Izvor: Kurir, 15.Avg.2010, 10:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
SUPER-ŠILJA
Milanče Guza Milutinović je odlična tema. Nakon što mu je istekao zakup kancelarije u Hagu, dobio je u najam kancelariju u Palati Srbija. Mada sumnjam da je zakup baš prava reč ako koristiš kvadrate u prestižnoj zgradi a neko te još plaća 105 tisuća dinara. Sve o trošku poreskih obveznika. To mi je bila prvobitna ideja za kolumnu.
Malo kasnije sam se setio da je Milanče Guza činodejstvovao kao predstavnik SPS, a poznato je da se momak u sivoj majici bez rukava u ime svih >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << „nas“ pomirio sa mojim omiljenim ministrom policije. Nekako mi ne ide da bušim Milančeta a da aplaudiram na svaki Ivičin centaršut dekoncentrisanom pravosuđu. Onda linijom manjeg otpora odustanem od gastarbajtera povratnika iz Haga i odlučim da pišem o nečem drugom. I kao i obično kad biram međ obiljem tema koje nas zatrpavaju, ja poteram Google.
Pažnju su mi privukli naslovi gde se spominje vizionar iznimne dubine misli: „Vuk Jeremić doleteo iz Brazila“, „Željko Cvijanović: Vuk Jeremić, čovek koga nisu ubili na vreme“, „Vuk Jeremić odleteo u Tutu Rutu“, „Vuk Jeremić kao Vuk Branković“, „Amerikanci traže smenu Jeremića“, „Vuk Jeremić na Mikonosu, dobio po dršku“, „Jeremiću Vuče na Jamajci“, „Vuk Jeremić održao vatreni govor u Diznilendu“.
To. Takav čovek mi treba za kolumnu. Čovek koji leti kao superheroj. Čovek za koga je britanska štampa dugo smatrala da je na steroidima.
Ako je politika umetnost mogućeg, a spoljna politika, u našem slučaju „Kosovo je Srbija, keve mi“, šta nam se pada Vuk Jeremić? Pa, Super-Šilja.
Običan Šilja, kad pojede kikiriki, postaje Super-Šilja, koji je i dalje smotan, ali ume da leti. A naš Super-Šilja, saznao sam u poverenju na Fejsbuku, jede isključivo bunike, i nije, kao što oni tamo lupaju, na steroidima ili jamajkanskoj mučenici. A voli da leti... Na račun poreskih obveznika. Lepo kaže njegova baka da se njen Vuk sam presvlači od dvadeset pete godine, i dalje obožava lego kockice, plavi patlidžan i da voli da leti. Voli i slovo na slovo.
Uveče se igraju, a on, Vuk Ta-Dah, sutra leti: na slovo M-Madagaskar, U-Ujedinjene nacije, G-Gde bilo... Samo da se leti. Jedino mislim da je baka pomešala bunike s patlidžanom.
Vukov uspeh je očigledan. Kosovo nikad nije bilo srpskije, evropskije...
Doduše, ne vole ga svi kao ja. Imam ja i izrode u porodici. Moj ćale, koji među prijateljima važi za izuzetno pametnog i promišljenog čoveka, smatra da je broj memorijskih lokacija u mozgu ograničen. I da u njegovim godinama, da bi zapamtio nešto novo, mora da zaboravi nešto staro.
Najgore su kombinacije kada umesto nečeg pametnog zapamtiš nešto glupo ili lepo sećanje zameniš ružnim.
Ja u početku nisam kapirao šta znači „ne Rajka Mitića, ne Rajka Mitića“... Trebalo mi je malo vremena da ukapiram zašto Jovanović stariji isključuje ton na te-veu čim se pojavi naš Super-Šilja. Ćale se u stvari boji da njegovo sećanje na maestralne driblinge Rajka Mitića ne prebriše slušajući i nesvesno pamteći besede Vuka Bunika Jeremije.
Kako drugačije, ako ne bunikama, tumačiti njegove izjave? Prvo je pričao da je stvar gotova i da će međunarodni sud da nam donese naše Kosovo na Terazije, pa da je taj isti sud nekompetentan i na kraju da je u stvari odlučeno u našu korist. Zadnja izjava na tu temu mu je „Nije sve izgubljeno“...
A sad me izvinite, idem da pogledam na Jutjubu trojku Saše Đorđevića i fenomenalni „ljudi je li to moguće“ gol Radanovića protiv Bugara. Za svaki slučaj. Da ne bude posle „nije sve izgubljeno“.
