Izvor: Danas, 02.Dec.2009, 20:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Odlazak poslednjeg Hazara
Milorad Pavić se upokojio, kao da je napisao u nekom od njegovih romana, u okrugloj, osamdesetoj godini. Vrcav, kakav je bio, pretpostavljam da bi sastavio nekoliko briljantnih rečenica o parnim i neparnim smrtima; o suptilnim razlikama između smrti koje završavaju na „0“ i onih koje završavaju sa „7“. Ali smrt je ipak smrt; tužni povod da se i mi preživeli opsetimo da smo smrtni i da se prisetimo pokojnikovog života. Nedavno sam pročitao (verovatno poslednji) Pavićev intervju u kome je rekao da je bio srećan kao pisac, a nesrećan kao čovek. Ne bih da mu posmrtno protivurečim, ali nisam sasvim siguran da je tako. Mislim da je bio srećan i kao čovek u onoj meri u kojoj tajna bratstva mediokriteta u ovoj zemlji blagoizvoljevaju da dopuste srećnom i uspešnom piscu.
