Izvor: Blic, 01.Sep.2011, 03:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sonic Truth
Istinski velike grupe, bez obzira kom žanrovskom odeljku pripadaju, u stanju su da naprave ne samo dubok generacijski zasek, nego i da svoje odjeke učine čujnim i razgovetnim među drugim muzičarima i ljudima koji se bave drugačijim umetnostima.
Sonic Youth već odavno predstavljaju instituciju američke muzike, koja je, ne gubeći prisebnost, uspela da surfuje na najvišim talasima, neprestano prihvatajući izazove od kojih običnim bendovima zastaje dah. Vrlo brzo po osnivanju >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pre tridesetak godina oni su se svrstali među najpouzdanije ambleme inteligentnog, stvarno promišljenog praćenja scene: ni u jednom društvu niste mogli promašiti ako se, kad se povede reč o omiljenim bendovima, opredelite za Sonic Youth. Pri tome, naravno, akcenat nije na društvu nego opredeljenju.
Njihova karijera bila je ispresecana povremenim promenama diskografskih kuća, pri čemu je – iako su poslednjih godina bili vezani za mejdžora kao što je Geffen – bilo očigledno da je nivo stvarne nezavisnosti izdavača bio srazmeran njihovom zadovoljstvu. Slobodni ljudi najbolje se osećaju kad sarađuju sa slobodnim ljudima.
To je verovatno bio i jedan od razloga za sklapanje tako jedinstvenog retrospektivnog albuma kakav je urnebesno naslovljeni i nedavno objavljeni „Hits are for Squares". Samo je finalna numera simboličnog naziva „Slow Revolution" originalno pravljena za ovaj album – ostalih petnaest odabrano je zahvaljujući afinitetima isto toliko umetnika, u rasponu od Beka i Radiohead, preko glumice Porše De Rosi i reditelja Gasa Van Santa, do Edija Vedera, basiste RHCP Flija i sastava Flaming Lips.
Ne treba se, međutim, zavaravati da su Sonic Youth ostavili dubljeg traga na terenima bližim meinstrimu, što je, zapravo, jedan od njihovih ključnih kvaliteta. Prvi album koji se dočepao makar 99 mesta na britanskoj top listi bio je tek "Daydream Nation” iz 1988, a do 96 mesta američke liste morali su da čekaju još dve godine, do albuma "Goo”.
Logično, standarno su bolje prolazili u Evropi, pogotovo Britaniji gde im je najviša pozicija bila broj šest. U Americi nikada se nisu izdigli iznad 18. mesta i to sa za sada poslednjim albumom "The Eternal”. Činjenica da je za njegovo objavljivanje posle razlaza sa Geffenom ponovo odabrana nezavisna etiketa „Matador", neminovno poseduje naglašen simbolički smisao.
