Izvor: Blic, 10.Jul.2010, 01:05   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Verujem u snagu i moć umetnosti

- Mislim da je iskrenost jedna od presudnih stvari za kvalitet života, i za čoveka - rekla je Branka Katić koja već duže od jedne decenije gradi uspešnu glumačku karijeru u inostranstvu, prevashodno u Engleskoj i Americi, negujući i ovdašnju. Sa filmom „Žena s slomljenim nosem“, u kome igra Biljanu, nedavno je bila na prestižnom filmskom festivalu u Karlovim Varima, a u razgovoru za „Blic“ govori o glumi, ulogama, svom odnosu prema vremenu u kome živimo, deci, umetnosti... >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<

Govoreći o utiscima sa festivala u Karlovim Varima, na kome je u nekoliko selekcija zastupljeno više od 200 filmova, naša proslavljena glumica, između ostalog, kaže: „Obe projekcije filma su zaista lepo prošle, publika je divno reagovala na film. Bili smo u prvoj polovini festivala na drugom mestu za najomiljeniji film u svim programima. Uvek je prijatno kad nešto što uradite ima odjeka, bude prihvaćeno. Mnogo ljudi mi je prilazilo da razgovaramo o filmu, da govore o onome šta im se dopada, da komentarišu junakinju koju igram... Iskreno, malo sam se i uželela te vrste neposrednosti, jer u sredini u kojoj sada živim i radim, u Americi se retko sreće na taj način...

Kada ste se prvi put sreli sa scenarijem, odnosno sa likom koji igrate i kakav je to utisak ostavilo na vas?

- Mi nismo slične. Jer ona se ubraja u onu grupu ljudi koji odbijaju da prihvate stvarnost onakvu kakva jeste. Pošto je izgubila ljubav svog života, ona sve ignoriše, pije pilule za depresiju, neće da se suoči sa realnošću...

Prepoznajete li beg od realnosti kao rašireni model življenja?

- Možda u pokušaju. Jer, ne može se zauvek bežati. Zato što čoveka sve to od čega beži ipak stigne, pre ili kasnije. Nema druge nego suočiti se sa stvarima kakve jesu i shvatiti da šta god da nas je snašlo nije nas zadesilo da bi nas učinilo slabijim već da bi nešto novo naučili, pronašli u sebi neku novu snagu, možda čak i osobinu zahvaljujući čemu ćemo prevazići datu situaciju, ići dalje. U ovom filmu svi likovi, od kojih je svako zaglavljen u nekoj situaciji u svom životu, ukrštaju svoje puteve u trenutku kada jedna žena skače s mosta ostavljajući u taksiju bebu. I kako film odmiče, koji je inače pun nežnosti i duhovitosti, oni rešavaju i prevazilaze svoje situacije. To je upravo ono što i publika fokusira, na šta reaguje. Kakvim god da nam se neki trenutak čini, života ipak ima i dalje. Sve je pitanje ugla iz koga posmatrate stvari. Na nama je da svako jutro, recimo, pomislimo kako je lepo što smo zdravi i što su dobro svi koje volimo. Treba učiti od dece.

Vi učite od dece...

- Učim od mojih klinaca zaista mnogo. Moj mlađi sin, koji ima 5,5 godina, neretko na putu od kuće do školice gleda u nebo, u krošnje i kaže: „Mama, vidi kako je lepo." To je put kojim smo prošli stotinama puta, ali on uspeva neku novu lepotu da nađe u najjednostavnijim stvarima. U takvom odnosu prema stvarima prepoznaje se neka ozbiljna snaga života.

Da li to podrazumeva prihvatanje konteksta, okolnosti, određenog sistema vrednosti kakvi jesu i mirenje s tim?

- Ne. Mislim da moramo jako dobro da znamo u sebi, i u srcu i u glavi, šta jeste dobro bez obzira na to šta diktira vreme, kontekst, mediji... Treba se osvestiti, znati da je i za vas i za one oko vas dobro biti pošten, da je dobro biti iskren, da je dobro pomoći drugome. I koliko god da trenutna situacija i nije najbolja, treba se boriti za prave ljudske vrednosti i neko društvo koje brine o ljudima.

Radili ste i živeli duže od pet godina u Londonu, zatim u Americi, pre toga napravili sjajnu karijeru ovde...

- Zadovoljna sam činjenicom da sam radila i u Engleskoj, da radim sada i u Americi. Za glumca je dragoceno da ima kontinuitet. Zaista, ne mogu da se požalim. Naravno, postoje uloge koje bih pre mogla dobiti i igrati ovde nego tamo, uloge koje su bliske nekom mom senzibilitetu. Ali i uloge koje tamo igram imaju svoju kvalitativnu privlačnost. Sada u seriji „Velika ljubav" koju radim u Americi igram Srpkinju koja je iz avanturističkih razloga došla da živi u tu zemlju, zaljubljuje se u čoveka s kojim kreće da se zabavlja ne znajući da on ima tri žene... Priča dalje ima svoj tok i razvoj, ali reč je o dobro napisanoj ulozi strankinje. Radila sam sad u Francuskoj zanimljivu ulogu u filmu „Čovek koji je želeo da živi svoj život" reditelja Erika Lertiga u kome igraju roman Durid i Katrin Denev.

Sa svojom bogatom karijerom, iskustvima u raznim sredinama gde i kako vidite poziciju, mesto umetnosti danas, njenu moć ili nemoć?

- Ja samo vidim moć. Ko ne vidi moć, snagu i značaj umetnosti, njemu će takav biti i život. Važne stvari u životu čoveka su one kojima on sam daje značaj, fokusira ih. Oni kojima umetnost nema značaja neće hraniti sebe i svoju dušu stvarima koje su najplemenitije u ljudskom duhu. Iz ugla moje profesije nije svaki posao koji sam radila u životu bio umetnost, iako ona jeste na pijedestalu mojih vrednosti. Bilo je uloga koje sam radila da bi plaćala račune. No, koji god posao da sam radila, radila sam najbolje što sam umela.

Šta je ono što biste rekli nekoj mladoj devojci koja bi da se ugleda na vas, ili čemu učite svoju decu?

- Učim ih da je najvažnije da budemo iskreni. Bez obzira na vreme u kome živimo, zbilja mislim da je to, iako se nekada može učiniti skupo, najbitnije. Kada ste iskreni, jednostavno, mnogo ste snažniji u svojoj istini, u onome kakvi jeste, nego ako pokušavate da lažete i mažete. Decu učim da budu dobra braća jedno prema drugom i da budu dobri prema drugima. Nisam stroga mama, tretiram ih kao odrasle i poštujem. Ne mogu da kažem da me nije strah kao roditelja da li će ta deca imati snage da u svetu kakav jeste nađu svoj put. Volela bih da imaju dovoljno slobode i dovoljno pameti, da znaju šta je dobro za njih, da nađu svoj put.

Koljevićev film u Karlovim Varima

U takmičarskom programu 45. festivala Karlovi Vari, prikazano je od 2 do 10. jula više od 200 filmova. Film Srđana Koljevića „Žena sa slomljenim nosem" prikazan je u okviru takmičarskog programa „Na istok od zapada". Na listi „naj filmova" po oceni publike film „Žena sa slomljenim nosem" se našao na osmom mestu . Prikazi i kritike u prestižnim listovima, između ostalog, ističu struktura i preplitanje priče kao i energija i emocija koju taj film nosi.

Paskaljević za „Blic"

Obe projekcije filma "Medeni mesec”, u netakmičarskoj selekciji „Horizonti" bile su pune pa je upriličena I treća a reditelj Goran Paskaljević održao je I master klas”. U izjavi za "Blic” Paskaljević kaže to je festival koji poklanja puno pažnje našem filmu iz godine u godinu. I sami su o mi o tome govorili pre 4 godine kada sam bio u žiriju. Što se 'Medenog meseca’ tiče posebno mi je drago što su gotovo svi na sve tri projekcije, a sala je bivala prepuna, ostali na razgovoru o filmu I imali vrlo zanimljive komentare, pitanja, lepe utiske. "

Projekcije su pozdravljane burnim aplauzom a Paskaljević, praški đak, je master klas držao na engleskom I češkom za koji, s ponosom ističe da ga nije zaboravio.

Nastavak na Blic...