Izvor: Večernje novosti, 14.Feb.2016, 14:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vujošević za "Novosti": Tražim mir u sebi i buru na terenu
NIJE život jednosmerna ulica. Postoji reciprocitet uzimanja i davanja, ljubavi i mržnje. Pametan čovek oseti šta je ispod površine. To, u ekskluzivnom razgovoru za "Novosti", kaže naš proslavljeni košarkaški trener Duško Vujošević, koji je sada čudo počeo da pravi i u Limožu. Ceo grad mu kliče, pozdravljaju ga na ulici, već ga slave kao heroja. Za kratko vreme prešao je put čoveka koji je na mala vrata otišao iz Partizana, kluba s kojim je nanizao velike uspehe, do novih profesionalnih >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << radosti. Jeste li očekivali ovako sjajan početak? - Iskreno, nisam! Kada sam dolazio, nismo postavljali ciljeve. Klub se tada nalazio na 11. mestu u francuskoj ligi i sa te pozicije ne može da se očekuje bogzna šta. Pokušavam da što pre uspostavim sistem u ekipi koja je bila dosta zapuštena. Smena trenera je već nešto što pokreće tim. Sigurno su i igrači imali motiv da se dokažu. Pojavila se i sreća, koja je u sportu obično nečim zaslužena. Sve se to poklopilo. Krenulo je dobro, sada to treba održati. Hoćete li vratiti Limož na stare staze evropske slave? - Svestan sam limita i slabosti, kako tima, tako i sopstvenih. Igrači nemaju zadovoljavajuće radne navike. Ja ne znam jezik, ne poznajem dobro ligu, nemam do kraja uvid u snagu konkurenata. Ali moje ambicije su velike. Ako nešto misliš da možeš da uradiš, onda si, u principu, u stanju i da to ostvariš. Mislim da možemo da se vratimo na staze trijumfa. Kako ste proveli međuvreme? - Dosta teško sam podneo period dok sam bio bez košarke, od septembra do januara. Imam šećernu bolest i da bih mogao da živim, svako veče moram da se ubodem iglom i sebi dam insulin. Shvatio sam tada da mi, na neki takav način, skoro neophodan za život, nedostaje i dnevna doza košarke. Mimo para koje se njome zarađuju, i slave koju ona donosi, košarka mom životu daje smisao i osećaj korisnosti.STIŽE LICENCA ŠTA je s licencom? Hoćete li je dobiti? - Blizu smo toga. Sindikat trenera ima svoje interese, i to je normalno, ali se nadam da mi to neće još dugo praviti problem. U čemu je razlika biti trener Partizana i Limoža? - Poslednje tri godine u Partizanu nisam primio ni petinu sume iz ugovora. I ta petina je bila neravnopravno raspoređena. Zaista bih bio socijalni slučaj da pre toga nisam imao ugovor u Rusiji. Još je veći problem kad radite s igračima koji nisu plaćeni. Sve vreme sam pokušavao da okrenem priču na to da od toga ne treba da prave alibi, da treba da imaju obavezu, a da će pare stići pre ili kasnije, na ovom ili nekom drugom mestu. Takvih problema u Limožu nema. Da li biste mogli da iznesete neke nepoznate detalje oko vašeg odlaska? - Iz Partizana nisam otišao bezbolno. Pojedini ljudi iz kluba pravili su propagandu da bi opravdali svoje postupke. Znao sam ka kom kraju ovo ide, koliku ću cenu da platim i ko će biti izvršioci - ljudi za koje sam se borio i za koje sam podmetao leđa. Jednostavno, nisam više imao snage da to podnosim. Sve je to bilo i pitanje smisla. Protiv mene je vođena kampanja, izazvana time što sam pokušao da branim pravo Košarkaškog kluba Partizan na časnu egzistenciju i ravnopravan tretman, što sam ukazivao na nemale nepravilnosti onog dela državnog aparata koji bi trebalo da vodi računa o sportu, i onih kojima to nije posao, ali se time bave. Zbog svega, izazvao sam snažna neprijateljstva prema sebi. Zna se u Beogradu zašto sam otišao. I dok sam bio trener, pričao sam šta se dešava u klubu i oko njega, dajući drugima priliku da reaguju. Neka neke stvari, zasada, ostanu kovertirane. Ima li mnogo gorčine posle svega? - Kad sada, s ove tačke, posmatram život koji sam proveo u Partizanu, kad se uzme sve, i dobro i loše, ne bih ništa menjao. S ljudima sa kojima sam radio napravio sam fantastične uspehe, naročito ako se uzmu u obzir uslovi i budžet. Bilo je mnogo lepo i mnogo teško, odnosno, kako bi to rekao jedan od mojih omiljenih glumaca, Bekim Fehmiu, bilo je blistavo i strašno. Jeste li vi u nečemu grešili? Zamerate li sebi nešto? - Sigurno je da je bilo grešaka, ali znam da sam iz Partizana otišao moralno čist. Nije bilo trulih kompromisa i korumpiranosti. Kod mog omiljenog pisca Danila Kiša ima i ona rečenica: "Ne dajte se pasjim sinovima, Borise Davidoviču!" Ni ja se nisam dao. A grešaka, sitnih, bilo je. Velikih, ljudskih, moralnih - nije. Da li se, i koliko, politika u Srbiji meša u sport? - Meša se, i to mnogo! Navijači su snaga, oni su i glasači, i vlast želi da kontroliše makar jedan deo njih. Odatle kreće mnogo toga. Treba li privatizovati sportske klubove? - Ako se ne varam, Limož nije privatni klub i pripada gradu. Košarka nije profitabilan sport u Evropi. Za njom država ima potrebu kao i za školstvom, zdravstvom, kulturom, koji takođe nisu profitabilni. Potrebno je zakonom stimulisati ljude koji imaju višak para da jedan deo odvoje za društveno korisne projekte. Poreski sistem treba da stimuliše donacije i sponzorstva, naročito s novcem od kladionica i igara na sreću. Ali vlast ne želi da napravi takav sistem. Ona želi da odluči mimo objektivnih kriterijuma kome koliko ide para, i da na taj način kontroliše, omogućava ili onemogućava razvoj određenih klubova, da oni koji su njima simpatični dobijaju sredstva. I dosta toga se, nažalost, tako, opet, svodi na politiku. ZVEZDA DOBRO RADI KAKO gledate na trenutne uspehe Crvene zvezde? - Dobri su. Igraju pristojno. Postali su ozbiljan sistem. Nemaju materijalnih problema. Kada im treba igrač, oni ga dovedu. Kad se neko povredi, dođe drugi. Imaju stabilnost, sigurnost. Materijalna sredstva, koja uopšte nisu srazmerna situaciji u kojoj se nalaze drugi klubovi i celokupno društvo, nisu bačena na terenu. Dobro rade svoj posao i dobro su organizovan klub. Ne mogu da kažem da sam previše srećan zbog toga i da uživam u tome, ali to mora da se prizna. Više bih voleo da se to događa Partizanu. Nedostaje li vam Beograd? - Ja sam neka vrsta endemske biljke. Rođen sam u Titogradu, ali od pete godine živim u Beogradu, i to je grad u kom se najbolje osećam. Uvek sam u inostranstvo odlazio s podsvesnom željom da se brzo vratim. Posle svega što mi se desilo, i što se tamo dešava, sada sam, možda, po prvi put otišao bez te želje. Pratite li utakmice Partizana otkako ste otišli iz kluba? - Kad god mogu! Kad nemam trening ili utakmicu na nekom od sajtova pogledam šta radi Partizan. Moj problem i jeste što sam pupčanom vrpcom vezan za Partizan. Dolazak u Limož je u tom smislu, možda, lekovit, jer imam toliko obaveza da ne mogu da se bavim drugim stvarima. Je li vam bilo tužno kada ste gledali da se Partizan borio za opstanak? - Ipak nije stavljena tačka na crno-beli svet! Jeste li se čuli s novim trenerom Džikićem, vašim bivšim pomoćnikom? - Ne. Zbog čega? - Nije me zvao. Da li biste mu, iz ljubavi prema Partizanu, sada dali neki savet? - Znam da je pismen trener, koji dobro poznaje košarku, ima dovoljno iskustva i u stanju je da se sam brine i o sebi i o timu koji vodi. Kada biste mogli, koga biste iz ove ekipe Partizana doveli u Limož? - Vanju Marinkovića. Odličan je momak i veliki potencijal. Hoćete li se jednom vratiti u Partizan? - Možda jednog dana, u nekoj drugoj ulozi. Kakav je bio prvi susret u Limožu s vašim bivšim igračima iz Partizana, Vestermanom i Mekejlebom? - To su moji ratni drugovi! Francuzi koji su bili u Partizanu, kao što su Lovernj ili Vesterman, pokazali su da imaju veliko građansko i sportsko vaspitanje. Pamtim lice Vestermanovih roditelja kada je po drugi put povredio ukrštene ligamente. To su podneli tako stoički i gospodski. Sećam se i lica roditelja nekih naših igrača koji su za mnogo sitnije povrede bili skoro ljuti. Radu sam se učio i iz francuske kulture, čitajući "Pisma" Flobera. Patriota sam, na svoj specifičan način, i drago mi je što se emocije između jednog dela Srbije i Francuske obnavljaju preko momaka koji su igrali u Partizanu. Mnogo mi je lakše što su Leo i Bo sada tu. Znamo se i oni su deo mojih navika preneli saigračima. Kako su vas primili ostali igrači? - Dobro. U suštini sam strog trener. Imam i loše osobine. Psovač sam, emotivan, nekada nervozan, impulsivan. Ali, zaista volim svoje igrače. Znate li da sada i mnogi u Srbiji navijaju za Limož? - To mi predstavlja ne samo satisfakciju, nego i dodatnu obavezu! Jeste li stigli da upoznate grad? - Nisam! Znam samo da ima 150.000 stanovnika, što prija čoveku u mojim godinama. Limož je lep grad, ali je meni Beograd najlepši! Ipak, znam da čovek mora da nađe utočište u sebi. Da li ste, bar, probali francuske specijalitete? - Ono što najviše volim, i što je najbolje u Francuskoj, sireve, ne smem da jedem! Na hipoproteinskoj sam dijeti, zbog bolesti. Postao sam, osim kada je riba u pitanju, vegetarijanac, što mi, na neki način, i prija. Kako izgleda vaš dan? - Dosta vremena potrošim na planiranje treninga. Onda održim trening, pa ostanem da radim s nekim od mlađih igrača. Najbolje se osećam na terenu. Tu se potpuno probudim. Puno vremena se potroši i na putovanja. Jedan deo dana provedem i na telefonu. Nisam s porodicom, i to mi teško pada. Nisam želeo da sina prebacujem iz škole na polugodištu, dok se sve ne učvrsti. MORATE DA STOJITE IZA SVOJIH STAVOVAJeste li počeli da učite francuski?- Znam samo nekoliko reči - mersi, bonžur, i to je sve. Nepoznavanje jezika mi, naravno, smeta. Jezik je veoma bitan za ovaj posao, da se igrači motivišu, da se prenesu emocije. Ipak, s druge strane, i najveći državnički poslovi se obavljaju uz pomoć prevodilaca.Francuski komentatori kažu da je dovoljno da pogledate igrače, pa da sve razumeju...- Morate da pokažete da znate to što radite, da imate čvrstinu, da stojite iza svojih stavova, i kad dobijate, i kad gubite.
Nastavak na Večernje novosti...
.jpg)
