Izvor: Politika, 05.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Renta za monopoliste
Vlada Srbije je u poslednje dve i po godine imala dosta uspeha u ekonomskoj politici i građenju institucija tržišne ekonomije. Za to je od uglednih međunarodnih ekonomskih organizacija dobila visoke ocene. Ipak, kada se radi o politici konkurencije, ocene i praksa su loše. Prema "Tranzicionom izveštaju" Evropske banke za obnovu i razvoj za 2005. godinu, Srbija je dobila ocenu 1 (jedan) za politiku konkurencije. Osim Srbije, ovu najnižu ocenu dobile su još samo dve bivše komunističke zemlje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << – Turkmenistan i Bosna i Hercegovina.
Politika konkurencije je uslov za ulazak u Evropsku uniju. U "Studiji o izvodljivosti" (april 2005) praktično se kaže da Srbije uopšte nema politiku konkurencije. Ali čini se da ima politiku ohrabrivanja monopola. Uzmimo dva indikativna primera u Beogradu i Srbiji.
Nedavno su predstavnici taksi udruženja odlučili da podignu cene za 15 odsto, što je tipičan primer koluzije (tajnih dogovora monopolista) koji se u tržišnim ekonomijama krije od javnosti.
U Beogradu se, međutim, to ne krije, već se od uprave grada traži da podrži dogovoreno podizanje cene, isto kao što se traži da zakonodavno ograniči broj taksista i udruženja koji mogu legalno da pružaju usluge. Uprava grada izlazi u susret taksi udruženjima, kršeći tako član 35 Ustava Srbije po kome je svakom "pod jednakim uslovima, dostupno radno mesto".
Monopole ne toleriše samo uprava glavnog grada, već i vlada Srbije. U februaru 2006. godine otkriveno je da maloprodajni lanci imaju nerazumno visoke trgovinske marže koje u nekim slučajevima dostižu i do 38 odsto od cene proizvoda.
Pošto je pala sumnja da je tako velika marža posledica monopola, vlada nije predložila da se ispita da li on zaista postoji, pa da se razbije, nego da se marža ograniči na 15 odsto. Identično kao i u slučaju cena beogradskih taksi udruženja: monopol ostaje netaknut, a država kontroliše koliku zaradu će trgovci imati.
Monopoli su često posledica situacije u kojoj država kontroliše privredu. Najveća preduzeća u Srbiji još uvek su pod kontrolom države. Prema studiji "300 najvećih i najuspešnijih" koju godišnje objavljuje "Ekonomist magazin", 2004. godine u prvih 20 najvećih preduzeća, mereno po ukupnom prihodu (pre nego što se oduzmu troškovi i porez) nalaze se samo četiri privatna preduzeća.
Dva od njih pripadaju tajkunima iz Miloševićevog i potonjeg perioda, što znači da su oni bogatstvo stekli i održavaju ga na osnovu monopolskog položaja koji im garantuje politička vlast. Slika je samo malo bolja među prvih 20 mereno na osnovu profita, gde se nalazi osam privatnih preduzeća. Prvih pet mesta, razume se, zauzimaju javna preduzeća koja ubiraju milionske profite na osnovu monopolskog položaja.
Proces privatizacije biće u Srbiji okončan za godinu-dve. Privatna svojina, međutim, nije garancija protiv monopola. Najveći broj privatnih preduzetnika profit i zaradu traže na tržištu. Ali, iako upućeni na tržište, privatnici neće odbiti privilegije mimo tržišta, ako se za to ukaže prilika. Najčešći način da se prilika pojavi jeste zakonodavna aktivnost države. Potrebno je samo da vlada pošalje signal spremnosti za saradnju.
Vlada i skupština Srbije su, svesno ili nesvesno, taj signal poslali nedavno usvojenim Zakonom o zaštiti konkurencije. Zakon ne kažnjava dominantan položaj na tržištu, već samo zloupotrebu tog položaja na osnovu "razumne diskrecione procene". To je kao kada bi u državi imali javno oformljenu paralelnu vojsku ili policiju, ali biste rekli da ćete reagovati tek kada se razumno proceni da su oni neovlašćeno upotrebili silu.
Dok procenite i preduzmete korake za eliminisanje paramilitarne jedinice, ona već može da izvrši državni udar. Isto je i u privredi: dok vi procenite da je neko napravio monopol i pokušate da ga ograničite plafoniranjem cena, monopolisti su već ubrali rentu, odnosno stekli niz pogodnosti mimo tržišta.
Vladini ministri često i verbalnim putem šalju signale da su spremni na tolerisanje monopola. Za okruglim stolom o konkurenciji, održanim u novembru 2005, jedan od ministara je rekao: "Smatram da je vrlo važno da promenimo Zakon o stranim ulaganjima u smislu da trima vrstama investitora praktično omogućimo privilegovan pristup tržištu kako u pogledu cene zemljišta, tako i u pogledu rokova za izdavanje građevinskih dozvola". ("Vreme", br. 784, 12. januar 2006)
Rizici politike monopola su ekonomski i politički. Ostavimo sada ekonomske po strani. Ekonomski monopoli podrivaju demokratski poredak jer vode do političkih monopola, što od institucije slobodnih izbora pravi fasadu.
Danas je takav primer u svetu Rusija u kojoj ne postoji samo monopol na vlast, već i monopol na političku konkurenciju.
Današnja vlada snosi odgovornost za to da li će se Srbija razviti u zemlju kojom upravljaju tajkuni ili građani. Ako nastavi sa ovakvom "politikom konkurencije", možda Ratko Mladić neće biti jedini razlog zbog koga će je Evropska unija diskvalifikovati iz procesa pridruživanja.
Dušan Pavlović
Docent na Fakultetu
političkih nauka
u Beogradu
[objavljeno: 05.07.2006.]
