Izvor: Politika, 16.Jun.2013, 11:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lustracija – ili zašto ne učimo na svojim greškama
Zakonu o lustraciji istekla je važnost 11. juna jer je imao ograničen rok od 10 godina trajanja, a da nije primenjen. Nije došlo ni do otvaranja dosijea tajnih službi. Propustili smo i suočavanje s nama samima. Nismo imali hrabrosti da se pogledamo u ogledalu i naučimo nešto na sopstvenim greškama.
Zašto Zakon nije primenjen, kako bi izgledala politička scena da je zaživeo i šta je doneo zemljama koje su ga primenile, pitali smo naše sagovornike.
Miodrag Radojević, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << analitičar, kaže da Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava, koji je kolokvijalno poznat kao zakon o lustraciji, nije primenjen jer nisu bile ispunjene odgovarajuće društvene, normativne i političke pretpostavke.
„Nedostatak političke volje manifestovao se prilikom donošenja ovog zakona. Zakon je donet posle tri godine od političkih promena, usvojen je po hitnom postupku, na ivici parlamentarnog kvoruma i bez podrške opozicionih poslanika. O primeni instituta lustracije nije bio postignut konsenzus ni u okviru tadašnje vladajuće koalicije. Instrumentalizacija zarad sticanja političkih poena i politički revanšizam bili su najčešće kritike pa je nastao širok društveni front protiv lustracije. Pored toga, za primenu ovog zakona bilo je neophodno doneti i odgovarajuće prateće propise što nije učinjeno, a rad posebnog tela za sprovođenje lustracije praktično je bio suspendovan.”
Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava, kaže Zakon nije sproveden zašto što su promene posle 5. oktobra bile polovične.
„U vlasti je bilo Miloševićevih ljudi i oni su kočili promene.”
Dragomir Anđelković, politički analitičar, takođe kaže da lustracija nije sprovedena u zemljama u kojima su na vlasti ostali takozvani reformisani predstavnici starog režima ili su se oni ubrzo vratili na čelo države.
„Što se Srbije tiče, ona je kombinacija i jednog i drugog. Kod nas se 2004. godine, iako bez direktnog učešća u Vladi, na osnovu pružanja podrške vladajućoj manjinskoj koaliciji, SPS vratio na vlast. Uz to, nemali broj onih koji su u nekim periodima igrali važnu ulogu u starom režimu bili su u vođstvu koalicije koja je 2000. godine došla na vlast. Sve to je našu priču o lustraciji učinilo otužnom.”
Radojević kaže da u ovom trenutku teško govoriti o tome koliko drugačije bi izgledala domaća javna scena da je Zakon primenjen jer ga je trebalo primeniti pre 10 godina.
„U slučaju da su otvoreni dosijei službi bezbednosti i da je primenjena ’tvrda lustracija’ na udaru bi se našli mnogi akteri političkih zbivanja koji su imali važnu ulogu u srpskoj politici u protekloj deceniji. Pretpostavljamo da su upravo oni najviše uticali da lustracija ne bude primenjena.”
Sonja Biserko kaže da bi nestali neki ključni ljudi Miloševićevog režima.
„Oni su sprečili suočavanje s prošlošću. Odnos snaga posle 5. oktobra nije dozvoljavao promene, a međunarodna zajednica je odbijala da kvalifikuje neke događaje iz prošlosti, što će doći na dnevni red s ulaskom u EU. Proces suočavanja je kompleksan, zavisi od elite i njene odlučnosti, to je i generacijski problem. Kada su na vlasti isti ljudi oni to neće dozvoliti i do te tačke se može doći priključenjem EU. To je pitanje političke volje a mi imamo više poricanje. Mlade generacije nemaju uvid u to, dok su starije svedoci.”
„Malo toga bi se promenilo”, kaže Anđelković.
„Doduše, možda bi u nekim slučajevima pravda bila zadovoljena, ali i tu bi asimetrija stvorila nove nepravde. Lustracija je trebalo da se odnosi na slučajeve kršenja ljudskih prava posle 1976. godine. Međutim, desetine hiljada ljudi pogubljeno je i proganjano pre toga, ubrzo posle dolaska komunista na vlast. Počinioci tih dela, od kojih su mnogi bili živi u vreme donošenja zakona, ostali bi nekažnjeni. Otuda, bilo bi cinično procesuirati njihovu sabraću po mnogo manjim zločinima počinjenim posle 1976. godine.”
Sonja Biserko kaže da je lustracija u Češkoj obuhvatila komunističko nasleđe jer oni nisu imali rat. „Išlo se dotle dok je društvo moglo da izdrži. U Nemačkoj su tek sada teme izbeglice i otpor Hitleru.”
Radojević podseća da je u jednoj rezoluciji Parlamentarne skupštine SE preporučena primena različitih kaznenih mera za teška kršenja ljudskih prava u prethodnom autoritarnom sistemu.
„Zbog toga su lustraciju nastojale da primene tranzicione države i to posebno države u postupku pridruživanja EU početkom devedesetih godina prošlog veka. U svim ovim zemljama, kao što su Češka, Poljska, Mađarska, pa i istočni deo Nemačke, a na našim prostorima kasnije Slovenija, Makedonija i Srbija, različita su iskustva i primena lustracije bila je suočena s nizom problema, što je dovelo do različitih tumačenja. Pobornici lustracije su smatrali da je uglavnom ispunila svoju misiju i doprinela uspostavljanju demokratije u zemljama gde je i postojala politička volja, dok su kritičari isticali da je upravo komparativna praksa potvrdila njenu neodrživost.”
Ivana Anojčić
objavljeno: 16/06/2013
