Izvor: Blic, 18.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Taksisti pobesne čim čuju za Cankarevu
- Cankareva je ubedljivo najgora ulica u gradu! Asfalta nema, prilaza zgradama nema, deponija šuta nasred ulice, galama, prašina na sve strane - ubeđene su stanarke Katarina Radin i Jovanka Polovina. Smeštena na pet minuta od Novosadskog sajma, Cankareva i ne liči na ulicu, već na ogromno gradilište. Zato se uz Partizansku, najbučniju u gradu, Osmu u Šangaju kraj Rafinerije, Kej između dva ispusta gradske kanalizacije i Veterničku bez osnovne infrastrukture, nosi neslavnu titulu najgore >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ulice za život u gradu.
- Tri godine živim ovde, a ništa se ne menja. Leti nas guši prašina, dok decu dovedem do zabavišta potpuno su prljava, kada padne kiša poplavljeni smo. Kanalizacija se oseća, kablovi malo malo, pa pokidani. Taksisti polude kada kažem da voze ovde, jer će uništiti automobil - nastavlja priču Katarina Radin.
U Partizanskoj ulici, gde zbog tranzitnog saobraćaja buka zvanično premašuje dozvoljeni nivo za desetak decibela, priča se prekida nebrojeno puta sa „glasnije, ne čujem". Većina stanovnika oglasila je stanove na prodaju. Špic saobraćaja se neutrališe pojačavanjem televizora, a, kako stanari pričaju, kada „siđu među normalan svet" svuda privlače pažnju jer - navikli su da uvek viču. To im, kaže Svetislav Petošević, nije najveći problem, jer ih više muči to što im se od teškaša tresu kuće, a zidovi pucaju.
Planove o iseljenju kovali su i stanovnici Šangaja. Čak su svojevremeno od grada tražili raseljavanje iz okoline Rafinerije.
- Udišemo najzagađeniji vazduh, jer smo sa svih strana okruženi teškom industrijom. Nekada nisi smeo prozor da otvoriš. Srećom, nekako smo uspostavili smo saradnju sa Rafinerijom, pa sada čim osetimo miris trulih jaja, umesto da zatvaramo prozore, zovemo njih, a oni smanje ili obustave rad - kaže Bela Kurina, predsednik MZ „Šangaj" i stanovnik Osme ulice, pružene na samo stotinak metara od Rafinerije.
Iako se većini Novosađana deo grada uz Dunav čini idealnim, stanovnici Beogradskog keja kažu da je život tu daleko od toga, pokazujući izlive gradske kanalizacije.
- Predveče osetimo naprijatan miris pokvarenog kupusa iz turšije. Na to se nadoveže smrad pokvarenih jaja, a nakon toga više ne ulazimo u analizu, već zatvaramo prozore - priča Kristina Todorović, stanarka jedne od kula na Beogradskom keju, dok se njena komšinica, Suzana Nikolić, žali da svako veče bira između dva zla: zatvaranja prozora i vrućine ili neprijatnih mirisa.
