Izvor: B92, 28.Apr.2014, 15:11   (ažurirano 02.Apr.2020.)

"Beli Pele", božanstvo na tri kontinenta

Početkom marta svake godine u tri grada, Rio de Žaneiru, Udinama i Kašimi slavi se posebna vrsta Božića. Trećeg dana, trećeg meseca, treće godine druge polovine 20. veka rođen je Artur Antunis Koimbra, u fudbalskom svetu poznat jednostavno kao Ziko.

„Lopta je cvet koji raste na Zikovom stopalu, a miriše na gol“, rekao je jednom prilikom brazilski sportski novinar Armando Nogeira.

Zvali su ga „beli Pele“, proglašen je za osmog najboljeg >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << fudbalera veka u izboru FIFA, mada su česte i liste na kojima zauzima treću poziciju, odmah iza svog tamnoputog zemljaka i Dijega Maradone.

Zanimljivo je i glasanje iz 1977. godine, u njemu su učestvovali samo novinari, navijači, bivši i tadašnji fudbaleri sa teritorije Južne Amerike, kontinenta koji je u svakom smislu kolevka najvažnije sporedne stvari na svetu, oprostiće Englezi na ovoj oceni.

Treću poziciju u izboru dobio je Čileanac gotovo nepoznat van matičnog kontinenta Elijas Figeroa, vicešampion je postao Rivelinjo, a titula najboljeg otišla je u ruke Ziku, tada 24-godišnjem fudbaleru Flamenga.

Međutim, njegov put do uspeha bio je veoma trnovit. Fudbalska igra je tih godina dobila potpuno drugačiju dimenziju, od talenta je bilo važnije da igrač poseduje fizičku snagu, što je uslov koji Ziko na prelasku iz juniorske u seniorsku kategoriju nije mogao da ispuni.

Sedam godina pre pomenutog priznanja, dečak iz Rija je bio na pragu prvog tima Flamenga, međutim tadašnji stručni štab je smatrao da bi za njega bilo bolje da ostane još određeni period u mlađim selekcijama ne bi li „ojačao“.

Brazilski stil fudbala je u tim godinama polako nestajao, iz godine u godinu je tražen novi Pele, ali takvog nije bilo na vidiku, pošto je „original“ već sa 23 godine bio dvostruki šampion sveta sa nacionalnim timom i bio najbolji igrač, u tom trenutku, nepobedivog Santosa.

Tome je u velikoj meri doprineo i veliki Mario Zagalo, nije želeo Zika u seniorskom sastavu, a tek po promociji trenera mlađih kategorija Žuberta na poziciju šefa stručnog štaba prvog tima moglo se naslutiti da će fudbal u Brazilu vratiti filozofiju vica, driblinga, atraktivnosti...

To je bilo pogodno tle da Ziko postane jedan od najvećih, povezao je klinačku radost igranja fudbala sa fizičkom snagom i od toga napravio pravu umetnost. Sa njim kao predvodnikom Flamengo je osvojio šest trofeja u državnom i tri u nacionalnom šampionatu, uz Kup Libertadores i Interkontinentalni kup.

„Flamengo je imao odlične i talentovane fudbalere, ali naša najveća snaga u tim godinama bili su navijači. Svi igrači iz tog perioda su počastvovani činjenicom da su osvojili više titula nego ikada u istoriji kluba“, rekao je Ziko.

Njegov talenat su ljubitelji igre sa „bubamarom“ van Južne Amerike mogli da vide tek 1978. godine, na Svetskom prvenstvu u Argentini, ali je dve godine ranije malo nedostajalo da se Ziko ostavi fudbala, razočaran što nije dobio poziv za Olimpijske igre u Minhenu.

Svom ocu je tada rekao da nema volje za igranjem, deset dana nije otišao na trening Flamenga, međutim braća su ga ubedila da nastavi da se bavi onim što najviše voli.

“Pomoglo mi je to što su moja starija braća prolazila ranije kroz sve ono što je menje čekalo. Pratio sam razvoj njihovih karijera i mogao da vidim kako se pripremaju za velike utakmice i treninge. Kada god mi je bilo potrebno bili su uz mene i davali mi savete”, naveo je Ziko.

Da je tada učinio to što je nameravao, 1979. godine ne bi stigao do mogućnosti da mu kolega u timu bude Pele, koji je u svojoj 39. godini tada dao veoma zanimljivu izjavu.

„Niko ne može da igra kao što sam ja igrao nekad, niko osim Zika“, naveo je Pele.

Iako je 1978. godine odigrao 11 utakmica za nacionalnu selekciju i postigao tri gola, to nije bilo najbolje od njega, 1981. i 1982. je nastupio na 23 meča i čak 18 puta se upisao u strelce, uključujući i četiri pogotka na Mundijalu u Španiji, međutim ostao je bez i jedne “Boginje”...

Po završetku reprezentativne karijere proglašen je nekrunisanim kraljem.

“Srećan sam što sam bio deo reprezentacije, ljudi širom sveta nas i dalje pamte. Ipak, nedostajao je trofej, to je najvažnije u profesionalnoj karijeri jednog sportiste”, ocenio je Ziko.

Brazil je to takmičenje završio ispadanjem od Italije, predvođene legenarnim Paolom Rosijem, međutim Ziko je svojom predstavom opčinio čelnike Udinezea koji su mu već sledeće sezone dodelili „crno-beli“ dres sa brojem 10.

Čak i tu je bilo velikih problema. Fudbalska federacija Italije je najpre blokirala transfer, Udineze je Flamengu ponudio, u to vreme, astronomsku svotu novca (4 miliona dolara), što Roma i Milan, klubovi koji su želeli Zika u svojim redovima, nisu mogli da isprate, te su podneli žalbu.

Takva odluka FIGC je izazvala ulične proteste protiv federacije i federalne vlade, a čuli su se povici „Ili Ziko ili Austrija“, zbog ranijih tendencija pokrajine Friuli da se priključi istočnom susedu.

“U Seriju A su dolazili najbolji fudbaleri na svetu. Sve oči fudbalskog sveta gledale su u Italiju. To je za mene bio oličan period, dokazao sam sebi da mogu da se nosim sa očekivanjima i van Brazila”, istakao je Ziko.

Da jedan fudbaler može igru celog tima da podigne na viši nivo videlo se već u sezoni 1983/84, međutim snajperski precizni slobodni udarci, te lucidna dodavanja u režiji Zika nisu bili dovoljni za ostvarenje šampionskih ambicija.

Ipak, ostaće upisano da je Brazilac u sezoni postigao 19 golova, jedan manje od najboljeg strelca Mišela Platinija, ali i sa nula minuta u šest prvenstvenih mečeva, zbog povrede.

To je, uz laureat za najboljeg fudbalera godine u izboru World Soccer magazina navelo navijače Udinezea da u blizini gradskog stadiona sagrade crkvu posvećenu Ziku.

I kada se očekivalo da se „crno-beli“ iz Udina uz, za godinu iskusnijeg Brazilca, moći da se aktivno uključe u borbu za titulu, dogodio se niz nepredviđenih okolnosti. Ziko je optužen za utaju poreza, mučile su ga povrede, suspenzije, kao i veoma česti verbalni sukobi sa sudijama.

Pritisnut sa svih strana, uspeo je da se na dostojan način oprosti od italijanskog fudbala, spektakularnom partijom protiv Napolija sa Maradonom u timu u poslednjem kolu prvenstva. O ljubavi koja je za kratko vreme stvorena između Zika i navijača Udinezea govori i činjenica da je 1989. godine upravo na stadionu Friuli organizovana njegova poslednja utakmica u reprezentaciji Brazila.

Suočen sa poteškoćama, 1985. se odlučio za povratak na sigurno. Ponovo je obukao dres Flamenga, međutim, problemi nisu prestajali, povređivao se u serijama što je pretilo da okonča njegovu karijeru, ali se na superioran način vratio i doneo Flamengu 1987. četvrtu titulu nacionalnog šampiona.

Dve godine kasnije postigao je svoj poslednji gol za matični klub, u pobedi nad Fluminenzeom rezultatom 5:0, a dva meseca potom upriličen mu je oproštaj od Trikolora koji je uveličala ekipa legendi svetskog fudbala, među kojima su bili Horhe Valdano, Mario Kempes, Karl-Hajnc Rumenige, Falkao...

Za najboljeg strelca (508 golova) i drugog po broju utakmca (731) za Flamengo, lokalni pevač Žorže Ben Žor je otpevao numeru prigodnog naziva, Camisa 10 da G�vea („Desetka“ iz Gavee, kvarta Rio de Žaneira).

O značaju koji je Ziko imao za navijače Flamenga govori i pesma koju su pevali na njegovoj oproštajnoj utakmici.

"E agora como é que eu fico, nas tardes de domingo, sem Zico no Maracana? E agora como é que eu me vingo,de todas as derrotas da vida, se a cada gol do Flamengo eu me sent�a um vencedor“.

(I kako ću ja sada da dolazim nedeljem popodne, a da Zika nema na Marakani? I kako da se osvetim za sve životne poraze, kada me je svaki Flamengov gol činio pobednikom?).

Kao sveži penzioner uključio se u politiku, a tadašnji predsednik države Fernando Kolor de Melo postavio ga je na poziciju ministra sporta. Ipak, sedenje u fotelji mu nije bilo previše zanimljivo, usledio je poziv Kašima Antlersa, ekipe koja je imala velike ambicije u tek oformljenoj fudbalskoj ligi u Japanu.

Iz sakoa je “uleteo” u kopačkei postao najbolji strelac poslednjeg izdanja “stare” japanske fudbalske lige, a, za tadašnje uslove, malom i finansijski ne toliko stabilnom klubu u prvom izdanju J-Lige doneo je vicešampionsku poziciju.

Tri godine provedene u zemlji izlazećeg sunca bile su dovoljne da ga ljubitelji fudbala nazovu “Bogom fudbala”, te da mu ispred stadiona u Kašimi podignu spomenik.

Usledilo je novo penzionisanje, ali je fudbal ostao u Zikovom životu, doduše u nešto drugačijem obliku. Zaigrao je za reprezentaciju Brazila u fudbalu na pesku na Svetskom prvenstvu 1995. godine, kada je proglašen za najboljeg strelca i igrača turnira.

Posle osnivanja fudbalske akademije, te samostalnog kluba u Brazilu, vratio se u Kašimu, na poziciju sportskog direktora. Za čelnike fudbalskog saveza te države nije bilo dileme kome poveriti mesto selektora na domaćem Mundijalu 2002. godine, a posle četiri sezone odlučio se za povratak u Evropu.

Kao trener se najduže zadržao u Fenerbahčeu, a o njegovim trenerskim i ljudskim kvalitetima opširno je govorio tadašnji igrač turskog kluba, Aleks.

“Ziko toliko opušteno radi svoj posao da mi ponekad nedostaje onaj stari, konvencionalni pristup. Nikada nije povisio ton na treningu, možete videti da nije zadovoljan, ali pokušava da smiri situaciju i da ne prenosi negativnu energiju na tim. Ponaša se kao monah, rekao bih da je smireniji od monaha sa Tibeta”, naveo je Aleks.

Kratke odiseje u Bunjodkoru, moskovskom CSKA, Olimpijakosu, reprezentaciji Irana i Al Garafi su iza Zika, trenutno je angažovan na poziciji konsultanta nacionalne selekcije Brazila, međutim nije previše optimističan kada se govori o mogućnostima Selekaa na predstojećem Mundijalu.

“Imamo igrače koji će teško osvojiti Svetsko prvenstvo, čak i sa publikom na svojoj strani. I dalje ne znamo startnih 11, tim je veoma mlad zbog smene generacija. Predvodnik je Nejmar, ali on ima svega 21 godinu, trebalo bi da u sastavu imamo fudbalere sa iskustvom”, naveo je Ziko.

Takođe, veoma je kritičan i prema aktuelnoj situaciji u društvu, tako da ne bi čudilo ukoliko bi se odlučio za povratak u političke vode.

“Ljudima u Brazilu je Mundijal veoma dalek, ljudi su opterećeni korupcijom, gube nadu... Rekao sam Ronaldu da kao član organizacionog odbora mora da radi na popravljanju poverenja ljudi, moramo se povezati međusobno. Mundijal sam po sebi nije dovoljan”, zaključio je Ziko.

Treba mu verovati na reč, ipak je to verovatno najbolji fudbaler bele puti u istoriji fudbala i pravo malo božanstvo na tri kontinenta, što je kredibilitet koji se teško stiče.

Ako ne verujete, pogledajte dokumentarac, nećete se pokajati.

Nastavak na B92...