Izvor: Blic, 10.Nov.2010, 01:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Timon“ možda najbolji
Ne mogu da oćutim da Šekspirovu tragediju „Timon Atinjanin“, koju je Gorčin Stojanović nedavno režirao u SNP, u kritikama prozivaju kao loš komad. Da, loš je po kanonima XIX veka. A od tih kanona nas deli ceo jedan vek - dvadeseti!
Ne mogu da razumem da se ozbiljna kritika danas poziva na slabosti ma kog Šekspirovog komada posle toga što je svetskom scenom prohujao kao stampedo postdramski teatar, obogaćen za jedno bitno iskustvo sad već u nekom postdramskom periodu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << mnogih uvek drugačijih sloboda.
Možda će neki budući genijalni šekspirolog, poput Jana Kota u XX veku, ne zavlačeći duboko ruke u džepove, skrojene po univerzitetskim šekspirološkim krojačnicama, otkriti da je "Timon Atinjanin” baš odličan komad, šta mu fali, bolji od "Hamleta”. Kakva je bila recepcija Šekspira u doba puritanaca, kako je bivao zaboravljen, kako dopisivan, da bi tragedije prestale da budu tragedije time što su dobile dopisan happy end.
Naravno, znam da preterujem, ali hoću što jasnije da ukažem na mogućnost da je "Timon Atinjanin” odličan jer je kao predtekst pun neslućenih mogućnosti, kao i one "loše” i zaboravljene drame Vispjanskog ili Kalderona, koje su se pokazale odlične u rukama Ježija Grotovskog, tog mesije avangarde druge polovine XX veka. Ili "Arden od Faveršama” anonimnog renesansnog pisca u ruci Šerbana. One mogu biti loše u nekom apsolutnom akademskom smislu, a odlične za neku budućnost koja se još nije desila. Za mene nema apsolutnog, za sva vremena važećeg merila za neko klasično dramsko delo, ni negativnog ni pozitivnog, jer je ono po definiciji nešto što će se dovršiti tek u rukama pozorišnih umetnika, a tako se nudi sve u beskraj iz veka u vek za nova osvajanja i pozorišna procenjivanja.
Teoriji književnosti, a to znači i dramskoj, davno je potreban jedan Ajnštajn ili bar nedavno preminuli Benoa Mandelbrot da napiše „Fraktalnu strukturu estetike”.
