Izvor: RTS, 23.Sep.2012, 08:47 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Salman Ruždi, život pod fatvom
Više od deset godina Salman Ruždi je morao da živi skrivajući se od muslimanskih ekstremista koji su želeli da ga ubiju u skladu sa iranskom fatvom. Novinar "Špigla" razgovarao je sa Ruždijem o tom iskustvu i zašto je sada odlučio da o tom periodu piše u svojim memoarima.
Novinar Špigla razgovarao je sa autorom "Satanskih stihova", iranski piscem Salmanom Ruždijem o iskustvima u periodu života kada je morao da se krije zbog objavljivanja fatve u Iranu. >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS <<
Špigl: Gospodine Ruždi, Vaše memoare ste nazvali po alijasu koji ste preuzeli za vreme perioda dok ste se krili.
Ruždi: Da. Prva stvar koju su mi policajci rekli je da mi je trebao alijas zbog nekih praktičnih stvari, kao što su iznajmljivanje sigurnih kuća, lažni račun u banci kako bih mogao da pišem čekove. Uostalom, mojim telohraniteljima je bilo potrebno ime koje bi koristili kada bi pričali o meni. Za samo smišljanje imena mi je trebalo nekoliko dana.
Špigl: I onda, od svih stvari, odlučili ste se za Džozef Anton?
Ruždi: Imena moja dva omiljena pisca: Džozefa Konrada i Antona Čehova. Isprva sam hteo da koristim ime lika iz svog novog romana. Lik je bio pomalo psihički zbunjen. Bio je takođe pisac i zvao se Adžib Mamuli. Pristajalo mu je. Adžib znači "čudno", a Mamuli "normalno". Tako sam ja trebao da budem gospodin Čudno Normalni. Tako sam se i osećao.
Špigl: I?
Ruždi: Pa, mojem obezbeđenju se nije sviđalo ime. Teško se pamtilo, teško se izgovaralo, previše azijatsko. Konačno, naši neprijatelji bi shvatili, rekli su. Onda sam iskombinovao imena drugih pisaca koje volim: Marsel Beket, Vladimir Džojs, Franc Štern. Bila su smešna.
Špigl: Ali vašim telohraniteljima se sviđalo Džozef Anton?
Ruždi: Njima se svidelo. Od tada pa narednih deset godina bio sam Džo. "Hej Džo" - mrzeo sam to. Kada sam bio sam u kući sa njima rekao bi im: "Hej momci, što ne biste prestali da me zovete Džo na kratko? Nema nikoga, a svi znamo ko smo". Bilo je besmileno. Tada sam rekao sebi: "Džo, moraš da živiš dok ne umreš".
Špigl: Da li je Džo umro kada su prekinuli da Vas obezbeđuju?
Ruždi: Da. Bilo je to olakšanje.
Špigl: Sada ste ga, ipak, ponovo vaskrsli.
Ruždi: Zato što sam želeo da ljudi razumeju koliko je čudno da živite u svetu gde vam je naređeno da se rešite svog imena.
Špigl: U intervjuu sa Špiglom pre godinu i po, rekli ste da da je taj period za Vas bio veoma štetan i emocionalno i psihološki. Da li Vam je sad pomoglo da pišete o tome?
Ruždi: Dugo vremena nisam bio emocionalno sposoban da proživim stvarnost tih dana. Nisam želeo. Mislio sam: "Izašao sam iz mračnog tunela i nekako sam uspeo da zatvorim vrata iza sebe. Ostavi vrata zatvorena". Ali uvek sam znao da ću jednom morati da pišem o tome. Vodio sam dnevnik, skoro od prvog dana.
Špigl: Svakodnevno?
Ruždi: Skoro svakodnevno. Ponekad su to bili samo kratki zapisi, a nekad duže priče. Pretvorilo se to u hiljade stranica - totalni haos. Sa Univerziteta Emori u Atlanti su mi sve to sortirali. Odjednom sam svoj život pod fatvom imao ispred sebe. Bio je to priličan šok. Prvi unosi u njega počeli su u jesen 1988. godine, kada su "Satanski stihovi" objavljeni, pa sve do 2003. godine.
Špigl: Da li ste znali da ćete jednog dana pisati o tome? Ili je to bila neka vrsta terapije?
Ruždi: Pisao sam da bi mogao da bi mogao da zapamtim. Događaji su bili toliko snažni i sve se desilo brzo, tako da sam znao da neću biti u stanju da se setim šta se tačno desilo. U tim izuzetno usamljenim, izolovanim danima, pisanje je ponekad bilo jedina stvar koja mi je ostala.
Špigl: Kakvi su to bili dani?
Ruždi: Na dan kada je fatva objavljena 14. februara 1989. godine, otišao sam iz svoje kuće u Londonu ne znajući da neću u nju moći da se vratim godinama. Operacija Malakit, ime mog slučaja pri Specijalnom odeljenju londonske policije, počela je sledeći dan. Pomerali su me često prvih nekoliko meseci, u hotele, čudne spavaonice koje su vodili penzionisani policajci, apartmane prijatelja i, kasnije, apartmane i kuće koji su iznajmljivani u poslednji minut. Započeli su dani kada sam u kuhinji natrčavao na svoje telohranitelje dok sam još bio u pidžami.
Špigl: Koliko ste telohranitelja imali?
Ruždi: Tokom svih godina, uvek sam imao dvojicu sa mnom u svakom trenutku. Bila su tu još dva vozača i dva oklopljena automobila. Stari "jaguar" i još stariji "lend rover". Drugi auto je išao u slučaju da se prvi pokvari.
Špigl: Da li je moguće navići se na to?
Ruždi: Da, naravno. Ali postojao je snažan glas u mojoj glavi koji je odbijao da tako i učini. Odbio sam da prihvatim to kao svoj život.
Špigl: Borili ste se javno. Branili ste se i pokušali ste da ubedite Iran da povuče fatvu. Istrošili ste se i zbog svoje borbe stekli sve više i više neprijatelja.
Ruždi: Odbio sam da dozvolim sebi da se odreknem svoje sopstvene slike sveta i prihvatim tu novu sliku koju mi je policija dala. Kada to usvojite vi postajete njihovo stvorenje i morate da radite ono što vam kažu. Veoma sam cenio način na koji su me obezbeđivali. Razumeo sam koliko je to bilo bitno i neki telohranitelji su mi postali prijatelji. Ali moja javna kampanja i pregovori sa osobljem obezbeđenja su stalno bili upereni na vraćanje svog normalnog života.
Špigl: Kako je mogao normalan život da izgleda, s obzirom na okolnosti?
Ruždi: Prosta mogućnost da upoznajem čitaoce ili da potpisujem knjige. Ali mi telohranitelji nisu dozvoljavali. Njihova racionalnost se zasnivala na čistoj proceni rizika. Bili su ponosni na to da nikada nisu izgubili čoveka kog su štitili. Želeli su da tako ostane. Ipak, razumeli su osnovne potrebe u životu jednog čoveka, kao što je bila potreba da se vidim sa ženom i sinom, ili da izađem da jedem sa prijateljima ponekad.
Ali prokleto potpisivanje knjige? Za moje telohranitelje bezbednosni napori bili su preveliki u odnosu na dobitke. Konačno sam ih ubedio da pokušamo. Očekivali su hiljade demonstranata, ali se nijedan nije pojavio. Sledeći put je bilo jednostavije. Bilo je mnogo takvih bitaka i od toga mi je život bio sačinjen.
Špigl: Da li znate koliko su stvarne i utemeljene bile pretnje po Vaš život?
Ruždi: Kada sam se sastao sa telohraniteljima na dan kada je fatva objavljena govorili su da će morati da me drže u hotelu nekoliko dana dok "se stvari ne reše same od sebe". Ali ništa se nije rešilo. Kasnije, bilo je incidenata koji su pretnju učinili opipljivom. Čovek u jeftinom hotelu u Pedingtonu digao se u vazduh pokušavajući da napravi bombu. Ispostavilo se da je bila namenjena za mene.
Onda je bila serija napada na dvojicu mojih prevodilaca i norveškog izdavača. Svi ovi napadi nisu dolazili od amatera, već od profesionalnih ubica, koje je, kako se pretpostavlja unajmio iranski režim.
Špigl: Da li su vas izveštavali o situaciji?
Ruždi: Policajci su mi rekli kada je stepen pretnje porastao i jednom ili dva puta godišnje sam odvođen u sedište britanske obaveštajne službe na sastanak sa ljudima zaduženim za moj slučaj. Bili su impresivni. Oni se nisu šalili i znali su šta rade.
Špigl: U knjizi Vi takođe pišete o visokim policijskim zvaničnicima koji nisu mislili da zaslužujete toliku zaštitu.
Ruždi: Bio je i taj pristup. Da ja nisam od onih ličnosti za koje su oni smatrali da zaslužuje da bude zaštićena. Ministar za Severnu Irsku? Dobro, to razumemo. Ali ja nisam bio kao drugi, oni koji su zasluživali zaštitu zato što su uradili nešto za svoju zemlju. Ja sam bio neko ko je dobio zaštitu zato što je stvorio problem. Sa njihovog gledišta ja sam bio kriv što su me muslimani jurili. Neki pripadnici policije, ne svi, nisu razumeli zašto bi neko stvorio toliko frku zbog nekog nebitnog pitanja. Da je barem moja knjiga bila o Engleskoj...
Špigl: Kritike nisu dolazile samo od policije i muslimana, ali sve više od kolega i intelektualaca. Možda i Vaš najveći kritičar, Džon le Kare, optužio Vas je da ste napali poznatog neprijatelja, za kojeg se znalo kako će da reaguje, i onda povikalo "faul".
Ruždi: Mislim da verovatno žali što je rekao takve stvari, zato što je to način da kažete svim intelektualcima koji su ikada ustali protiv tirana da zaslužuju ono što su dobili. Garsija Lorka je znao koliko je Franko okrutan. Osip Mandelstam je znao šta da očekuje od Staljina. Da li su trebali da drže jezik za zubima? Podizanje glasa protiv poznatih neprijatelja je baš ono što su pisci časno radili kroz istoriju književnosti. Za Le Kareja da kaže da su pisci sami krivi je, u najbolju ruku, naivno. To je obeščastilo istoriju književnosti.
Špigl: Ali možda napadati religiju nije isti što i kritikovati diktatora.
Ruždi: Insistiram na slobodi izražavanja, čak i kada su u pitanju religije.
Špigl: Za neke ste postali "mučenik slobode govora", kako je Džon Apdajk jednom rekao, dok ste za druge bili čovek koji stvara probleme i koji je nepotrebno uvredio milione muslimana. Pritisak javnosti došao je pored pretnji smrću. Da li je moguće odbaciti tako nešto?
Ruždi: Ne. Ali Ginter Gras mi je dao jedan odličan savet. On ima sličan problem. U jednom trenutku, rekao mi je, da sebe vidi kao dva čoveka. Jedan je Ginter, kojeg je poznavao i kojeg su njegovi prijatelji i familija poznavali. Drugi je Gras, koji je išao u svet i pravio galamu. Jednom mi je rekao: "Ponekad imam osećaj da mogu da pošaljem Grasa u svet da galami, dok Ginter mirno i u tišini može da ostane kući".
Špigl: Tako je u Vašem slučaju bio Džo, čovek kojeg su vaši telohranitelji štitili. A onda je bio Džozef Anton, koji je iznajmljivao kuće i potpisivao čekove. A onda je bio Ruždi, čovek koji pravi probleme, i Salman koji je sedeo sam u svom skrovištu. To je dovoljno da dovede čoveke do ludila.
Ruždi: Stvarno je i jeste bilo ludo. Postojao je ogroman jaz između javne percepcije i moje privatne istine. Verujem da što je neko prominentniji, tako taj postojeći jaz postaje veći. Na primer, siguran sam da Madona o sebi ne misli da je ista ona osoba iz novina.
Jednom sam je sreo i, uistinu, bila je veoma konvencionalna. Pričala je o cenama imovine. Jedini put kada sam je ikada sreo i jedina stvar o kojoj je pričala bile su cene nekretnina u Marbl Arč delu Londona.
Špigl: Kada vas napadaju i štite kao što su Vas, da li razvijete sopstvenu realnost? I da li shvatate sebe previše ozbiljno?
Ruždi: Da. Postoji opasnost da čovek postane solipsista. Zato sam pokušao da se probijem kroz bezbednosni balon u kojem sam bio zarobljen. Ali nije mi bilo dozvoljeno da to uradim u Engleskoj, pa je zato Amerika postala tako važna za mene. Tamo sam mogao sam da odlučujem kako sam želeo da živim, za razliku od Engleske gde je sigurnosna mreža bila bačena na mene. Postepeno sam uspeo da probušim balon oko sebe.
Dok sam pisao "Zemlja pod njenim nogama" 1998. godine, živeo sam u kući na Long Ajlendu skoro tri meseca i bez policajaca oko mene. Odjednom sam mogao da vozim svoj auto. Mogli smo naprasno da odlučimo da idemo na večeru. Bio sam presrećan.
Špigl: Da li ste patili od depresije pre toga?
Ruždi: Da. Bio sam u jadnom stanju ponekad. Posebno sada, kada sam pročitao svoj dnevnik za knjigu, vidim da osoba koja je pisala taj dnevnik nije u baš najboljem stanju. Bio sam veoma nestabilan prvih dve do dve i po godine.
Špigl: U memoarima pišete o sebi u trećem licu a ne u prvom. Kao da ste želeli da distancirate sebe od karaktera kojeg opisujete.
Ruždi: Ne želim da distanciram sebe od sebe. Nisam toliko lud. Isprva sam pokušao da pišem i prvom licu, ali nisam mogao da pronađem glas. Zvučao je tako narcisoidno i plačljivo. Prestao sam da pišem pošto mi nije bilo ugodno. U jednom trenutku palo mi je na pamet. Šta ako ispričam priču kao da se nije desila meni, nego nekome drugom. Kada bi mogao da izdignem svoj lik do nivoa drugih likova i opišem to mnogo objektivnije i iz različitih perspektiva. Odjednom sam znao kako treba da napišem knjigu.
Špigl: To čini opisivanje manje emocionalnim.
Ruždi: Ali priča ima dovoljno snage. Ovde imate zaplet koji stvarno ne zahteva preterivanje. Ne želite preterate, inače bi moralo da postane opera.
Unutrašnja istraga duše
Špigl: Da li ste onda zbog objektivnosti ubacili neke likove, posebno vaše bivše žene, da kažu prilično ružne stvari o vama?
Ruždi: Pa, da. Jedini način da pišete knjigu poput ove je da spustite gard. Morate da se ne branite. Naravno da ima nekih poteza, ponašanja i aspekata moje ličnosti na koje sam veoma kritičan. Ali oni se javljaju. Istina je da mi pisci konstantno sami sebe ispitujemo. Profesija podrazumeva da buljite u sebe. Mislim da je to razlog zašto nikad nisam osećao potrebu da potražim psihijatrijsku pomoć tokom svog vremena, uprkos tome što mi nije bilo baš najbolje. Pisanje je unutrašnja istraga duše.
Špigl: U knjizi Vaša treća žena Elizabet Vest kaže da ste sebična osoba koja prolazi kroz život uništavajući živote drugih. Ona je iskusila evći deo perioda pod fatvom sa Vama, sve dok je niste ostavili za indijskog fotomodela Padmu Lakšmi. Jel ima neke istine i njenoj proceni?
Ruždi: Ja to niasm video na taj način. Ali sam dozvolio da izrazi svoje viđenje. Želeo sam da bude priča bude trodimenzionalna na način na koji je u romanu. Želeo sam da pokažem svetu da sam zaista sposoban da oslikam sebe.
Špigl: Pišete u memoarima da je život pisca kao obrnuti Faustovski pakt - želite da postignete besmrtnost pa plaćate cenu življenja lošeg života. Vaš život bio je ponekad težak, ali ste u stvari postali najpoznatiji živi svetski pisac.
Ruždi: To nije bilo zadovoljavajuće zato što sam osećao da je iz pogrešnih razloga. Nisam bio poznat zbog sadržaja mog dela, nego zbog skandala oko njega. Ali skandal vam ne garantuje besmrtnost, pa se ne osećam ležeran sa slavom.
Jedina dobra stvar sad, je kad pozovem političara da pitam za pomoć za kolegu pisca kome prete, obično mi vezu odmah prebace kod tog političara pa nema čekanja. Drugi pisci verovatno ne bi uspeli u tome.
Špigl: Da li biste napisali "Satanske stihove" na identičan način i danas?
Ruždi: Da. Na sreću ne moram, jer sam to već uradio.
Špigl: Ne biste izostavili kontroverzne delove o samom Proroku?
Ruždi: Naravno da ne. Verujem da su to među najboljim delovima knjige. Zaista volim te pasuse.
Špigl: Da li bi zaista roman bio išta gori da niste prostitukama u bordelu dali imena supruga Proroka Muhameda?
Ruždi: Da. Postoji razlog zbog kog je to urađeno. To ima veze sa stavom prema ženama u to vreme. One su bile žene Proroka. Bile su pozante u to vreme, ali nijedan drugi čovek nije mogao da ih vidi, jer su bile zaključane u Prorokovom haremu. Postojali su, zaista, bordeli u kome su žene uzimale ime po nekoj od žena iz Prokovog harema. Ovo ih je činilo pristupačnijim kao erotskoj fantaziji.
Drugim rečima, svrha poglavlja nije da vređa Proroka, već da se bavi fenomenom moćnih žena i prirodom muške seksualnosti i kako je ona zapravo vođena onim što je muškarcima van domašaja. Ti paragrafi su ozbiljni, i ni u jednom trenutku oni ne sugerišu da su se Prorokove žene ponašale neprikladno. Nije previše teško.
Špigl: Jedno od poglavlja u vašim memoarima je naslovljeno "Zamka želje za ljubavlju". Da li je to vaš problem?
Ruždi: Prevazišao sam to. U to vreme, verovao sam da kada bih samo imao priliku da adekvatno objasnim sebe i "Satanske stihove", ljudi bi shvatili da nije bilo razloga da se ljute na mene, zato što sam ja dobra osoba. Ali sada shvatam da će uvek biti ljudi kojima se neće dopadati ono što ja radim. I znate šta? Baš mi je žao. Ne treba ni da me voli svako.
Špigl: Da li vam i dalje prete?
Ruždi: Ne.
Špigl: Prošle sedmice su obnovljeni napadi na američke zgradei kancelarije u Libiji, Egiptu i Jemenu, prouzrokovani filmom koji ismeva proroka Muhameda. Da li vam se to čini poznatim?
Ruždi: Ne znamo zapravo šta se dogodilo u Libiji. Američka administracija ističe da nije jasno da li su napadi u Bengaziju povezani sa videom. Mogao je to da bude i isplanirani napad džihadista, u vezi sa napadima 11. septembra.
Špigl: Da li se pribojavate da bi tenzije mogle da se intenziviraju i u vašem slučaju?
Ruždi: Znate šta, ne želim da komentarišem kada ne znam ono o čemu govorim. To ću ostaviti Mitu Romniju. Ne, moramo da prekinemo da razmišljamo na taj način. To je kukavički način razmišljanja. Osim toga, ovo je priča mog života, i niko me neće sprečiti da je ispričam.
Špigl: Gospodine Ruždi, zahvaljujemo vam na ovom intervjuu.
