Izvor: B92, 26.Mar.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregled stampe
"Vreme", 25. mart 2000.
pise: Slobodanka Ast
Istina-odgovornost-pomirenje:
Da li su Srbi krivi?
"Najveci zlocini traze milione izvrsilaca: to su cak i oni koji nista nisu uradili." Da li se i kod nas moze govoriti o kolektivnoj krivici i kolektivnoj odgovornosti?
Istina, odgovornost, kolektivna krivica, izvinjenje, pomirenje, denacifikacija, katarza i - Vili Brant na kolenima pred spomenikom stradalnicima Varsavskog geta... Sve su to >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << bile brain-storming teme o kojima je na medjunarodnoj konferenciji "Istina, odgovornost, pomirenje" raspravljalo pedesetak intelektualaca i predstavnika srpske alternativne scene, kao i gostiju iz inostranstva. Konferencija je odrzana u Ulcinju, u hotelu "Albatros", koji je pre samo nekoliko meseci pruzao utociste izbeglicama koje su uspele da pobegnu iz kosovskog pakla.
Da li je pravo vreme da se govori o istini, odgovornosti i pomirenju? Da nije prerano? Na Kosovu sukob jos traje, u Sandzaku, u Crnoj Gori ni rat ni mir...
Javne debate u Srbiji o zlocinima u proteklim ratovima - nema. U tom pogledu je, kako neko rece, Srbija zemlja potpune konfuzije: poluistine, istine, lazi. Koliko smo odgovorni sto smo cutali o Sarajevu, Ovcarima, selima oko Prizrena? Rezim porice bilo kakvu odgovornost za nasilje, teror i razaranja; zvanicna verzija je uvek ista: srpske snage samo brane srpski narod. Kako su ratovi i vreme odmicali, slika je bivala sve slozenija, ljudi su slusali svedocenja iz prve ruke, o zlocinima, o stradanju... Sada je golo lice varvarstva stiglo i na nase ulice: ubice su medju nama, rade za istu firmu i cekaju da im se pokaze sledeci neprijatelj. Sve price o katarzi su, nazalost, preuranjene.
ISTINE I LAZI: Da li je u pravu Ivan Zvonimir Cicak (Helsinski komitet za ljudska prava u Hrvatskoj) koji tvrdi da istina skodi pomirenju? Iz mnogih iskaza na ulcinjskoj konferenciji, koju su organizovali Radio B2-92, Fondacija "Hajnrih Bel" i OEBS, moglo bi se zakljuciti da ovo nije tek puki verbalni zongleraj. Zlatko Dizdarevic, novinar iz Sarajeva, kaze da je tesko doci i do istine i do pomirenja. Tokom rata bio je veci optimista; sada, u miru, pesimista je: u Bosni je, kaze, na delu veliki drzavni projekat sirenja neistina i vise malih projekata sirenja istine. Kolika ce korist biti od formiranja Komisije za istinu kada odlucujucu rec ima Predsednistvo BiH? Ceo projekat pada u vodu kad se ima u vidu da su na vrhu zemlje ostali ljudi koji su projektovali rat, koji su ga realizovali, koji su najveci ratni profiteri i koji su, na kraju, dobili medjunarodni legitimitet, ocenjuje Dizdarevic.
Do istine nece biti lako doci jer je sve sto je dovelo do sukoba na ovim nasim prostorima jos na sceni u punoj snazi, ocenjuje i prof dr Mladen Lazic (Beogradski univerzitet). Profesor dr Vojin Dimitrijevic smatra da bi trebalo insistirati na cinjenicama, a ne na istini. Po misljenju Nebojse Popova, postoji mnostvo istina, nekoliko miliona istina; mnogo toga ce zauvek ostati u usmenoj istoriji, ali je u nasim prilikama vazno, bas zato sto je situacija tako zamrsena, sto preti opasnost od rata u Crnoj Gori, na Kosovu i Sandzaku, da se govori o tome kako nam se dogodilo da nasilje postane princip vladavine i da razori i drustvo i drzavu. Slicno iskustvo su imale i druge, vece, jace i razvijenije drzave (Nemacka, Francuska, Italija, Spanija).
Vazno je, smatra Popov, naglasiti da nije rec o "balkanskom fenomenu", vec o jugoslovenskim ratovima: ovde kod nas je doslo do populisticke revolucije. Po njegovom misljenju, za istinu nije nikad ni rano ni kasno; nije rec samo o nasem civilizacijskom dugu, nego i o mentalnom zdravlju.
Sociolog Srdjan Dvornik (Zagreb) zalaze se za "pragmaticnu politicku istinu: "Imamo konflikte koji nas jos cekaju. Mislim da bi trebalo kazniti kriminalce u vlastitim redovima." Gost iz Poljske Konstanti Gebert, novinar Gazete Wyborcze, zalaze se za "konstruktivnu hipokriziju": samo tako je Poljska mogla da prodje bez konflikta sa susedima. Sada se nova generacija poljskih istoricara bavi poljskim zlocinima iz 1945. nad Ukrajincima i Nemcima.
Na konferenciji je doslo je i do ocigledne nastave iz denacifikacije: Klaus Vogel iz instituta "Maks Plank" u Getingenu ispricao je dramaticnu istoriju svoje porodice u kojoj su bili i zrtve i dzelati: deda po majci bio je saradnik dr Mengelea.
Filolog Drinka Gojkovic smatra da je ustanovljavanje istine neophodno, cak i kad su uslovi za njeno efikasno delovanje jos ograniceniji nego danas u Srbiji: "Istina ne samo da priprema promenu nego kada do nje dodje, ako dodje, namece obavezu novim politickim strukturama. Istina, a sa njom i krivica, za Srbiju je pitanje svih pitanja, jer Srbija samo na tom temelju moze istinski da se transformise".
Narod ne prihvata masovno neprijatne istine: u Francuskoj se 50 godina nije otvaralo pitanje francuskog oportunizma, a ni u pobedjenoj, potucenoj, razorenoj, okupiranoj Nemackoj to sa denacifikacijom nije islo ni brzo ni lako: tek se posle 1968. masovnije suocavalo sa fasistickom prosloscu.
Na skupu je preovladalo uverenje da ne treba biti preterano opsednut gestom Vilija Branta, da ne treba posto-poto insistirati na "izvinjenju srpske strane za ono sto se dogodilo Albancima", kako je to nedavno sa Kosova porucio nemacki ministar inostranih poslova Joska Fiser . Nemacka i Srbija se ne mogu porediti: puko imitiranje Brantovog gesta, koji je potresao svet u sasvim drugacijoj politickoj, pa i moralnoj klimi, bilo bi ne samo sarlatanski trivijalno i primitivno slavoljubivo nego i direktno nemoralno, smatra Drinka Gojkovic, a Cerovic kaze da i NATO i elita iz 19 zapadnih zemalja tek treba da se suoce sa istinom o bombardovanju Srbije: po njegovoj oceni, neki zapadni mediji su za vreme NATO intervencije podsecali na sramotne "Odjeke i reagovanja".
TESKA PITANJA: Karl Jaspers u "Pitanju krivice" raspravlja o Nemackoj krivici u Drugom svetskom ratu i eksplicitno zastupa tezu o kolektivnoj krivici Nemaca, jer je u "duhovnim uslovima nemackog zivota postao moguc jedan takav rezim". Tekst je napisan samo nekoliko meseci po zavrsetku rata. Na konferenciji u Ulcinju misljenja su bila veoma podeljena oko pitanja da li se i kod nas moze govoriti o kolektivnoj krivici i kolektivnoj odgovornosti?
Rasprava je pokazala da je ovo komplikovana tacka: pojam kolektivne krivice besmislen je u pravnom, ali ne i u moralnom smislu. Nije ni beskoristan. Pitanje moralne odgovornosti postavlja se onima koji nisu ucestvovali u ratu i nisu cinili zla.
Jedni su insistirali da smo krivi, dok su drugi dokazivali da ne postoji kolektivna krivica. Veoma je vazno razjasniti pojam kolektivne odgovornosti koja je drugo ime za izvinjenje, smatra Mladen Lazic. On misli da ne moze biti individualnog izvinjenja zbog zlocina koji su pocinili drugi, vec samo uzasavanja i osude.
Srdjan Dvornik misli da postoji kolektivna odgovornost: "Za rezultate politike u jednom drustvu odgovornost snose i oni koji nisu krivi. U Hrvatskoj je hiljadu Srba ubijeno, deset hiljada kuca spaljeno, stotine hiljada ljudi je u izbeglistvu. Drustvo je suma odnosa pojedinaca, i ja sam odgovoran."
Drinka Gojkovic, jedan od glavnih pokretaca ovog skupa kaze: "Naravno da smo krivi!" I Mirjana Miocinovic tako misli (pogledati okvir "Zasto su Srbi krivi").
Vecina stanovnistva je glasala za rat, samo je mislila, kao i oni akademici, da nece biti tako mnogo krvi, da ce rat gledati na televiziji u svojoj dnevnoj sobi, komentarise stanje duha advokat Nikola Barovic.
Profesor Dimitrijevic podseca i na ulogu zlih staraca (on ne kaze akademika!) u pozadini jugoslovenske tragedije: nazvani "dobrovoljnim davaocima tudje krvi", crtali su etnicke mape, trazili po svaku cenu osvajanje tudjih teritorija, pravili planove o "humanom" preseljenju, kalkulisali koliko mladih sunarodnika treba da pogine da bi se ostvarili njihovi nacionalni projekti. Kako rece jedna studentkinja: kako mogu ja da budem odgovorna za njihovu krivicu?
U Srbiji je tokom deset teskih "godina raspleta", cim je pocelo veliko zlo, bilo mnogo onih koji su govorili protiv rata i nasilja, analiticki i bespostedno. Zasto u javnosti nije bilo velikog odjeka? Zasto su ove glasove precutkivali, ignorisali i marginalizovali ne samo rezim vec i opozicija, i takozvana drustvena elita, ali i narod? Mirjana Miocinovic smatra da je konsenzus sa rezimom u Srbiji bio takav da su i bespostedni kriticki glasovi bili spram njegovog cvrstog zida beznacajni.
KAKO DO POMIRENJA: Na konferenciji u Ulcinju pojavio se i Jirzi Dinstbir, specijalni izvestac UN-a za ljudska prava: pokusao je da govori o znacaju pomirenja, ali je svima zvonila u usima njegova poruka da u Jugoslaviji moze da dodje do raspleta krize i po rumunskom scenariju. Baskim Hisari (Fond za humanitarno pravo, Pristina) misli da je prerano govoriti o pomirenju, ali je vreme za istine i odgovornosti (pogledati tekst "Ubili su mnogo ljudi...")
Svetlana Broz, autor knjige "Dobri ljudi u zlim vremenima", misli da bi trebalo govoriti o pomirenju, cak i mnogi koji su preziveli pakao logora osecaju potrebu za prastanjem. Vesna Terselic (Antiratna akcija, Zagreb) protiv je "zapovesti pomirenja". U Hrvatskoj se jos osecaju posledice nespretne Tudjmanove "naredbe o pomirbi": "One koji su se vratili u svoje slavonske domove docekao je muk. Sa zebnjom cekam povratak 16.000 Srba u Liku i Knin. Moguce je pomirenje, ali sam protiv zapovjesti pomirenja. Postoji licna razina, svako sam treba da odluci..."
Stranci, ucesnici konferencije, listom su insistirali na znacaju pomirenja i oprostaja. Brzo pomirenje je, naravno, tema iz bajke; sirim ljudskim zajednicama dogadja se tokom vremena, rekao je Ari Nadler, profesor univerziteta u Tel Avivu i ekspert za izraelsko-palestinske odnose. Oprostaj i pomirenje ne znace zaborav, vec odustajanje od osvete i mrznje. Oprostaj je mocno oruzje, on je ujedno i priznanje druge strane da postoji zlocin, objasnio je Konstanti Gebert oprostaj koji su Poljaci dali Nemcima i Ukrajincima.
Pomirenje nije nikakav imperativ: to je jedini nacin da se zivot nastavi, da se izadje iz zacaranog kruga rata, optuzbi, zlocina, krivica, upozorio je i
Finac Mati Vuori, clan Evropskog parlamenta koji je ucestvovao u juznoafrickom mirovnom sporazumu i pomirenju. Mudri i strpljivi diplomata imao je za nas nekoliko vaznih saveta: ukazao je na problem pravicnosti, nijedna strana ne sme verovati da ima monopol nad istinom. Mandela je sedeo pred Komisijom za istinu koju je vodio Dezmond Tutu: odgovarao je na optuzbe vojnika koji je bio u logoru pod vlascu Mandeline partije.
Pred ogromnim ste problemom, rekao je Vuori, a najvaznije je prekinuti zacarani krug nasilja; kao i u Juznoj Africi, prekinuti kult vendete (osvete) koji je prozimao celo drustvo. Najveci zlocini traze milione izvrsilaca: to su cak i oni koji nista nisu uradili. A onda vam predstoji bitka za vlast koja je u stvari bitka za secanje protiv zaborava, kako je to rekao Milan Kundera. Mirjocinovic Princip zla Mislim da su Srbi ozbiljno kolektivno odgovorni i kolektivno krivi. Prvo, ne samo sto su tolerisali i sto i dalje u izvesnom smislu tolerisu rezim koji je naneo toliko zla, oni su istovremeno krivi za vlast koju su dragovoljno izabrali i u cijoj je osnovi princip zla. Jer, ta vlast, koja je potom produkovala rezim koji mi danas imamo, u svom programu je imala upisan princip zla. I sto je najvaznije, ta vlast je izabrana dragovoljno, bez ikakvog terora ili pritiska. Kada vi prihvatite jedan princip koji vama daje veca prava od drugih, kada smatrate da mozete da prihvatite vlast koja vam nudi jedno selektivno dobro, ili dobro iskljucivo za vas, koje pretpostavlja da morate drugom naneti zlo i drugome nesto oteti, onda ste vi moralno krivi za uspostavljanje jednog takvog rezima od onoga casa kada se on uspostavio. Prema tome, mislim da je krivica nas Srba pocetna krivica prihvatanja jedne vlasti koja je u nacelu imala jedan zlocinacki princip. Onoga casa, razumljivo, kada se prihvati jedan takav princip, zatvaraju se vrata pred istinom. Kada imate princip koji je prihvacen dragovoljno, vi masinu terora ne morate odmah da stavite u pogon: vi imate saglasnost za svoja nedela. I tu saglasnost smo mi u vecini dali. U ovome casu mi trpimo teror jer vlast oseca da nema konsenzusa. Konsenzusa nema jer se ta vlast okrenula protiv nas, a ne protiv drugih. Prema tome, mi reagujemo onog casa kada smo mi ugrozeni, a ne oni drugi prema cijim smo patnjama bili ravnodusni. Sta meni deluje pozitivno? To je saznanje da kada uspostavljate taj zlocinacki sistem, vi morate da zatvorite vrata istini. Zbog cega? Ljudi ipak nisu cudovista; oni ipak nisu ravnodusni prema zlodelima koja se prave u njihovo ime. Osam miliona Srba nisu psihopate i zato su zatvorena vrata istini: ljudi bi reagovali na zlo koje se cini drugima. U ovome casu mi moramo postaviti pitanje: kome smeta ta istina? Ona uopste ne smeta narodu! Govorimo o postupnosti otreznjenja: nije tacno da treba da prodje 20 godina da bi se narod otreznio. Neko sprecava tu istinu. Mi znamo ko sprecava: ljudi na vlasti. I neki ljudi u u opoziciji: neki od njih su u sve to umesani kao i ljudi na vlasti. Nije istina da terapeutsko dejstvo istine ne bi bilo veliko. Zasto Milosevic sprecava istinu? Zato sto je istina mocni element borbe protiv njegovog sistema. Ljudi jesu prihvatili taj sistem, ali nisu imali potpuni uvid sta se
Baskim Hisari
Ubili su mnogo ljudi
Ocekivao sam da ce se vise govoriti o odgovornosti za zbivanja na Kosovu, pa sam se spremao da govorim o odgovornosti Albanaca za zlocine prema Srbima, ali sad cu napraviti inverziju. Tesko je jos govoriti o pomirenju: radije bih govorio o istini i odgovornosti. Svedok sam brutalnih dogadjaja na Kosovu, konkretno u podrucju regiona Prizrena. Veliki broj pripadnika MUP-a, vojske i paramilitarnih organizacija pobio je na stotine mladica, video sam karbonizirana tela, spaljene kuce. Ni ovde, na ovoj konferenciji, nema reagovanja na te zlocine. Mnoge porodice su ostale bez ijednog muskog clana. Iz sela Bela Crkva ubijeno je ili streljano 64 ljudi koji su bezali od tenkova. Sve ih je sahranio Sabri Papaj, medju njima je bilo i dvoje njegove dece. U selu Celina stradalo je 83 ljudi. Iz sela Velika Krusa, koje je bilo bogato selo, bavili su se poljoprivredom, gajili su paprike, neki su se i skolovali, bili su intelektualci, 206 ljudi je ubijeno, a nestalo je 117... nadjene su samo spaljene kosti. U selu Mala Krusa muskarci su postrojeni u stali: 112 je streljano, sestorica su nekim cudom prezivela. Mnogi ubijeni nisu identifikovani, tela su karbonizirana. Njihovi ostaci su stavljeni u male najlon kese i pokopani u zajednickoj grobnici. U selu Rogova pobijeno je 26 lica, u Orahovcu se ne zna ni broj zrtava. Ima roditelja koji su izgubili sedmoro dece, Jovca Berisa iz Suve Reke je izgubila dvoje dece i jos 21 clana svoje porodice. Mozda ne mogu biti objektivan, jer sam sve ovo doziveo. Fond za humanitarno pravo ima dokumentaciju o svim ovim dogadjajima; tesko je u ovakvim prilikama govoriti o pomirenju...
Moram da kazem da je situacija vrlo teska, mnogi Albanci su otisli. Naravno, otisli su i Srbi, tesko da ce se vratiti i oni koji nisu krivi. Laz je sto izjavljuju da je Kosovo multietnicko, da je sastavni deo Jugoslavije. Koka-kola policajci, kako ih mi zovemo, ne uspevaju da zaustave mafijase, kriminalce. Srpska strana ne daje nikakav doprinos smirivanju situacije. Nema smirenja dok srpska strana ne prihvati da ne moze da bude privilegovana, nego ravnopravna... Albanci veruju da je multietnicko Kosovo nepotrebno: deset godina su bili pod okupacijom manjine, kvalifikovane je vlast izbacivala sa posla. Albanci misle i ponasaju se kao da zive u nezavisnoj drzavi.
Mnogo je ljudi uhapseno, pokupljeni su na spavanju, dok su u redu cekali za hleb. O njima se ne govori. Sve krive bi trebalo kazniti, ali se nevini ne bi smeli drzati u zatvoru.
Sto se tice zlocina Albanaca: ne moze se u istu ravan stavljati ono sto je radjeno za vreme NATO kampanje sa onim sto danas cine Albanci-kriminalci radi profita i osvete. Danas na Kosovu postoji opravdan strah. On je prisutan i kod Albanaca. Nema zakona. Ima kriminala, kradje, ratnog profiterstva. Nista se slucajno ne desava... Drin Srbi su izabrali ovu vlast jer ih je ubedila da su zrtve. Vlast je uspela da ideologiju zrtve nametne kao jedinu formulu "srpskog bica". Mislim da bi Srbi bili spremni da se otvore za tragediju drugih na isti nacin kako govore "Dobri ljudi u vremenu zla" Svetlane Broz. Jaspers kaze: kriv je onaj ko se oseca krivim. Ovo je vrlo dobro tumacenje; ne mozete nikoga ubediti na silu ni da je kriv, ni da je odgovoran. Vazno je da se stvori javni prostor kroz koji ce doci informacije, koje ce najsiri broj ljudi ukljuciti u taj emocionalni svet interiorizovane krivice. Mislim da bi javnosti trebalo predstaviti sve cinjenice: od rata u Hrvatskoj do Bosne i Kosova... Naravno da smo krivi! Mi smo Srbi krivi, neka drugi resavaju za sebe svoju krivicu. Ja svoju srpsku identifikaciju prepoznajem pre svega kao srpsku krivicu. Dobro bi bilo da ljudi u Srbiji sami stignu do tog osecanja krivice. Ne mislim da iko treba da ispasta. Mislim da je dobro da covek sam, u nekom svom vrlo privatnom prostoru, shvati da moze biti kriv i za nesto zasta nece biti kaznjen... Kroz prozivljavanje te indirektne krivice, kolektivne krivice, postaje i politicki svesniji. Nacin govora koji se sluzi toposima novije nemacke istorije - izvinjenjem, denacifikacijom, primerom Vilija Branta - nije samo priprosto moralisticki, umesto moralni nego i povrsan i lakomislen, po mom uverenju, cak je i direktno stetan za ono sto bi hteo da postigne i podstakne. Srbija mora naci svoj modus da se izvini i to onda kada zaista postane svesna posasti koju je prouzrokovala u ratovima u kojima zvanicno nije ucestvovala.
Vladimir Ilic
O defasizaciji
Helsinski odbor za ljudska prava u Srbiji bio je jedina nevladina organizacija koja je u Ulcinju izricito pomenula pitanje obracuna ne samo sa etnickim nacionalizmom u Srbiji vec i sa etnickim nacionalizmom na Kosovu, kaze u razgovoru za "Vreme" Vladimir Ilic i naglasava da se moze govoriti i o defasizaciji Srbije:
"Sva ljudska prava vaze podjednako za sve: svi su duzni da se obracunaju sa nacionalistima i upropastiteljima vlastite nacije. Svakom etnickom nacionalizmu je svojstveno da minimizira ulogu dzelata iz vlastite nacije, a da svoju naciju predstavlja iskljucivo kao zrtvu. Ima smisla govoriti o desovenizaciji, pa i defasizaciji Srbije: srpski zlocini su ocigledno dominirali poslednjih deset godina, ali treba otvoriti pricu i o defasizaciji Kosova. Veton Suroi se jedini pobunio protiv zlocina nad Srbima. Borci za ljudska prava bi prvo trebalo da osude zlocine vlastite nacije, pa tek onda drugih. Fasistoidnih elemenata ima i kod Srba i kod Albanaca: albanski nacionalizam na Kosovu je ne samo izrazito sovinistickog karaktera vec ima i snazne fasistoidne elemente. Za ekstremnog sovinistu, onog bliskog fasisti, veci je neprijatelj 'los, odnarodjen element' vlastite nacije nego etnicki rival. Za fasistoidnog Srbina veci je neprijatelj Srbin 'izdajica', 'los Srbin' nego 'los Albanac'. Isto vazi i za Albance.
Onog casa kada albanska nevladina scena pocne da osudjuje zlocine i pritiske ne samo nad Srbima nego i nad Albancima koji ne dele opsta zajednicka mesta albanskog sovinizma, tada ce se moci reci da je uspesno krenula desovenizacija i defasizacija Kosova. Mutatis mutandis vazi i za Srbiju."
26. mart,PISMO CITAOCA UPUCENO NEDELJNIKU "VREME", prenosi Radio B2-92
Nema vise decka sa naslovne strane
Po broju naslovnih strana u "Vremenu" mogao je da bude bar spoljni saradnik Vaseg nedeljnika. Davljenicki vapaj Srbije ispisan njegovom rukom na Lazarevackom drumu se pojavio, po mome brojanju, tri puta ispod Vaseg naslova. Pitao je velikim slovima: Slobo, jebes li sta osim nas? Tada je post skriptum ostao nezavrsen a zapoceo ga je sa...Mladi Beograda... Dovrsio ga je on sam, ovoga puta u Kosutnjaku, rucnom granatom umesto sprejom: aktivirao je granatu, legao na nju i nestao. Moj prijatelj Misa. U prolece 1996: Kiptelo je i varnicilo u nama kad god smo se usudili da pokusamo da razlucimo sebe u mraku a shvatali smo da nismo u stanju. Dzabe smo pricali, tako nam se cinilo. A sta je preostajalo? Mogli smo samo da farbamo ulice slobodom, da zauzimamo prazne zidove, jedine medije otvorene za nase reci. A hteli smo da damo vise. Za veliko nismo bili sposobni a za ono sto smo mogli trebao nam je samo malo boje. To vece smo obisli pola grada u razdrnadnom porodicnom stojadinu Vlajica, pisuci ono sto nam se cinilo jedinom razumnom zeljom i politikom: da umre tiranin! Pisali smo zato grubo i gadili grad zlim zeljama: Volimo Slobu al' u grobu!, Causesku je bio zlato!, odjekivale su nam u glavama krvave istorije predaka. Krijuci se iza parkiranih vozila, tonuci u senke drveca, objavljivali smo svoju istinu. Prazneci iz duse, jednu po jednu, nakaradnu parolu smisljenu uz put, gusila se nasa potreba za prevratom gde prevrata nema. Nestajao je zar a javljala se tuga , shvatanje da gubimo svejedno, da oziljci nece nestati. Nastupio je bol jer smo postali neljudi, jer se za grkljane hvatamo da bi opstali. Moze li se necovek pitati zasto? Kako je umeo i znao, jezikom svoga osakacenog naroda, kao da pita brata zasto ga ubija, pitao je: Jebes li sta osim nas? Slobo. Sa ponosom smo preterivali da je nas grafit zapoceo opste demonstracije par meseci kasnije. Izjalovila se tada i ta nada a ostala nam je od tada poslednja slika naseg zdravog bica. Razboleo se potom narod, zavladala je opsta temperatura zbog nedostatka osmeha, glavnog vitamina duse. Razboleo se i Misa. Nestali su mu prijatelji, promenila se porodica i pokidali svi oslonci a da drugih nije bilo da ih zamene. Prijatelji su u Srbiji nestajali a novi se nisu pronalazili. Sve manje smo bili narod a sve vise atomi koji beze jedni od drugih i sve celicnije se ne mogu sastaviti. Buducnost nam je postajala da trunemo u svojim caurama ( podseca me to na ogavnu frazu na ovim nasim prostorima' koju je skovao Dusan Cukic, doajen srpskog stradanja. Prostori su sirina koja nam je oteta i vreme izgubljeno i tisina za koju su nam sluh oduzeli ponavljajuci njihove fraze do iznemoglosti. Zato su ti nasi prostori' samo djavolska obmana za ono malo zemlje kojom zele da nas pokriju.) Kada smo poceli da ne prepoznajemo svoj sopstveni bol sve ostale funkcije su postale nevazne. Lecili smo se lazima. Od vere do nevere, od carobnjaka do vidovnjaka, bauljali smo trazeci put koji nam je jednom, nekada davno, bas pod nogama, izmakao. Misa Vlajic je bio los djak, istekao iz ocevih batina i losih uslova. Svirao je harmoniku i postao automehanicar. Osamostalio se radeci posten zanat, na pijaci, sa uciteljima, zubarima i vojnicima prodajuci svercovanu odecu i obucu iz srecnijih zemalja. Ostavrio se kada je na Lazarevackom Drumu ispisao optuznicu svome ubici. Umro je nasom smrcu.
.jpg)
