Izvor: B92, 21.Maj.2008, 13:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nemam decu, pa šta...
Kada me prijatelji ponekad pitaju da li mi je žao što nemam decu, odgovorim da mi nije žao i, kad razmislim, opet bih isto odlučila, kaže Bojana Karavidić, čiji entuzijazam pleni Novosađane.
Razgovarala: Ljiljana Sinđelić-Nikolić
"Stvarno, nije mi žao što nemam decu. Ne čini mi se da je to neki problem. I ne možemo nekoga osuditi zato što ne želi dete. Pitaju me ponekad ljudi - da li ti je žao što nemaš decu? Ne, nije mi žao, sad kad razmislim, opet >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << bih isto odlučila", priča Bojana Karavidić, predsednica Udruženja građana "Suburbium", rođenog na njenu inicijativu pre pet godina sa ciljem da oživi Podgrađe petrovaradinske Tvrđave, zaštitnog znaka Novog Sada.
"Doselila sam se u Podgrađe sticajem okolnosti tražeći veći stan i uselila sam se u kuću koja nije bila komforna kao stan u kome sam živela. Na prvi pogled sam se u nju zaljubila. Odisala je toplinom, iako nije bila komforna i ugodna za opušteno stanovanje, kao što je stan sa parnim grejanjem, sa perfektno urađenom strujom i sa komšilukom koji poštuje pravila gradskog života.
Ovde je sve kao jedna država za sebe. Ovde stanuju ljudi slabijeg materijalnog stanja, jer je država naseljavala ljude u ovaj napušteni vojni objekat (Podgrađe). Naselio se siromašan svet koji nekako kao da je bio sklonjen od očiju javnosti i niko nije imao novca da održava kuću. U dvorištima možete videti sklepan wc, papuče ispred vrata, mačku u prozoru. Ljubav se desila, uselili smo se i onda godinama sređivali i uređivali kuću, uređivali našu malu bašticu, navikavali komšije da nam ne čupaju cveće iz žardinjera ispred kapije. Da. Želela sam da nešto promenim. Rešila sam da animiram javnost, zatim, trebalo je zadržati ljude da ostanu u ovom gradiću, a ne da samo prođu kroz njega kada idu na tvrđavu i da samo možda konstatuju koliko su lepe fasade, koliko ima kuća baroknih jer je ovo barokna celina iz 18. veka, koja zavređuje pažnju. A zapravo, ljudi i nemaju zbog zbog čega da se zadrže u njemu.
Nekada je ovde bila čuvena kafana 'Mala tvrđava', koja je davno, davno, bila kultno mesto okupljanja pisaca i slikara, ona je sada zatvorena. Ovde je tek nedavno otvorena jedna pekara, postojala je jedna mala samousluga, i stalno imate osećaj kao da ste na nekom pustom ostrvu. Trebalo je smisliti sadržaj da bi se ljudi zadržavali u Podgrađu i da bi se predočilo javnosti kakva je to vrednost i zašto je valja obnoviti i sačuvati."
Vojvodina jede supu a vi radite
"Tako je rođen 'Suburbium'. Okupilo se nas nekoliko, arhitekata, prevodilaca, istoričara, novinara, sociologa, povezali smo se sa Arhitektonskim fakultetom u Novom Sadu, odnosno Odsekom za arhitekturu na Fakultetu tehničkih nauka. Šef katedre je bio čuveni arh. Ranko Radović, koji je preminuo prošle godine. Ranko Radović bio je prvi čovek kod koga sam otišla i rekla: "Profesore, pomozite nešto da organizujemo." Objasnila sam šta. Inače, Ranko Radović je bio veliki entuzijasta, to svi znaju, njegova predavanja su bila prosto male predstave na fakultetu, na koje je dolazio ceo Beograd, a kad bi držao predavanja na Kolarcu, slušali smo i o pesnicima, i o filozofima, ne samo o urbanizmu na suvoparan način. Slušao je i rekao: 'Pa, nemojte vi to da radite!' Ali, ja sam bila uporna: 'Profesore, pa Vi bar znate kad nešto želite da promenite".' Onda je upitao: 'A šta vi zapravo hoćete?' Objasnila sam kako smo se skupili i šta želimo. Nasmejao se: ',Vidim ja da ste baš rešili da uspete, sad u subotu u podne ceo Novi Sad i cela Vojvodina jede supu a Vi došli kod mene da nešto hoćete da radite, da se angažujete. Možda će nešto od toga i biti!' Rekoh mu: 'A kakve su šanse da to i uspe, hoću li uspeti za pet godina sa našim timom da nešto promenim?' Pogledao me je tužno, pokazao prstom na dva milimetra i rekao: 'Ovoliko ćete promeniti za deset godina.' 'Dobro, i to vredi', zaključila sam.
Taj prvi okrugli sto koji smo napravili bio je posvećen urbanom prostoru gradića i paralelama sa sličnim građevinama i naseljima u svetu. Profesor Radović je svojih nekoliko najbližih saradnika sa fakulteta angažovao da učestvuju u okruglom stolu, a mi smo dobili sredstva od Sekretarijata za obrazovanje i kulturu, i svi koji su radili dobili su honorar. I od prvog dana, što god da se radi i koji god saradnik da učestvuje u projektu, on dobije makar simboličan honorar. Dakle, to je bio početak i mi smo uspeli i medijsku pažnju da privučemo, ali naravno da je to jako teško. To je konstantno slanje mejlova, poziva, faksova redakcijama jer su morali da se naviknu da dođu na mesto gde nikad ništa nije bilo.
Pogodnost je što u gradiću postoji kafe galerija koja nama ustupa prostor jer mi nemamo prostor, pa se to za čas preuredi, bilijar sto se prekrije jednom bordo tkaninom i postane sto za zasedanje, imamo ozvučenje. Taj kafić je, naravno, u podrumu, jer ovde svaka kuća ima podrum, nedavno je otvoren jedan vinski podrum sa svodovima, sve je to starinski, autentično.
Znači, počeli smo od okruglog stola, pa smo izdali knjigu 'Zaboravljeni grad', izdali smo i prvu mapu, panoramsku mapa Podgrađa, sa ucrtanim kućicama, objektima da ljudi prosto imaju ispred sebe papir i vide kako to izgleda. Mapa je u boji a na poleđini je tekst o istoriji ovog dela grada Novog Sada, u stvari, odavde je nastao Novi Sad. Tražimo sponzore, konkurišemo kod gradske uprave za kulturu, kod pokrajinskog sekretarijata i ta je knjiga doživela tri izdanja, prvo izdanje je srpsko-englesko, zatim smo štampali na francuskom i nedavno je izašlo na nemačko-mađarskom. U međuvremenu smo konkurisali kod EU za jedan projekat koji se zvao 'Govorimo evropski', i dobili smo sredstva.
U početku, stručnjaci iz pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture, Muzeja grada, koji se nalazi na tvrđavi, ovde u komšiluku, nisu nas baš gledali blagonaklono jer su mislili da se mi petljamo u stvari koje ne znamo. A mi, u stvari, samo ukazujemo šta bi moglo da se uradi, animiramo javnost, lokalno stanovništvo, kreativne ljude, javne ličnosti."
Žena pokretač celokupnog projekta, animiraš sponzore, gradske vlasti, komšiluk" Da li je teško ženi da uradi nešto u ovoj zemlji?
"Ako sad govorim o sebi, ja sam uvek volela da animiram okolinu, i mene i sad naši prijatelji zafrkavaju, kažu - evo naše direktorice, ili - nemoj nam stalno naređivati."
E, sad će muškarci koji tvrde da su žene diktatorke biti prezadovoljni.
"Neka budu, a i te kako su me slušali. Sećam se još kao dete sam u komšiluku organizovala grupe, kad će ko da igra na terenu fudbal, kada školice i slušali su me. U stvari, pa eto, ja volim da utičem na javnost. Čini mi se da čak bolje sarađujem sa muškarcima nego sa ženama. Kad idem da tražim pare, lakše se dogovorim sa muškarcima, oni brže shvataju, zapravo ne udubljuju se previše."
Imaš neki poseban pristup ili se, što se kaže, "namontiraš"?
"Namontiram se, ali da to bude neka sportska elegancija. Vidim da je to važno. A žene su nekako danas postale, toliko nosimo te pantalone, i toliko smo u žurbi i pomalo kao da gubimo ženstvenost."
Hoćeš da kažeš da postajemo muškarače?
"Mlađe koleginice i kolege, svi su u nekoj drljavoj, sportskoj odeći, kao to je neki trend. Mislim da je lepše ako obujem cipele na štiklicu nego da idem u patikama, nekako nije primereno ako idete da ugovarate neki posao."
Ženstvena a dosledna, to je neka formula.
"Pa da, ali isto tako i muškarci treba da budu u izgledu dosledni nekom svom stavu i onom poslu koji rade. Naravno, ne mora svako da se udidi, ali je bitno da se obučete lepo i da budete pristojni."
Da li danas kod nas uglavnom muškarci drže pare, da li su oni glavni finansijeri?
"Jesu, muškarci drže pare."
Ima li poslovnih žena, žena biznismena, sponzora?
"Pa, ima žena koje dobro zarađuju, recimo, poznajem jednu arhitekticu koja je veoma poslovna i veoma dobro zarađuje."
Govorim o sponzorima.
"Ne, nisam sretala. Žene ipak nisu toliko eksponirane. Više su u senci. Te žene koje su poslovne, koje dobro zarađuju, u senci su, javnost ne zna mnogo o njima. U manjim firmama, da, žene odlučuju i žene rade, rade čak veoma mnogo i vode računa o svom kapitalu. Mislim da su žene sposobne, ali da im se ne daju poslovi kojima se upravlja novcem."
Da li je za uspeh tvog "Suburbiuma" bilo važno to što si žena?
"Ne, samo rad, rad i rad. Glavne prepreke su zapravo timovi stručnjaka koji su kao nekakve sekte i savezi zatvoreni za bilo koga sa strane i, kada njihovu pažnju pridobijete i kada shvate da nećete da im uzimate posao, već da samo malo ubrzavate stvari jer ste pokretljiviji, onda je lakše. Ali, ispada da je lakše dobiti projekat od Evropske unije nego da vas pozovu u Zavod za zaštitu spomenika da, recimo, oživite neki sektor rada. A 'Suburbium' se nametnuo, imamo izložbe, sada pripremamo izložbu Ženska večera, tako smo je nazvali zato što su učesnice žene, ali to nije neki geto, nije izložba samo za žene i mislim da žene greše što su radikalne u nekim svojim nastupima kada uspeju da se organizuju. U stvari, svi nekako žele da se ograničavaju, da prave međe. Nedavno je bila Nedelja italijanskog filma i bilo je reči o teleranciji, i, zapravo, ta tolerancija, koja se stalno nameće, u stvari predstavlja nekonstatovanje. Ti tolerišeš nekog, puštaš ga, i ništa, nema komunikacije. Svi se tolerišemo, a svako živi za sebe. Otuđenje."
Da li su ljudi spremni da se angažuju?
"Kako ko. U stvari, kod nas ljudi neće da rade. I kad znaju da će dobiti honorar, neće da rade, imam utisak da se nedovoljno radi. Kad ponudite konkretan posao, kad date rok, svi se hvataju za glavu. Neće da rade, ne poštuju rokove, neodgovorni su, boje se rada i imala sam nekih neprijatnih iskustava da skoro projekat bude na ivici propasti jer neko ko je obećao da nešto uradi, zna da ga čeka honorar, što mislim da je vrlo bitno, i ne poštuje rok. Jako je teško naći saradnike i jako je teško da se zajednički nekako ide ka cilju. Posla ima za sve, radeći ovo pet godina mislim da posla ima i da to što kažemo da posla nema u Srbiji, da je kriza, pa ne radi se dovoljno. Evo, daću primer, nedavno smo organizovali međunarodni skup Obnova kulturne, graditeljske baštine, bili su u Novom Sadu stručnjaci iz Austrije, Slovenije, Hrvatske, Crne Gore i Srbije. Zanimljivo je kako sam došla do gospođe Christiane Feuerstein iz Graca. Internetom. Svi su imali neke saradnike, prijatelje u Italiji, Austriji, a kad pitam konkretno telefon, mejlove, ne mogu da nađu. Na kraju mi je puko film, sela sam za kompjuter i preko Interneta poslala poruke na nekoliko adresa ko sam, šta radimo, pošaljem i adresu sajta Suburbium da pogledaju i javi mi se gospođa Christiane, želela je da sarađuje i, kad je došla ovde, pita - kako ste vi mene našli? Odgovorim - preko Interneta. Ona se nasmejala. Da, naravno, opet je trebalo obezbediti pare. E, sada ja sam u mreži Kulturna baština bez granica, to je jedna švedska fondacija sa kojima sam bila u Skoplju, Albaniji, oni rade u regionu Balkana i vrlo su otvoreni. I na skupu u Đirokastri u Albaniji, objasnila sam šefu i šefici o ideji za skup i oni su pristali, dobila sam novac. Onda sam konkurisala i ovde u Sekretarijatu za obrazovanje i kulturu pokrajine, otišla kod predsednika Skupštine Vojvodine i zamolila da pomogne, dobili smo salu u Skupštini. I zaista je bio dobar skup, posle skupa štampan je zbornik radova, i to na jezicima učesnika. Dakle, treba puno raditi i truditi se, animirati ljude i rezultati su vidljivi. A Podgrađe i Petrovaradinska tvrđava su zaista nešto posebno. Građeni su u doba Marije Terezije, ima nekoliko delova i celina, a posebno je značajna po podzemnim vojnim galerijama koje su takve veličine da tu konj može da uđe. Bila sam u tim hodnicima, oni su delom otvoreni za javnost, to su prosto male koncertne dvorane, tu i vazduh cirkuliše, prosto fascinantno kako izgleda. Na tvrđavi više nema vojske, tu je hotel koji je uvek postojao, sada je on u privatnom posedu i vlasnik ga renovira, zapravo tvrđava menja oblik. Najnoviji događaj je da je neko srušio stari bedem u dužini od 100 m, čitali ste u novinama, došao čovek sa bagerom, bile su to gomile cigala koje je odneo, trajalo je rušenje bedema, ona strana ka Novom Sadu i niko nije reagovao. E, sad kad je srušeno, taj čovek što je rušio bagerom uhapšen je, ali on neće da kaže ime nalogodavca. Ne zna se ko je srušio bedem, kulturnoistorijski spomenik, baštinu našu. Videćemo šta će biti. Mi želimo da Tvrđava dođe pod zaštitu Uneska, na listu Uneska, ali tu treba ispuniti mnogo uslova."
Ceo svoj život si posvetila karijeri, izabrala si karijeru i život bez dece.
"Jeste, to je moj izbor, i nije mi žao. Ne znam kako se to dogodi, život krene nekim tokom, a opet mislim da sam uradila ono što sam želela. Ja sam novinar, puno sam putovala, novinarstvo je posao koji se ili radi do daske ili ste niko i ništa. Ako nemate strast, nema ni novinarstva. Naravno, potrebno je i znanje."
"Doduše, deca mi nisu strana, volim decu, to znaju moji prijatelji. Imam odličan odnos sa decom, u mojoj kući uvek ima dece, dolaze sa kučićima, sa mačkama, nisam od onih da šizim ako mi se uprlja krevet ili tepih. Ali, čini se kao da je bilo - sad nije trenutak, pa opet nije trenutak, pa još da uradim ovaj projekt, pa onda neki drugi. I ne osećam nedostatak dece, ne čini mi se da sam uskraćena što nemam decu. Imam muža koga volim, ne prihvatam brak bez ljubavi ili brak u kome neko trpi. Mislim da je važno imati muškarca kraj sebe, to je potreba, čovek mora da živi u paru."
A gde su tu deca?
"Zašto moraju deca da budu izraz ljubavi u braku, kao to je kruna zajedničkog života. Uostalom, rode se deca u braku iz velike ljubavi a onda se roditelji raziđu. Dete nije garancija srećnog braka, potpunog braka, niti neke zaokruženosti, ja sam vrlo zaokružena. Žao mi je kad vidim decu u porodicama gde se roditelji ne slažu, gde nema dovoljno novca da se školuju na odgovarajući način. U dete mora da bude uložena beskompromisna i prava ljubav."
Za dete se treba žrtvovati.
"Ne slažem se, ne razumem tu reč žrtva. Ja i kad presađujem ogroman kaktus iz male u veliku saksiju, ja se žrtvujem, trošim svoje vreme, upropastim svoje ruke, sva se izbodem, bole me leđa jer čučim izvesno vreme. Ja to ne zovem žrtvom, već ulaganjem u nešto što volim i želim. Ako hoću da mi kaktus bude lep, ja želim da ga presadim. A onda, koliko žena rodi dete bez oca i tako zadovoljava svoje sebične interese, hoće da bude majka, hoće da ima nekoga, detetu treba i otac. Ja mom detetu nisam htela da uskratim ništa, ali ga nisam ni rodila, pa možda sam perfekcionista nepotrebni bila kada sam odlučivala, da ne kažem da sam bila sebična, ajde da kažem perfekcionista koji hoće da sve bude idealno za neko dete koje će doći na svet."
Bude li ti nekad žao?
"Ne, ne, ne bude mi žao. Ne čini mi se da je to neki problem. I ne možemo nekoga osuditi zato što ne želi dete. Pitaju me ponekad ljudi - da li ti je žao što nemaš decu? Ne, nije mi žao, sad kad razmislim, opet bih isto odlučila. A kad bi svako razmišljao kao ja, ne bi bilo dece, ne bi bilo sveta. Život je zanimljiv jer smo svi različiti", govori Bojana Karavidić.
