Izvor: Politika, 13.Mar.2014, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Obračun sa varvarima u nama
Pesnici i umetnici neprijatelji su vladajuće klase, a subverzivno je terati ljude da misle
Izraelski pesnik svetskog renomea Amir Or, čija je poezija prevedena na više od trideset jezika, ponovo je gost Beograda. On je prvi gost Srpskog PEN centra u okviru programa „Svetska književnost u Srbiji”.
Pored toga što je izdavačka kuća „Arhipelag” objavila i drugo izdanje iz izbora njegove poezije „Pohara”, u prevodu Vide Ognjenović i Davida Albaharija, ovoga >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << puta Amir Or predstavljen je Beograđanima i kao umetnički fotograf.
U sali „Amerikana” Doma omladine otvorena je njegova izložba fotografija „Vidljivo i nevidljivo” – od Rodosa do Estonije, od Kine do Nikaragve, od Makedonije do Francuske, od Kipra do Beograda. Kada govori o fotografiji, Or sebe predstavlja kao lovca koji traga za značenjima izvan pojavnog, ali u poeziji sebe često vidi kao ulovljenog.
Or je i prevodilac sa starogrčkog, predavao je u Jerusalimu starogrčku religiju, a poeziju je predavao na univerzitetima u Izraelu, Velikoj Britaniji u Japanu. Pored ostalog, dobitnik je Premijerove nagrade za poeziju, Bernštajnove nagrade i Fulbrajtove stipendije.
Smatra da ljudi danas žive udobno, ali da ih kapitalistički sistem prinuđuje da malo misle, manje čitaju, i da time budu neslobodni… O jednoj posebnoj poetskoj školi, o putovanjima i stvaranju razgovaramo sa Amirom Orom.
Sa kojoj idejom ste 1993. godine osnovali arapsko-hebrejsku školu poezije „Helikon”?
Reč je o nepolitičkoj instituciji, u kojoj sam podučavao isključivo poeziju, njene osnove i prevođenje. Godišnje je bilo birano šesnaest polaznika, između kojih je stvarana bliska komunikacija. Kroz razgovore o međusobnom prevođenju poezije, neizbežan je bio i dijalog o izraelsko-palestinskim odnosima. A kada prevodite nečije stvaralaštvo, morate da budete taj „drugi”, da pišete njegove pesme kao da su vaše. Jedan od polaznika pisao je o služenju u vojsci, drugi o iskustvu u izbegličkom kampu u Nablusu. Bilo je i komentara: „Zar nas ovako vidite, zar su vas tako učili?” I baš zbog toga što su ljudi suštinski izbegavali politički govor, bili su u mogućnosti da kritikuju politiku. Pitali su me zašto ne pričamo o izraelsko-palestinskim sukobima. Odgovarao sam da pokušavamo da budemo razumni, da se uzdignemo iznad konflikata, i da budemo pesnici i ljudi pre svega, bez nacionalne etikete.
Kakve su bile reakcije političara sa obe strane kada je reč o ovoj školi?
Političari su je ignorisali u velikoj meri. Zbog toga što su imali koristi od sukoba, važna im je bila stalna preokupacija izraelsko-palestinskim konfliktom. Ako ljudi počnu da misle o drugim stvarima, boljoj zdravstvenoj zaštiti, umetnosti, školovanju, svi ti problemi odjednom nameću rešavanje. I zato je lakše reći svom narodu: „Hajde da sada ne razmišljamo o ovim glupostima, imamo sukob!” Tako je škola i bila zatvorena posle osam godina, i iako je profesionalno bila uspešna, nije više imala fondove koji bi je podržali. Iako je u početku bila samo hebrejska, posle učešća i arapske strane i posle osam godina, shvatio sam da sam započeo revoluciju. Polaznici su posle završenog kursa odlazili dalje i širili iste ideje, osnivali svoje centre, osećali da mogu da se odupru izazovu stvarnosti. Onda je sve bilo presečeno.
Kada ste pisali pesmu „Varvari”, na koga ste mislili?
Kada sam bio na jednom književnom festivalu u Kini, zabranili su mi da pročitam ovu pesmu. I kada sam bio u turskom delu Kipra, pojedinci su bili ubeđeni da govorim o njima. Ipak, počnimo od sebe. I sam imam varvare sa kojima moram da se izborim, svako od nas ih ima. A kada se pozabavimo sopstvenim varvarima, rešićemo se i onih u društvu.
Kažete da ljudi danas imaju sve manje vremena za čitanje, umetnost, poeziju. Da li poezija treba da se preobražava i sama, u skladu sa takvim promenama u društvu, ili da ostane verna sebi?
Ako ignorišemo činjenicu da poeziju stvaraju određene ličnosti, poezija je glas u opštem društvenom dijalogu. Ako bi se umetnost podredila pravilima zabave, bila bi ubijena. Zbog toga što je umetnost oduvek bila pobunjenička na neki način, čak i najbeznačajniji poetski glas stvara novu stvarnost, alternativnu realnost, nešto što ranije nije postojalo. U tom smislu, reč je o maloj revoluciji. To je stvaralačka revolucija. Pesnici i umetnici neprijatelji su vladajuće klase, a subverzivno je terati ljude da misle.
Putujete svuda po svetu, ali na koji način vas je odredio rodni grad Tel Aviv?
Predeli Tel Aviva u mojim su pesmama, to je živopisni, otvoreni grad blizu mora. Izraelsko društvo je mlado, istorija moje porodice utkana je u Tel Aviv. Izrael moga detinjstva bio je vrlo siromašan, moji deda i baba emigrirali su iz Evrope u Izrael zbog ideje novog, pravednog društva. Takav duh prenet je i meni. Ako sam nešto naučio od svog dede, to je da nije važan sam život, već da se živi za nešto. Taj revolucionarni duh stvorio je ovu zemlju. Evropa je moja druga kuća, moji preci došli su iz Evrope, iz Francuske, zatim iz Nemačke i Poljske.
Koje predele, pa i sa vaših fotografija, smatrate najatraktivnijim?
Volim Japan, fascinira me, kao i Daleki istok uopšte, ali za Kinu, iz nekog razloga ne osećam isto kao za Japan.
Šta vas vezuje za Srbiju?
Na neki način ovde sam kao kod kuće. Izrael su osnovali ljudi koji su došli iz istočne Evrope. Pored klime, blizak mi je i topli mentalitet ljudi. U Engleskoj se, na primer, uopšte ne osećam kao kod kuće. Ali, Balkan je nešto drugo.
Marina Vulićević
objavljeno: 13/03/2014
