Izvor: RTS, 24.Nov.2013, 00:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tajkunska molitva
Tajkuni žele da ih običan svet, koji je bio svedok njihovog naglog bogaćenja, što pre vidi kao ugledne građane.
Ko očekuje da tajkuni imaju savest, taj je kod njih neće pronaći, pa makar ih sve poslao na magnetnu rezonancu. Očekivati, takođe, katarzično pokajanje srpskih novobogataša zbog onog prvog miliona o kom svi redom imaju amneziju, valjda je to zarazno, jednako je mudro iščekivanju da se u seriji "Ravna gora" konačno pojavi čiča Draža. Početak suđenja >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << Miroslavu Miškoviću pokazao je, međutim, da je najbogatijem Srbinu konačno stalo da pokaže najmanje tri stvari: da i u njemu kuca ljudsko srce, da je i on čovek od krvi i mesa i da je, kao dečak, bosonog pecao na Moravi.
Sasvim je razumljiva Miškovićeva strategija da pokaže svoj ljudski lik i donekle popravi predstavu o sebi koju je tako pažljivo gajio. Dobar sa svim prethodnim vladama, od kojih je neke i sam stvorio, s imidžom beskrupuloznog vladara iz senke sopstvene senke, Miroslav Mišković je uporno odbijao da daje intervjue, osim retkih izjava i neformalnih kritika medijima zato što nisu "ekonomske patriote", to jest što ne podržavaju dovoljno njegov pokušaj proboja na tržišta Hrvatske i Slovenije.
Da je, kojim slučajem, u doba svoje najveće moći, otkrio svoj moravski lik Toma Sojera, umesto da stvara sliku o sebi kao apsolutnom vladaru Srbije, svakako bi i raspoloženje javnosti prema njemu sada bilo drugačije.
Ovako, Mišković je postao čovek kome nijedan političar ne sme da se približi na kilometar, a da ga ne optuže za korupciju. Da su "Deltini" sladoledi ostali u njegovom vlasništvu, svako od onih ko bi ih lizao postao bi sumnjiv.
Mišković je, budimo pošteni, ipak mogao da sedne u avion i odleti ka nekoj udaljenoj egzotičnoj destinaciji, gde ga više niko ne bi video i gde bi pio koktele iz kojih vire suncobrančići, čime bi ponovo ostvario svoju devizu: da zapravo nikada nije postojao. Ni on, ni đavo, ni marže.
O tome svakako razmišlja negde u egzilu Bogoljub Karić koji je pobegao iz zemlje, posle afere "Mobtel". Ali, ono što je uvek razlikovalo Bogoljuba od Miškovića, osim brkova, jeste svest o nevidljivosti. Dok je Karić, za prijatelje Bogi, zidao vile po Dedinju, takmičeći se sam sa sobom i šireći sektu veselih novokomponovanih srpskih domaćina koji se razmeću svojim blagom, Miško nije postojao, a sve više je rastao. Mišković je upravljao iz senke, a Karić se u senci nije osećao prijatno, postavši simbol za nevaljalog Slobinog bogataša, kome se imperija raspala kada je osnovao stranku, kao harmonika dugmetara koju jesvirao po tezgama širom SFRJ.
Mišković je imao i drugi izbor, osim da boravi u nekoj zemlji koja nema sporazum o izručenju. Mogao je da pretpostavi da će biti vlasnik cele Srbije, a to i nije neka naročita privilegija. Ta kob, da se vlada i poseduje apsolutno ili nikako, zaslepela je i mnogo veće frajere od njega. Maksi Miško nije stekao taj filigranski osećaj mere i pored tolikih vaga koje je posedovao. Davno sam ga, kada je bio najmoćniji, preko novina posavetovao: neka skokne do neke od svojih prodavnica i upita prvu kasirku koja osam časova stoji na nogama, radeći za njega, bedno plaćena. I da tada učini samo to što mu ona kaže. Kladim se u sve pare na to da bi prošao daleko bolje i jeftinije nego sa silnim advokatima iz inostranstva koje je angažovao.
Održavajući kontakte s tek nekoliko povlašćenih novinara, on je zapravo plasirao tezu da bi Srbija trebalo da ima ne samo jednog, već bar 20 Miškovića. Tako bismo, valjda,i svi mi bili 20 puta bogatiji.
Naravno, Srbi su možda naivni, ali ne toliko da veruju u bajke o multiplikovanom Miškoviću i otuda je njegov problem isti kao i kod ostalih novobogataša. Oni žele da ih običan svet, koji je bio svedok njihovog naglog i nadasve sumnjivog bogaćenja, smatra uglednim građanima, iako bi oni rado nastavili da igraju po starim pravilima. Ali, sada su se pravila promenila. Nekoliko krupnih primeraka je uhapšeno posle formiranja nove vlade i ako su se do skora tajkuni iščuđavali - zašto li se svetina uopšte buni i ko im je kriv što nisu bili sposobni da se obogate - sada su verovatno pred većim izazovom: kako da izbele svoje likove i dela i kako da postanu miliji i draži tom običnom i siromašnom svetu koji je gledao kako se društveno bogatstvo izliva iz njihovih džepova iodliva na, mahom, ofšor račune novih kapitalista.
Da li je, ipak, došlo vreme da srpski novobogataši, koji sada silno žure da pre tužilaštva svoje poslove uvedu u što mirnije i regularnije tokove, provuku svoje biografije kroz varikinu, a potom se, tako pročišćeni, predstave kao nevinašca, to jest kao Trnova Ružica, pre nego što je upoznala princa? Da li je društveni interes da dođe do velikog pomirenja između tajkuna i radničke klase? Zar Mišković, uostalom, svoje suđenje nije predstavio kao jednu vrstu klasne borbe? Jer, ako je suđenje njemu proces protiv kapitalizma, ko su onda tužioci, ako ne revolucionarni komiteti? Ali, to je samo strategija Miškovićeve odbrane. Mnogo je važnije pitanje kako da bogataši postanu ugledni, a da se pri tom ne zovu Novak Đoković ili Nemanja Vidić. Oni, naime, tačno znaju kako su zaradili prvi milion.
Dok je u Americi čarobni napitak za sticanje poštovanja postala filantropija, pa tako Bil Gejts i Voren Bafet, ili ranije Rokfeler ili Karnegi, kupuju naklonost svojih sugrađana, usput se oslobađajući i od poreza, u Rusiji se prevaspitavanje tajkuna vezuje za Vladimira Vladimiroviča. Naime, Putin je možda i međ' Srbima omiljen upravo zbog toga što je shvatio da se samo državnim aparatima sile može povratiti deo resursa i državnog bogatstva koje su u doba Jeljcina prisvojili oligarsi, transformisavši se za nekoliko godina od golobradih dečaka do beskrupuloznih multimilijardera.
Tu redistribuciju nije shvatio bivši ruski naftni magnat Mihail Hodorkovski i zato već duže vreme spava i hrani se o državnom trošku. Ostali oligarsi, poput Romana Abramoviča, koji su stekli mudrost kroz upoznavanje s brojnim mehanizmima ubeđivanja Federalne službe bezbednosti, koja je nasledila mistični KGB, prihvatili su društvenoodgovorno ponašanje, koje podrazumeva i upravljanje udaljenim sibirskim gubernijama. Putin im je, zauzvrat, dozvolio da se i dalje zabavljaju vođenjem fudbalskog kluba Čelsi ili sunčanjem s manekenkama na superjahtama.
I Srbija je u svojoj istoriji takođe doživela preobražaj bogataša, od omraženih likova u nacionalne dobrotvore.Ili, što bi se korporacijskim novogovorom kazalo, radilo se podosta na rebrendiranju njihovog imidža. Takav slučaj biografskog prevrata bio je Miša Anastasijević, kralj trgovine solju na Dunavu, čija stvarna biografija podseća na karijeru srpskog Džesija Džejmsa. Ali, pod stare dane, Kapetan Miša je svom narodu ostavio ogromno bogatstvo.
Dobročinstvo u vidu zadužbinarstva dostiže procvat u periodu razvijenog građanskog društva, krajem 19. i početkom 20. veka. Osnivači fondova i zadužbina, formiranih najčešće pri glavnim ustanovama srpske kulture, Srpskoj kraljevskoj akademiji i Univerzitetu, bili su ljudi iz svih društvenih slojeva Srbije - uspešni veletrgovci i industrijalci, ministri, profesori, oficiri, vladike i političari. Tako se na spisku darodavaca Beogradskog univerziteta do 1939. godine nalazilo 76 osoba i grupa, počev od kraljevske porodice do običnih građana. Zajedničko im je bilo to što su zadužbinarstvo predstavljali svojom rodoljubivom obavezom, neku vrstu pitanja časti. Mnogi od njih su osećali da će time kod svevišnjeg i potomaka otkupiti bar deo grehova. S bogom se nikada ne zna, ali istorija ih je vremenom svrstala u nacionalne velikane. Izbledeli su njihovi rani radovi, kada ni oni nisu objašnjavali knezovima, kraljevima i narodu kako su zaradili prvi milion.
Imaju li srpski tajkuni danas razloga da misle da će istorija jednog dana biti milosrdna prema njima? Možemo li zamisliti neki od njihovih dvoraca kao zgradu državnog univerziteta u budućnosti? Možemo li zamisliti istorijske čitanke u kojima će biti izbrisani detalji o ispitivanju porekla njihove imovine, a dominirati romansirane storije o njihovoj mudrosti, plemenitosti i velikodušnosti? Baš onakve, kakve su do sada naručivali u medijima.
Možda je, ipak, sasvim dovoljno da učine samo dve toliko jednostavne stvari - da plaćaju svoje radnike kako dolikuje i da plaćaju poreze. To dobro zvuči. Kao tajkunska molitva za oprost greha.
