Izvor: Lepota i zdravlje, 18.Sep.2026, 15:01

Zašto ponekad sabotiramo ono što najviše želimo?

Dešava se da mesecima, pa čak i godinama, želimo istu stvar – novi posao, bolju vezu, više samopouzdanja, promenu životnih navika ili jednostavno osećaj da smo konačno tamo gde želimo da budemo. A onda, baš kada se pojavi prilika pronalazimo razloge da (odu)stanemo. Na prvi pogled deluje nelogično. Ako nešto toliko želimo, zašto bismo sami sebi stajali na putu? Dobro došli u svet zvan samosabotaža. Ono što izgleda kao svesno uništavanje sopstvenih šansi često uopšte nije želja >> Pročitaj celu vest na sajtu Lepota i zdravlje << da sebi pokvarimo stvari. Mnogo češće pokušavamo da se zaštitimo od nečega što nam je neprijatno: neuspeha, odbacivanja, ranjivosti, promene ili čak uspeha. Samosabotaža često počinje tamo gde se javlja strah Jedna od najvećih zabluda jeste da je samosabotaža znak da nam nešto zapravo nije važno. Ponekad je upravo suprotno. Što nam je neki cilj važniji, više možemo da izgubimo ako ne uspe. Zato se može javiti potreba da unapred smanjimo rizik. Ako ne pokušamo dovoljno, možemo sebi reći da nismo uspeli zato što se nismo dovoljno trudili, a ne zato što možda nismo bili dovoljno dobri. Takva vrsta zaštite može izgledati kao odlaganje, traženje izgovora ili stalno čekanje pravog trenutka. Problem je što obrazac koji kratkoročno smanjuje neprijatnost dugoročno može da nas udalji upravo od onoga što želimo. @louisevgrxx @louisevgrxx Poznato nam je često prijatnija opcija Mozak ne bira uvek ono što je najbolje za nas. Često bira ono što mu je poznato. Zbog toga promena može izazvati nelagodu čak i kada je pozitivna. Novi posao znači nove ljude i odgovornosti. Nova veza znači ranjivost. Promena životnih navika znači napuštanje rutine. Čak i uspeh može zahtevati da promenimo sliku koju imamo o sebi. Zato ponekad nesvesno održavamo stanje koje nam nije idealno, ali nam je poznato. Možemo dugo govoriti da želimo promenu, a kada se ona konačno približi, početi da pronalazimo razloge zbog kojih ipak nije pravi trenutak. Strah od uspeha postoji, samo o njemu ređe govorimo O neuspehu govorimo kao o očiglednom izvoru straha. Ali uspeh takođe može biti zastrašujući. Ako dobijemo posao koji želimo, moraćemo da pokažemo šta znamo. Ako pokrenemo nešto svoje, više ne možemo da se skrivamo iza ideje da bismo „jednog dana mogli“. Ako odnos postane ozbiljan, postajemo emotivno ranjiviji. Zato iza samosabotaže ponekad ne stoji samo pitanje: Šta ako ne uspem? već i ono mnogo tiše: Ako uspem – šta onda? Perfekcionizam lako postaje sofisticirani oblik odlaganja Perfekcionizam često izgleda kao ambicija, ali može imati sasvim drugačiju funkciju. Ako čekamo da sve bude savršeno, možemo beskonačno dugo odlagati prvi korak. Nije pravi trenutak. Nismo dovoljno spremni. Potrebno je još jedno istraživanje, još jedan kurs, još malo iskustva. Tako standard koji je trebalo da nam pomogne da uradimo nešto najbolje što možemo postaje razlog da ništa ne uradimo. Ponekad je korisnije pitati se: Šta je dovoljno dobro za prvi korak?, umesto Kako da ovo uradim savršeno? Ponekad sami sebi postavljamo nemoguće uslove Samosabotaža ne mora da izgleda dramatično. Može biti veoma svakodnevna. Počeću kada budem imala više vremena. Prvo moram da sredim još neke stvari. Kada budem dovoljno samouverena, prijaviću se. Ako ne mogu da uradim kako treba, bolje da ne radim uopšte. Ovakve misli zvuče razumno jer u njima obično postoji deo istine. Zaista možda nemamo mnogo vremena. Zaista možda možemo još nešto da naučimo. Ali kada se isti obrazac ponavlja svaki put kada se približimo nečemu važnom, vredi zastati i pogledati šta se zapravo događa. Kada nisko samopouzdanje počne da govori umesto nas Kada duboko verujemo da nismo dovoljno dobri, čak i pozitivna situacija može početi da izgleda kao pretnja. Možemo pomisliti da smo posao dobili slučajno, da nas partner zapravo ne poznaje dovoljno ili da će drugi uskoro shvatiti da nismo toliko sposobni koliko misle. Tada ne moramo namerno da uništavamo ono što imamo. Dovoljno je da počnemo da se ponašamo u skladu sa negativnom slikom koju imamo o sebi. Zbog toga je važno razlikovati objektivnu procenu situacije od automatskog unutrašnjeg glasa koji nam govori da ne zaslužujemo ono što želimo. Ponekad sabotiramo cilj jer ne znamo ko smo bez njega Postoji još jedan zanimljiv paradoks. Možemo toliko dugo želeti određenu promenu da ona postane deo našeg identiteta. Jednog dana ću promeniti posao. Jednog dana ću početi da treniram. Jednog dana ću napisati knjigu. Dok je cilj u budućnosti, on može biti sigurno mesto za zamišljanje drugačijeg života. Kada postane stvaran, moramo da napustimo verziju sebe koja samo planira i postanemo osoba koja zaista nešto radi. Promena identiteta može biti uzbudljiva, ali i neprijatna. Zato se ponekad povučemo baš pred velikim korakom. Kako se prepoznaje samosabotaža? Ne postoji jedna univerzalna formula, ali određeni obrasci mogu biti signal. Ako stalno odlažemo isti cilj, pronalazimo nove razloge da ne počnemo, odustajemo čim stvari krenu dobro ili sebi postavljamo standard koji ne bismo postavili nikome drugom, možda vredi istražiti šta se nalazi iza toga. Korisno pitanje nije samo: Zašto ovo ne radim? već i: Šta bih mogla da osetim kada bih to zaista uradila? Odgovor može biti strah, izloženost, nesigurnost, odgovornost, mogućnost razočaranja ili osećaj da više ne možemo da se vratimo na staro. Ne moramo prvo da se rešimo straha da bismo napravili korak Jedna od korisnijih promena u razmišljanju jeste da prestanemo da čekamo trenutak u kojem ćemo biti potpuno sigurni. Samopouzdanje često ne dolazi pre akcije. Ponekad se gradi upravo kroz male dokaze da možemo da uradimo ono čega smo se plašili. Umesto velikog pitanja Da li sam spremna za promenu?, možemo postaviti manje: Koji je najmanji korak koji mogu da napravim danas? Poslati jednu prijavu. Zakazati razgovor. Otvoriti dokument. Reći šta nam je potrebno. Ostaviti prostor za mogućnost da nešto ne bude savršeno. Cilj nije da sebe nateramo da budemo hrabri po svaku cenu, već da naučimo da razlikujemo strah od upozorenja i strah koji se javlja samo zato što izlazimo iz poznatog. @louisevgrxx Možda problem nije u tome što ne želimo dovoljno Kada sabotiramo ono što najviše želimo, lako je zaključiti da smo nedosledni, lenji ili da nam zapravo nije dovoljno stalo. Ali ljudsko ponašanje je mnogo složenije od toga. Možemo želeti promenu i istovremeno se plašiti svega što ona nosi. Možemo želeti ljubav i plašiti se ranjivosti. Želeti uspeh i plašiti se odgovornosti. Želeti novi život i istovremeno žaliti za onim što moramo da ostavimo iza sebe. Ta dva osećanja mogu postojati istovremeno. Zato sledeći put kada primetite da se povlačite od nečega što vam je važno, možda nije potrebno odmah da se pitate šta nije u redu sa vama. Mnogo korisnije pitanje može biti: Od čega pokušavam da se zaštitim? Ponekad se iza samosabotaže ne krije nedostatak želje, već strah od toga da ćemo je zaista ostvariti. Foto: Instagram / @louisevgrxx

Nastavak na Lepota i zdravlje...