Izvor: Politika, 20.Maj.2014, 20:29 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Otac i ostali
O Dobrici Ćosiću, kao najuticajnijem srpskom umetniku, svako u Srbiji ima svoje mišljenje, ali je slabo ko do njega došao sopstvenim razmišljanjem. Pred njegovim vratima su se stalno sudarali stereotipi: dok su ga bivša jugoslovenska braća proglašavala ocem srpske nacije, srpski pseudonacionalisti su o njemu govorili kao o nepopravljivom komunisti.
U knjizi „Prijatelji” (izdavač „Politika”, 2005) Dobrica Ćosić je, pored sjajnih opisa njegovih drugova iz čuvene Simine >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << 9a – Miće Popovića, Mihiza, Bate Mihajlovića, Dejana Medakovića – jedno poglavlje posvetio čoveku koji nije napisao nijednu knjigu i čijeg imena nema ni u jednoj antologiji, niti u jednoj galeriji. Reč je o Nenadu Mihajloviću, seljaku koji ima biblioteku od 5.000 knjiga i koji posećuje sve književne večeri u Pomoravlju. „Ima mnogo pisaca, ali samo je jedan Dostojevski”, kaže vinogradar iz sela Mijajlovica lica napuklog od rada na suncu i ruku koje naliče zemljodelskim alatkama. Ćosiću je već objasnio da je Cvajgova knjiga o Dostojevskom znatno bolja od Stajnerove.
Ćosić se od velikih imena srpske kulture nije izdvajao samo po tome što je smeo da pomene Kosovo kada je to delovalo kao izdaja bratstva i jedinstva ili podelu Kosova kada se licenciranim nacionalistima dizala kosa s glave. Nije ga izdvajalo ni to što su sve njegove romane čitali na osnovu gumenih kriterijuma iz Centralnog komiteta ili stranih ambasada. Dočim su isti ljudi, koji su samo u Srbiji mogli da budu i komesari CK i vodiči za zapadnu demokratiju, na svaki njegov politički nastup tugaljivo odgovarali da je velika šteta što se Dobrica ne bavi samo pisanjem.
Dobrica Ćosić je poslednji velikan srpske kulture koji je zaista umeo da pronađe i odvoji vreme za seljaka iz okoline Trstenika i da sa njim priča o Dostojevskom i Berđajevu, ali i o Kosovu, Evropi, komunizmu ili pravoslavlju.
Jedan od onih koji su se okupljali u Siminoj 9a govorio je da Srbi u svoje likove ugrađuju i vrline koje ti velikani nemaju i mane koji obični građani imaju. U periodima kada društvo ima neki cilj i pomera se ka njemu, veliki srpski umetnici su bili rame uz rame sa Tolstojem ili Mocartom. Ali bi zato u vremenu velikih kriza ili društvene nemoći, veliki pisci, slikari ili intelektualci postajali odgovorni što nisu u obične ljude ugradili više ili krivi što ih nisu ostavili na miru.
Kada sam poslednji put pričao sa Dobricom Ćosićem, pri kraju razgovora smo se dotakli teme koja mu je, čini mi se, poslednjih godina bila jedna od najvažnijih – mogu li Srbi da nestanu kao narod. Pokušavao sam da nađem dostojne argumente, pričao da je svaki narod imao ogromne uspone i padove, ali sam osećao da to nije dovoljno ubedljivo.
„Možda ste u pravu, a možda ja i postavljam to pitanje zato što osećam da polako nestajem”, rekao je veliki pisac.
Batić Bačević
objavljeno: 21.05.2014
