljak i onaj koji je došao iz susednog grada“, dopao mi se jedan komentar. „Dosta više sa strahovima od svega što nije onako kako vi to zamišljate. Ako nije Kleo onda su gej, ako nisu gej onda su Kinezi, ako nisu Kinezi onda je pomračenje sunca. Uvek nešto.“
Zaista ne razumem. Neko hoće da postane državljanin ovakve Srbije, sa svim njenim problemima, a onda ga ovi miševi, nacionalistički smarači, dočekaju na nož. Što se mene tiče, Kleo, ostani u Partizanu i dobro došao u reprezentaciju. Neka ti je srećan srpski pasoš.
Boško Jakšić
objavljeno: 05/09/2010
Pogledaj vesti o: Ivica Dačić
