Izvor: Blic, 17.Maj.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uvek je bolje zajedno, ali...
Uvek je bolje zajedno, ali...
Ima pitanja, zanimljivih i savršeno logičnih, sa kojima novinar ode na lice mesta... i tamo shvati da je smešan.
'Možete li da zamislite život sa graničnim prelazom?', pitao sam meštane sela Draga, dok sam ispijao ljubazno ponuđenu 'koka-kolu'. Zanimao me je odnos Bošnjaka prema crnogorskom referendumu, a i u Dragu sam došao s namerom da njihova kazivanja uporedim sa stavovima meštana Jablanice. Prvo selo nalazi se na teritoriji >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Srbije, u tutinskoj opštini, a drugo je u Crnoj Gori, u opštini Rožaje. U oba žive Bošnjaci.
Između njih samo je pola sata hoda preko zelene doline. A može i traktorom... Tako da sam ja postavio svoje savršeno logično pitanje.
'Pa mi godinama svakodnevno prelazimo granicu sa svojom državom i nemamo želju da se navikavamo na nešto drugo', čude se radoznalosti gosta iz Beograda.
Mehov krš, kontrolni punkt srpskog MUP-a na izlazu prema Crnoj Gori, naime, već nekoliko godina smešten je nekih hiljadu metara pre granične linije, samo stotinak metara manje od odvajanja puta za Dragu, tako da stanovnici ovog mesta gde god da krenu, nailaze na policijsku kontrolu. Na onu Milovu svikli su, kao i svi ostali.
'Pet puta na dan da pređem, pet puta moram da se zaustavim ispred znaka ‘stop’ i da čekam da me pozove da priđem, da mu dam dokumenta, pa da izađem i da otvorim gepek... Aman, ljudi, kažem ponekad, pa znate me, i znate gde radim... ali uvek isto', priča jedan od meštana.
A što se mogućeg odvajaja Crne Gore tiče, jednodušni su. Njihov stav formuliše Hilmi Čolaković, seoski imam: 'Mi smo svi za zajedničku državu, ali onakvu u kojoj ćemo moći da ostvarimo svoja prava'.
Imam Čolaković oprezan je čovek i dugo proverava jesam li ovu njegovu rečenicu dobro zapamtio i zapisao. Pre toga, od meštana saznajem da u Dragoj radi osmogodišnja škola, u zgradi koja gotovo da ne zaslužuje da se tako zove. 'Ako u Raškoj, u jednom malom selu, može da bude sazidana škola, što ne bi mogla i u našem, velikom?', kaže, uz molbu da se ova njegova izjava ne politizuje. I još nabraja: nema fiksnih telefonskih veza, uopšte, a mobilni telefoni rade preko crnogorskih operatera. Nema autobuske veze sa trinaest kilometara udaljenim Tutinom, pa srednjoškolci do prvog prevoza pešače, i po kiši i snegu, pet kilometara... Pitam gde je najbliži lekar, i oni kažu: u Tutinu.
Meštane, opet, zanima, ko ima veće šanse da dobije prenose utakmica Svetskog prvenstva - 'Pink' ili RTS. 'Šta bolje hvatate?', pitam logično.
'Ništa', odgovaraju u glas. 'Oko tri odsto od 450 domova, oni na vrhovima brda, imaju kakav-takav signal RTS, a 'Pink' nikako... Gledamo samo crnogorske stanice.' I dodaju: 'A plaćamo javni servis Srbije'.
Ja bih opet o mogućoj crnogorskoj granici. Povod mi je činjenica da su rođačke veze sa stanovnicima Jablanice brojne i čvrste. Kako će, ako na referendumu...? Sležu ramenima, svikli na nevolje.
Šta im kažu Jablaničani, kako će glasati?
'I ovako i onako...', odgovaraju zagonetno. Neko pomene put naprasno asfaltiran, drugi je čuo da je bilo mita... Imam Čolaković tihim glasom, ali energično, prekida takve priče: 'Mi o tome ništa ne možemo da znamo. Kako god da glasaju, budite sigurni da će ta odluka za njih biti bolna.' Meštani se uozbiljuju i klimaju glavama.
U Jablanici se smeju na pomen podmićivanja. 'Neka Koštunica da 220 evra, i glasaćemo za zajedničku državu...' A onda, i oni ozbiljni. Nedžad Murić kaže: 'Niko nije delio pare. Ali jesu nam asfaltirali put, doveli vodu... Još samo da otvore fabrike. Ranije su dva radnička autobusa dolazila u selo, sada samo četvorica meštana rade u državnoj službi: dva policajca, učitelj četvorogodišnje škole i školski domar... A ostali? Ostali se bave poljoprivredom. Ovo je dobra zemlja, nikne sve što posadiš. Jedino što sneg dugo ostaje. Evo, tek sad je počelo da behara...'
Nikog nisam pitao kako će glasati u nedelju. Ni oni se nisu izjašnjavali. 'Uvek je bolje zajedno...', kažu, ali ostane da visi u vazduhu jedno 'ali'.
A što se moguće nove granice tiče, biće kako bude. A i do sada je bilo...
'Ja sam se pre dve i po godine oženio iz Srbije', kaže Nedžad Murić,' i po našem običaju, žena je donela miraz. Na punktu mi zaračunali PDV 17 odsto, i još nešto... platio sam carinu 22 evra na sto evra.'
'Čiji policajci, srbijanski ili crnogorski?'
'Crnogorski', smeje se.
Večeras će sa majkom krenuti u Beograd, na Onkološki institut. Ostaće u Srbiji nedelju dana.
'Šta će biti kad se vratim, i gde ću da se vratim?', nastavlja da se osmehuje.
Momčilo Petrović
