Izvor: B92, 19.Mar.2022, 11:31

Sport i atletika: Zašto ljudi trče maratone

En Mekarti istražuje šta to motiviše ljude da se podvrgnu iscrpljujućem trčanju.

Na Olimpijskim igrama 1896. godine u Atini, na prvom organizovanom maratonu, učestvovalo je 17 takmičara.

Od tada je maratonsko trčanje prevalilo dugačak put.

Pobednik je trčao 2 sata, 58 minuta i 50 sekundi, što bi danas bilo respektabilno vreme za amatera, ali je čak za sat vremena sporije od najbržih >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << maratonaca današnjice.

Takođe, danas mnogo bolje razumemo nauku koja stoji iza trčanja na duge staze, od uticaja na zdravlje, pa sve do psihološke motivacije.

Ali kako stoji stvar sa psihološkom motivacijom?

Svaki trkač daje različit odgovor.

Njujorčanin Met Haf, autor knjige Maratonac: Šta očekivati od treniranja i trčanja maratona, koji je istrčao svoj deveti maraton tokom godine u Berlinu, kaže da strast za trčanjem "direktno potiče od moje zavisnosti od odloženog zadovoljenja".

"Osećaj ispunjenja koji osetim kada prođem kroz cilj tera me da se stalno vraćam trkama", kaže on.

"Ovde postoji napredak kojeg nema u drugim sportovima zbog količine vremena i truda koji ulažete u samo jednu maratonsku trku, što se ne može porediti sa pojedinačnom fudbalskom utakmicom ili teniskim mečom.

"Jedino pitanje koje se ovde postavlja je da li možete izdržati taj pakleni tempo koji vam omogućuje da prođete kroz cilj".

Pogledajte video: Saveti za one koji ne vole da trče

Što se tiče ostalih trkača, uzdizanje iznad fizičkih ograničenja predstavlja pravi izazov.

Tom Eler je gluvi maratonac koji živi u Esenu u Nemačkoj.

Istrčao je 11 maratona.

U Berlinu je 2019. godine trčao 2:47:11 i tako postao najbrži gluvi nemački maratonac.

Eler, koji podučava gluve i slepe studente, kaže: "Moj životni poduhvat, u kojem postoje ozbiljne komunikacione prepreke, je da trčanjem maratona širom sveta pokažem ljudima da čak i hendikepirane osobe mogu da stignu do izuzetnih rezultata".

"Za moje gluve studente i tinejdžere, ja sam uzor."

Keli Benet je asistentkinja na Harvardu i njoj maratoni pomažu da prevaziđe epilepsiju.

"Postojali su periodi u mom životu kada mi je bilo toliko loše da nisam mogla da se bavim nikakvom fizičkom aktivnošću.

"Zbog toga sam, svaki put kada pređem liniju cilja, zahvalna zbog tog dostignuća."

Ipak, ona trči pre svega zato što je to način da iskusi i doživi druge kulture.

"To je način na koji istražujem ovaj svet", objašnjava ona.

"Čvrsto verujem je da je najbolji način da doživite neki grad trčanje njegovim ulicama tokom maratonske trke."

Neka istraživanja nas navode na to da žene bolje kontrolišu tempo tokom maratona, kao i da preciznije održavaju svoju konstantnu brzinu.

Statističarka i atletičarka iz Poslovne škole u Kopenhagenu, Jens Andersen, sakupila je podatke sa 131 maratona i istraživala kako različiti polovi savladavaju usporavanje trke.

Kod muškaraca se vidi da imaju oštriji pad u brzini od žena, tokom sporijih delova trke.

Iako muškarci postižu bolje rezultate na maratonskim trkama, na mnogo dužim trkama, kao što su ultra-maratoni, žene bi mogle da imaju prednost jer bolje raspoređuju trzanje mišićnih vlakana tokom sporijeg tempa, pa su time i otpornije na umor.

Svejedno, između polova postoje razlike i na motivacionom planu.

U jednom istraživanju obavljenom među trkačima u Poljskoj, zaključak je da su "žene koje završavaju maratonske trke motivisanije od muškaraca po pitanju brige o telesnoj težini, pripadnosti, psihološkom snalaženju i samopouzdanju, ali su manje motivisane samim takmičenjem".

Da stvar bude zanimljivija, ova istraživanja navode i na razlike među polovima u samom trčanju i tempu trke, naročito na dugim stazama.

Konačno, jedna od češće pomenutih motivacija za trčanjem dugačkih trka je i osećaj koji dolazi nakon trke, takozvana "opijenost trčanjem".

Pa šta se tačno dešava u mozgu maratonskih trkača?

Smatra se da hormoni pod nazivom endorfini igraju važnu ulogu, ali prijatan, umirujući osećaj koji neki ljudi beleže možda dolazi i od endokanabionida u krvi.

Za razliku od endorfina, oni mogu da prodru i do mozga.

Za vreme dugotrajnog trčanja, mozak može i da ublaži sećanje na bol.

Dominika Farli sa Jagelonskog univerziteta u Poljskoj je povukla paralele između bola koji se javlja pri porođaju i onog koji osećaju maratonci.

Obe vrste bola se umanjuju kada ih se kasnije prisećamo, što se objašnjava oksitocinom u mozgu koji utiče na kodiranje memorije, kažu istraživači.

Način na koji se sećamo bola je posmatran i kroz drugi kontekst: ako se na drugom kraju pretrpljenog bola nalazi medalja ili beba, moguće je da se razmere bola naknadno drugačije doživljavaju.

Ovo možda objašnjava zašto su "maratonci povratnici" uobičajena pojava.

Pogledajte i video o tome kako se hrane šampioni u maratonu

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Izvor: BBC News na srpskom

Nastavak na B92...