Izvor: Politika, 29.Okt.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
RIMSKO PRAVO
Pilot Emir Šišić je još u zatvoru. Badava njegova molba Okružnom sudu u Novom Sadu da ga pusti na uslovnu slobodu, pošto je isteklo više od pola odrezane kazne (12 godina). Može biti da će major morati da odleži svaki dan koji su mu propisali italijanski sudovi. I to na osnovu međudržavnog sporazuma o transferu osuđenih lica.
Da li je to razlog za srpsku pravosudnu tvrdoću ili pokušaj da se ide ugaženim putevima stereotipa o zločinu i kazni, možda će se videti tek na >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kraju drame Emira Šišića. Ako njegovo stradanje uopšte ima neki logičan kraj, jer je i započelo u haotičnom košmaru.
Šišić je leteo "migom 21". Početkom devedesetih umire bajka o "čeličnim krilima naše armije" i čuvarima slobodnog neba. I on je, kao i svi, rastrzan emocijama i stresovima svoj posao obavljao na nejasnoj granici između sumnjivog legitimiteta i sigurnog raspada jedne zemlje. Da li su on i njemu slični pokušali da odbrane državu čak i od odluka njene tadašnje elite, danas prestaje da bude važno. Iz priče koju znamo, a koja sledi, jasno je da taj čovek nije zločinac, a ipak su se na njemu slomila kola koja su tako bezumno "otišla niza stranu!"
Dakle, sedmog januara 1991. godine, piloti Emir Šišić i Danijel Borović bili su članovi "dežurne pare" na bihaćkom aerodromu, što je uobičajena sintagma za dva borbena aviona na istom zadatku. Borović je važan, jer je simulirajući kvar na avionu odbio da uzleti i ostavio Šišića samog na zadatku. Dva dana kasnije pobegao je u Hrvatsku, sletevši na pulski aerodrom. Naravno da je odmah ispričao detalje incidenta nad Varaždinom i imenovao "krivca". Da nije bilo tog preleta, ne bi bilo ni poternice.
Ovde se uloga Danijela Borovića ne završava. Mnogo kasnije on je pred italijanskim sudijama svedočio, ali u korist Šišića. Čisto profesionalno, bez ideoloških parola i zapaljive domoljubne retorike. Svako je radio svoj posao, pilot koji je uzleteo i oborio legitimne ciljeve u zoni zabranjenog leta, kao i onaj koji je sleteo u novu državu na krilima ratnog plena iz raspadnute Jugoslavije.
Kritičnog dana dežurni oficir na aerodromu bio je Dobrivoje Opačić. I njemu su kasnije sudili Hrvati i osudili ga. Jeste SFRJ brojala svoje poslednje dane i bila u agoniji bez nade, ali je još postojala. Krijumčarenje oružja iz Mađarske za Hrvatsku bilo je skoro javno, a tragikomično Predsedništvo SFRJ to nije moglo da zaustavi. Njihovi sastanci ličili su na pijačne svađe i pijane pogrebe. U nagoveštaju anarhije svi su se pravili ludi koliko su mogli.
Kad je na osmatračkom radaru uočeno da dve letelice idu pravcem Kapošvar–Zagreb, i to u zoni zabranjenoj za takvu vrstu saobraćaja, dežurni oficir je naredio "pari" da uzleti. To je učinio Emir Šišić sam, iz razloga koji su već navedeni. Sa visine od 3.000 metara nije mogao da vidi helikoptere koji su bili 2.400 metara niže, sve dok ga dežurna osmatračka služba nije navela na ciljeve. A tada je nadležni oficir naredio da ih obori.
Pre konačne operacije pilot je ispalio upozoravajući rafal, na koji helikopterske posade nisu reagovale, a zatim i dve rakete. U oborenom helikopteru poginulo je pet ljudi: četiri Italijana i jedan Holanđanin, svi pripadnici posmatračke misije.
Sve je to ubrzalo raspad države i dalo silno gorivo za uzlet građanskog rata. Svako je imao svoje razloge da se deobe i seobe izvrše na najgori način, i u tim projektima lične sudbine su ostale na marginama surovog dela istorije.
Šta biva sa Šišićem? On se nije osećao ni kao heroj, ni kao krivac, nego kao nesrećni strelac. Izgleda da nije mogao da zna ništa više od onoga što su mu rekli dok je uzletao i tražio svoj ratni cilj u nejasnom "vazdušnom prostoru!" Čelična krila naše armije, pilot solista u obračunu sa tajanstvenim protivnikom.
Pitanje da li je morao da obori helikoptere nije za njega, sve što piloti nadzvučnih aviona rade moglo bi da stane u tih desetak sekundi akcije. Da li je mogao da odbije naređenje sa aerodroma? Naravno da je mogao, ali u tom slučaju se ruše svi principi i razlozi za postojanje ratnog vazduhoplovstva. Šišić nije imao nameru bilo gde da beži, ili da se nekome prikloni.
Devetog maja 2001. uhapšen je u Mađarskoj, kad je kao bubrežni bolesnik krenuo u Segedin po lekove. Izručen je Italiji, i najpre osuđen na doživotnu robiju, pa na petnaest, pa na dvanaest godina. Prebacivanje iz italijanskih zatvora u srpske doživeo je kao slobodu.
Šišić je uzleteo iznad Bihaća, stigao do Varaždina, ispalio rakete i vratio se. Optužen je i osuđen za događaje koji su bili daleko iznad njegovih moći. Odomaćio se u srpskoj kaznionici, a kad će u istinsku slobodu – ne zna se.
Možda bi u ovom slučaju predsednik Srbije, ako se seti, imao pravo na aboliciju, ili oprost, kako hoćete. Osim ako i Borisa Tadića ne kači čvrsta sporazumna obaveza, ili razložni obziri prema Italiji. Moćnoj državi koja budno čuva nesrećnog pilota Šišića pod našim ključem!
[objavljeno: ]
