Izvor: Politika, 14.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život, a ne „situacija“
Mnoga mišljenja, vidim i čitam, prolaze kroz ovu rubriku . I pozitivna i negativna. Neko je jedva dočekao da se otarasi Srbije, drugi plaču svake noći i sanjaju povratak "tamo daleko". I kao što je logično, stvar je potpuno emotivna.
Evo šta ja mislim.
Prvo... niko od ove "nove" emigracije nije otišao svojom slobodnom voljom, nego ga je sopstvena država (ili nedostatak iste u službi građana) bukvalno oterala.
Drugo... nezadovoljan je izgleda samo onaj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ko je mislio da tamo na Zapadu pare rastu na grani, i da je sve kao u holivudskim filmovima, samo ustaneš ujutru, a miliončići dolara kaplju.
Treće... onda sledi bes, jer nakon saznanja da smo uzalud srušili Jugoslaviju, gde je moglo da se malo manje radi, lepo živi, a onda došao i Ante Marković da sve to zasladi sa konvertibilnim dinarom, (a moglo je i članstvo u EU 1994. samo da se htelo), mi smo izabrali da se malo tučemo jer, možda, ne znamo da radimo, kako onaj reče onomad...
Četvrto... i ja sam otišao. Nisam hteo više niti da trpim niti da učestvujem u tom kolektivnom ludilu koje traje već 20 godina. Čuvao sam zdrav razum u Srbiji do 1996. posle toga nije više imalo smisla trošiti sopstveni život. Hteo sam da ako ništa drugo makar isprobam kako je to živeti u jednoj "normalnoj", kapitalističkoj zemlji. Nisam želeo preko nijednog okeana, a kako je jedini strani jezik koji sam tečno govorio bio Engleski, zaputio sam se u London. I nisam pogrešio.
Peto... kada sam sleteo prvi put na Hitrou znajući da to više nije turistički i da se neću vratiti za Beograd posle 10 dana, ostavio sam za sobom sva predubeđenja, predrasude, i pogrešna i tačna shvatanja o Englezima i rekao sam sebi "počinješ od nule, šta god stvoriš, dobro je".
Šesto... to je bio jedini način da se ne zapadne u bolesnu nostalgiju (za nečim što više ne postoji), jer kad god sam zamišljao svoj Beograd, to je bio Beograd osamdesetih koji je iščezao ili je uništen, a ne Beograd devedesetih iz koga sam otišao. Istu nostalgiju sam osećao i dok sam bio "kod kuće" tih devedesetih godina, što znači da to nije nostalgija za mestom nego za vremenom.
Sedmo... zaposlio sam se u struci, radio sam i radim od 9 do 5, plata mi se kretala tokom godina naviše, od niske i male do solidne i pristojne. Radim svoj posao, ali samo 7 i po sati dnevno. Ne robujem mu, kada se iza mene zatvore vrata kancelarije, prestaje sav stres, pritisak, profesionalni život. Od tada, pa do 9 ujutru narednog dana, postoje samo porodica i prijatelji.
Osmo... a njih ima, prijatelja to jest. I to nešto manje naših, a nešto više Engleza. Ne po dizajnu ili želji, nego po životnim okolnostima. I to Englezi sa kojima delim ista interesovanja i stara (fudbal) i nova (golf), ili sličan muzički interes, ili nam se deca druže, pa i mi. I posećujemo se i izlazimo i družimo se. Možda ne upadamo jedni drugima u kuću nenajavljeni, ali vodimo vrlo živ i aktivan socijalni život. I nisu Englezi hladni. Prihvate te vrlo prisno ukoliko imate nešto zajedničko. Ukoliko si totalno različit ostave te na miru da živiš svoj život. Poštuj sebe, pa ćeš poštovati i druge.
Deveto... a to što je tempo modernog života danas takav kakav jeste, to nema veze sa nacionalnom pripadnošću. I to što je svet danas globalno selo, pa na mojih sto kvadrata na poslu ima isto toliko nacionalnosti, i to je život u dvadeset prvom veku, a ne nešto negativno ili loše što nam kapitalizam trenutno nameće. I svi u kancelariji poštujemo kada muslimani poste za Ramazan, i svi znaju da je naš Božić 7. januara, ali i svi mi stranci poštujemo njihov, što bi se kod nas reklo "katolički", Božić iako su Englezi anglikanski protestanti, ali to je sve isto jelte za naše srpsko grubo oko.
Deseto... radim 11 meseci u godini od 9 do 5, imam jedan mesec slobodno. London mi je baza, ali sam proputovao ceo svet. Video sam svih 5 kontinenata u poslednjih 12 godina. Odlazim i za Beograd i Srbiju redovno. Uživam kad vidim koliko se ipak izvlačimo, sporo ali idemo napred, patim i bolujem kad vidim da bi pojedinci opet da je vrate u mrak, ali to što ja lično nisam tamo ne smatram ničim drugim osim čisto ličnim izborom. Niti mislim da sam ja napravio bolji izbor od onoga ko je ostao, ili nekog ko je otišao negde drugde, niti smatram da živim u apsolutnoj tuđini. Na kraju krajeva, svako je odnekud negde jednom došao.
Stoga zaključujem: engleskoj državi plaćam porez, ona me uglavnom ostavlja na miru, čist račun duga ljubav. Neću mnogo osetiti (možda malo po džepu, ali ne presudno) ukoliko se sutra promeni stranka na vlasti. Ovde konstantno teče ŽIVOT, a ne SLOŽENA SITUACIJA.
Naravno, ima stvari i okolnosti koje mi ovde čine život lagodnim, ima i onih sa kojima se najblaže rečeno nimalo ne slažem... Ali niko mi ne sedi na glavi, niti mi popuje šta da mislim, radim, i kako da se osećam.
Moja originalna država mi je oduzela u potpunosti individualnost, i htela je u jednom trenutku čak da me iskoristi kao topovsko meso za neke svoje osvajačke ili oslobodilačke ciljeve. Da bih spasao svoj život morao sam da je amputiram. Sada možda i osećam da nisam u potpunosti ceo, ali sam i dalje sposoban da osećam, ali i da realno razmišljam.
Hvala Britaniji što se bez nekih većih problema ponudila da mi bude domovina broj 2. Jer kada je ona koja je i dalje broj 1 počela da bira i da prekraja ljude i teritorije, tražeći od nas živote, a nudeći zauzvrat samo korenje, nije više bilo povratka.
Moj život danas jeste nominalno u inostranstvu, ali je to ipak MOJ ŽIVOT. Srbiji želim sve najbolje, i nadam se da će umeti da vodi više računa o narednim generacijama, jer je prema mojoj pokazala bahatost, čak i prezir...
S poštovanjem,
Zoran Jovanović, Luišam, London
[objavljeno: 15/03/2008]
