Izvor: Politika, 17.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Recept – evropsko tržište
NOVI SAD – Ulaskom naše celokupne ekonomije u proces tranzicije, na površinu su isplivali mnogi problemi u vojvođanskom agraru, odnosno našoj najvećoj žitnici. Neki zvaničnici su još početkom decenije mislili da će teškoće biti rešene ako se smanje površine pod nedovoljno rentabilnom pšenicom i seljaci počnu više da seju profitabilnije uljarice. Ali, nije išlo, pa su "ekskurzije" nekih ministara ostale samo uspomene u paorskim divanima.
"Svaki početak je težak, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << naročito posle teško izdržljivih devedesetih godina kada je agrar maksimalno iscrpljivan, a ulaganja u razvoj su izostala, pa na njivama imamo mehanizaciju još od pre 30 godina", kaže mr Saša Dragin, zamenik pokrajinskog sekretara za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo. "Zato smo u obnovu poljoprivrede krenuli upravo investicijama. Shvatili smo da je agrar od koga što direktno što posredno živi dve trećine Vojvođana na istorijskoj prekretnici, da ne kažem vetrometini, jer moramo imati u vidu i iskušenja privatizacije koja nas uveliko prate." Formirano je zato nekoliko fondova iz kojih se crpe sredstva za ove namene, pod veoma povoljnim uslovima i uz ubedljivo najniže kamate kod nas na godišnjem nivou (od 2,4 do 4,7 odsto). Najveći je Fond za razvoj AP Vojvodine gde se slivaju sredstva od privatizacije firmi sa područja pokrajine. Iako su kamate male, njima se, ipak, pokrivaju troškovi plasmana kredita, a istovremeno blagovremenim vraćanjem omogućuje da što više poljoprivrednika iskoristi pogodnosti. Kako kaže naš sagovornik, više od 60 odsto sredstava iz ovog fonda već nekoliko se godina izdvaja za agrar, počev od nabavke kvalitetnog stočnog fonda do uslova za finalizaciju proizvoda.
Pokrajinski fond za razvoj poljoprivrede u kontinuitetu, na osnovu konkursa, obezbeđuje povoljne kredite za intenziviranje posebno primarne proizvodnje, pa su mnogi seljaci stali na noge podizanjem staklenika i plastenika ili obezbeđivanjem sistema za navodnjavanje bez čega je proizvodnja hrane sve rizičnija.
I treći, Garancijski fond AP Vojvodine je u funkciji obnove poljoprivredne proizvodnje, možda za seljake na najpoželjniji način. Jer, osim što pomaže obnovu mehanizacije koja najviše nedostaje ratarima (u poslednje vreme kupljeno je oko 300 traktora), seljaci mogu da ih otplate, umesto novca svojim poljoprivrednim proizvodima i to u roku od pet godina.
"Osnova poljoprivredne proizvodnje u razvijenim evropskim agrarnim državama poput, recimo, Danske, Italije, Francuske... jeste individualno poljoprivredno gazdinstvo koje je, naravno, registrovano i poseduje u proseku oko 25 hektara obradivog zemljišta. Poljoprivrednici su obično udruženi u različite oblike kooperativa, asocijacija, udruženja i slično. Ne kažem da u svemu treba da kopiramo njihova iskustva, ali pošto se takav oblik organizovanja proizvodnje u globalu pokazao izuzetno rentabilnim, svakako imamo i šta od njih da naučimo. Utoliko pre što je evropsko tržište rešenje za mnoge naše probleme u poljoprivredi, ali je neophodno istovremeno da i mi sa naše strane ispunimo svoje obaveze. Ne sme više da se događa da nam Evropska unija odobri ogromnu kvotu za izvoz mesa, a mi, zemlja stočara, iskoristimo tako povoljnu šansu simbolično samo zbog nedostatka papira. Mislim da će ubuduće sve značajniju ulogu imati savetodavna služba na čijem reformisanju i jačanju upravo radimo i njen cilj će biti da proizvođače uputi u najpovoljnije mogućnosti proizvodnje i plasmana hrane, a šta seljaku treba više od toga", kaže mr Saša Dragin.
Zalaganja za stimulisanje proizvodnje davanjima po hektaru (uz uslov da domaćinstva budu obavezno registrovana) naš sagovornik objašnjava da to nije nikakav naš "specijalitet" jer se u evropskim zemljama takva praksa pokazala opravdanom.
"U Evropi se poljoprivrednim proizvođačima pomaže na dva načina: direktnim davanjima po hektaru, u šta smo mi ove godine, takođe, uspeli da ubedimo resorno republičko ministarstvo, i ulaganjima u razvoj sela zato što selo ne može da se svede samo na poljoprivredu, već su potrebni i bolji uslovi za život u njemu. Mi smo na području Vojvodine, poučeni tim iskustvom, takođe rešili da već od ove godine izdvajamo značajna sredstva za ruralni razvoj, odnosno unapređenje života u seoskim naseljima", napominje naš sagovornik.
U javnosti je proteklih meseci bilo dosta polemika o opravdanosti davanja novca seljacima po hektaru, ali Dragin upozorava zašto je dobar takav model i u našim uslovima: "Najpre, taj novac se ne isplaćuje u gotovini, već se za seljake u određenoj protivvrednosti obezbeđuje mineralno đubrivo ili neki drugi repromaterijal. Zatim, time se eliminišu nakupci koji su sve beskrupulozniji. Podsetiću, recimo, da su im seljaci lane još u proleće prodavali pšenicu 'na zeleno' za pet dinara po kilogramu, kako bi obezbedili novac za repromaterijal, da bi hlebnom žitu tokom setve cena skočila na osam, a već tokom jeseni na 11 do 12 dinara. Može se lako pretpostaviti ko je pokupio kajmak i da se to svakako ne bi desilo da funkcioniše sistem subvencija po hektaru."
[objavljeno: ]
