Izvor: Politika, 21.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Obnavljanje ruske duše među đetićima
Dok kćerka Sergeja Bondarčuka sprema u Crnoj Gori filmsku priču o Nikolaju Gogolju, Valerij Stefanovič Turčin, najveći autoritet za delo oca avangardnog slikarstva Vasilija Kandinskog, oduševljen je slikarstvom Voja Stanića
Budva – Sadašnjost, kada je u pitanju Crna Gora a posebno njen južni deo, mnogi zovu – rusko vreme. Veliki je, naime, broj onih koji su kupili placeve, ozidali vile na atraktivnim lokacijama, pazarili stanove, posebno na Budvanskoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << rivijeri, a došli su iz Rusije. Ruske firme i tamošnji biznismeni, čija imena su često tajna, vlasnici su starih hotela koje adaptiraju, ali i potpuno novih. Tokom leta Rusi su, pored turista iz Srbije, glavni gosti južne obale.
No, iz Rusije tu i tamo stižu i oni kojima trgovina nije posao i koji ne dolaze samo leti da krepe telo.
Natalija Sergejevna je stigla na Budvansku rivijeru kada nema turista. Da u vreme kada more i kopno ostvaruju jedinstvenu tišinu koja smiruje, ali i inspiriše, pripremi teren za svoj novi film. Kćerka Sergeja Bondarčuka je, baš kao i njen otac, poznati ruski oskarovac, bila prvo glumica, potom i uspešan reditelj. Upravo je završila film i TV seriju o Puškinu i uveliko se sprema za filmsku priču o Nikolaju Vasiljeviču Gogolju. Deo materijala biće snimljen u Crnoj Gori koja ima drevne gradove i netaknutu prirodu, potrebnu za kadrove o životu i radu velikog pisca.
– Ostajem verna 19. veku, ubeđena da je to bilo zlatno doba Rusije, da kultura nikada u ovoj zemlji nije imala viši nivo. Bili su tada Rusi veoma obrazovani, čitali svetsku klasiku u originalu, cenili više čast i dostojanstvo nego sam život – kaže Natalija Bondarčuk.
Glumica, koja je igrala u više od 50 filmova, a prvu glavnu rolu u filmu „Solaris" poverio joj je slavni Andrej Tarkovski, pomalo je jetka. Ljute je kulturne (ne)prilike u domovini. Naglašava da Rusija danas nema nacionalnu kinematografiju, da su je i izdali i prodali i da je prevladao američki film. Stoga je, kako voli da kaže, krenula u bitku za povratak duše, ubeđena da se do toga stiže i filmovima o ruskim klasicima.
– Film „Ostrvo", ruski dakako, odlično je prošao kod publike. To je dobar signal vraćanja pravim vrednostima. Slično je i sa Puškinom. Gogolj je danas Rusiji potrebniji nego ikada. Ljermontov, kojim ću se takođe filmski baviti, i ostali – ističe Natalija Sergejevna.
Još jedan, takođe poznati Rus, kojeg smo sreli u Petrovcu na Moru u neturističko vreme, bori se za povratak ruske duše, ali u slikarstvu. Valerij Stefanovič Turčin, redovni član Ruske akademije umetnosti, rukovodilac Katedre istorije umetnosti Univerziteta Lomonosov, najveći autoritet kada je u pitanju delo oca avangardnog slikarstva Vasilija Kandinskog, oduševljen je slikarstvom Voja Stanića. Jedan je od autora jedinstvene monografije „Jedrenje na snovima" o maestru iz Herceg Novog.
– Ruskog čoveka već poduže varaju svetskom kozmetikom kada je u pitanju slikarstvo. Kriza nadahnuća postoji generalno u svetu, globalizacija je donela performans i instalaciju koji su daleko od prave umetnosti, pa ljudi u Rusiji traže dobre slike koje teraju pseudokulturu. Nedostaju nam Stanić i drugi vaši slikari, njihova slobodna misao, svežina duha, kako bi se zaustavila amerikanizacija kulture, koja je posledica jednoumlja koje je dugo trajalo. Verujem u ruskog čoveka, njegovu snagu i uveren sam da će proći vreme američkih filmova i druge zasićenosti falš kulturom – rekao nam je Turčin.
Turčin naglašava da Vojo Stanić, ali i drugi slikari s prostora eks-Jugoslavije demonstriraju slobodu duha. U vreme SSSR-a, smatra on, jugoslovenska umetnost je bila primer slobode.
– To sam osetio i nedavno na Cetinju kada sam razgledao raskošno delo Petra Lubarde na velikoj izložbi povodom stogodišnjice njegovog rođenja. Dopali su mi se, veoma, svi njegovi periodi, počev od realizma do apstrakcije. Baviću se svakako i njime – voleo bih da napravim knjigu u kojoj bih analizirao ceo opus Petra Lubarde. Upoznao sam bliže i dela Vladimira Veličkovića i Miloša Šobajića, velikih slikara s vaših prostora – kazao je Turčin.
-----------------------------------------------------------
Prvi film u osamnaestoj godini
Natalija Bondarčuk, koja je završila čuvenu filmsku školu Gerasimov, prvi film je snimila u 18. godini. Zvao se „Crveno i crno", naravno po Stendalovom delu. U to vreme je upoznala Tarkovskog, čiji su filmovi bili tada zabranjeni. Njen otac, koji je igrao u stotinu filmova, a režirao četrdesetak (u bivšoj Jugoslaviji ga pamte po roli u filmu „Bitka na Neretvi"), rođen je na jugu Rusije. Po očevoj liniji ima srpsko-bugarske krvi.
Savo Gregović
[objavljeno: 22/01/2008]
