Izvor: Kurir, 19.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
NE TRPIM NEPRAVDU!
Sa Žarkom Zečevićem, generalnim sekretarom, jednom prilikom sam se sporio oko nekih para. Nije mi isplatio premije za koje sam smatrao da mi, na osnovu odigranih utakmica, pripadaju. "Ma daj, budi srećan što si došao u Partizan", otprilike tako je zvučao njegov odgovor. Nije me ni saslušao.
Dil sa dorćolskim mangupima
U to vreme sam živeo na Dorćolu, u stanu koji je pripadao Aleksandru Prlji, bivšem direktoru "Politike" i ambasadoru Jugoslavije u Švedskoj. >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << U domaćem fudbalu tada je postojala neka praksa da, kad određeni značajni ljudi odu van zemlje, svoje stanove ostave najvećim klubovima, a ovi ih onda iznajmljuju za svoje igrače. Prljin stan je dopao meni. Bio je opremljen vrhunskim nameštajem, može se reći - luksuzan. E, zaključio sam ja, sad ćemo da stavimo stvari na svoje mesto! I bukvalno.
Kada me Zečević ispratio sa kulirajućim odgovorom, a bez para, nisam mnogo čekao. Poznavao sam odranije neke mangupe sa Dorćola, pozvao sam ih i rekao im: "Evo vam stan, nosite sve stvari i rasprodajte". I oni su tako i uradili, prodali komode, fotelje, frižider i šporet. A i televizor, onaj sa velikim ekranom. Stan go, kao da nije ni useljen.
Mislim da je ovaj moj poduhvat neko odmah ocinkario u Partizanu. Uglavnom, u klubu nam posle nekoliko dana kažu da hoće da oforme neku komisiju koja će proveriti stanove u kojima žive fudbaleri. Bilo mi je jasno da se to radi zbog mene. Miodrag - Mića Radović, sekretar stručnog štaba, rekao mi je da sledećeg jutra dolaze u moj stan.
Inscenirano obijanje stana
Spremajući se za njihovu posetu, ponovo sam u pomoć pozvao Dorćolce. Zovnem jednog malog Goksija, bio je obijač kola, i kažem: "Dođi, obij mi bravu i beži". I sutradan se, prema dogovoru, do stana penjemo Mića Radović, jedan Dace Bugarin - vozač Nenada Bjekovića, Leskovčanin inače, i ja.
Kad smo izašli iz lifta na spratu na kom sam živeo, prvo sam ja prišao vratima stana i - napravio mali dramski nastup. Uhvatio sam se obema rukama za glavu i bezmalo vrisnuo:
- Jao, j...te, obili mi stan! E, samo mi je još ovo falilo!
Onaj Dace Bugarin, mnogo dobar čovek, ali i naivan, sažalio se na mene.
- Au, šta ćemo sad?
Ali kod Miće Radovića to nije prošlo.
- Đani, nemoj mene, molim te. Ajde, idemo kod Zeke.
Moram da priznam da ova epizoda nije bila prijatna čelnim ljudima Partizana. Ali ni njihovo ponašanje nije bilo prijatno meni. Mogu da zamislim kako je bilo Zečeviću i Bjekoviću kada je trebalo da ambasadoru SRJ u Švedskoj, njegovoj ekselenciji, objasne zašto u stanu nema stvari koje im je sa najvećim poverenjem ostavio. Ali, morali su i oni da znaju kako je meni i da je nepravda poslednja stvar koju mogu da istrpim. To je uslovna reakcija koju sam stekao u najranijem detinjstvu i zbog koje do dana današnjeg reagujem na isti način.
(Nastaviće se)
