Izvor: Politika, 07.Jun.2013, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lična karta
Po navici, pridružio se demonstrantima, ali je, na svoj užas, shvatio kako je najglasniji među njima čovek koji je strahovito ličio na onog koji mu je ukrao ličnu kartu
Moj sused je tih, nenametljiv čovek. Ne može se, međutim, reći da zbog toga ne pokazuje građansku hrabrost. Naprotiv. Pratim ga već godinama, od onih demonstracija 1996, posle krađe na lokalnim izborima, kada je svih 60 i kusur dana proveo sa demonstrantima suprotstavljenim policijskom kordonu ispred >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Palate „Albanija”. I kasnije, ostao je tvrdoglavi borac za ljudska prava, za slobodu izražavanja, dostojanstveni život. Uprkos kišurinama, vejavicama i žegi, viđao sam ga na svim skupovima manjina, među poniženim ljudima koji su tražili pravo na postojanje, kao i na radničkim protestima, stopljenog sa masom gnevnih očajnika koji su zahtevali hleb za svoju decu. Iako na njega niko nije obraćao pažnju, meni je nekako zapao za oko. Možda baš zbog te svoje neupadljivosti.
Ali, da li sam samo ja pratio njegov nevidljivi život?
Kada sam ga prošle nedelje sreo na ulici, bio je u prilično lošem stanju. Pomislio sam da ima problema sa zdravljem,ali sam ubrzo shvatio kako se kod njega radi o drugim stvarima. Odmah je počeo da mi uzbuđeno objašnjava: izgubio je ličnu kartu, u stvari, u trolejbusu mu je neko ukrao novčanik, nije bilo puno para, ali tamo su mu bila sva dokumenta, zdravstvena knjižica, lična karta… Pokušao sam da ga umirim tezom kako to nije nikakva tragedija već samo obična gnjavaža, da je jednostavno potrebno da se pripremi na čekanje po redovima i da će se sve već nekako srediti.
Prekinuo me je i povišenim tonom rekao: „Ne! To više nije moguće! Ja sam propao!” Nisam od njega očekivao ovako malodušnu izjavu. Objasnio mi je: kada je otišao u policiju da preda molbu za novu ličnu kartu, rečeno mu je da je ona već izdata. „Kome?”, upitao je zapanjeno. „Pa, vlasniku”, mirno mu je odgovorila službenica iza šaltera. On je, naravno, bio uporan i objašnjavao kako je, mora biti, došlo do nekakve greške,ali nije vredelo, službenica je nervozno prozvala sledeću stranku.
Nekako se dokopao šefa policijske stanice, on je bio mnogo ljubazniji i lično uzeo njegov dosije iz arhive. U njemu se nalazila uredno popunjena molba za izdavanje nove lične karte pošto je stara, pisalo je crno na belo, ukradena u trolejbusu broj taj i taj, dana tog i tog. Lična karta je izdata vlasniku. Moj sused je s nevericom buljio u sliku nekog nepoznatog čoveka na vrhu obrasca. Šef ga je upitao da li je u dnu njegov potpis i moj sused je to potvrdio. I otisci prstiju su odgovarali vlasniku izgubljenog dokumenta! Time je, što se policije tiče, sve bilo završeno.
Komšija se uputio u banku,ali mu tamo bez lične karte nisu mogli dati novac. Zatim je otišao da podigne novu zdravstvenu knjižicu, povlasticu za gradski prevoz i člansku kartu za biblioteku,ali svuda mu je taj ključni dokument bio neophodan. Sasvim obeshrabren, lutao je ulicama i slučajno nabasao na demonstracije mlekadžija ispred vlade. Upravo su prosipali mleko u kanalizaciju. Po navici, pridružio im se,ali je, na svoj užas, shvatio kako je najglasniji među demonstrantima čovek koji je strahovito ličio na onog koji mu je ukrao ličnu kartu?!
Bio je ne samo agresivan nego i prilično ubedljiv u formulisanju zahteva proizvođača mleka. Ovi su ubrzo počeli da se svrstavaju iza njega, naročito onda kada je, povišenim tonom, izneo niz pretnji upućenih vladi, za slučaj da se njihovi zahtevi ne uvaže. Moj sused je bio zapanjen uticajem koji je ta lopuža ostvarivala na sirote mlekadžije i pokušao da im objasni kako su naseli na prevaranta,ali niko od demonstranata nije hteo da ga sasluša.
Krenuo je zatim da prati kradljivca svog identiteta. Zapanjio se kada je ovaj ušao u zgradu u kojoj se nalazilo sedište jedne političke partije. Portir ga je na ulazu pozdravio sa uvažavanjem, što se ne može reći za moga suseda. Nije mu bilo dozvoljeno da uđe,jer kod sebe nije imao bilo kakvu ličnu ispravu. Komšija je zauzeo busiju u obližnjem parku, rešen da hohštaplera sačeka i sa njim sve raspravi. Ovaj se posle nekog vremena pojavio,ali je odmah seo u službeni auto i odmaglio pre nego što je moj nesrećni sused stigao do njega.
Te večeri se čovek sa lažnim identitetom pojavio najpre u nekoj stranačkoj hronici,ali je iste večeri bio već u trećem dnevniku, gde je na pitanja novinarke odgovarao o sukobu unutar stranke. Sused je sa užasom shvatio kako ovaj pretenduje na najviše funkcije u partiji a, kada dođe na vlast, i na najodgovornija mesta u vlasti.
Eto zašto je moj komšija smatrao da se nalazi u tako teškoj, praktično bezizlaznoj situaciji. Šta sam mogao da mu kažem? Nekako zaobilazno, da ga ne šokiram, predložio sam mu da pronađe neki novi identitet. Ne mora da ukrade nečiju ličnu kartu; toliko ljudi umire, iseljava se, jednostavno – nestaje. Uostalom, zar sve statistike ne pokazuju kako se naše stanovništvo iz godine u godinu smanjuje? Možda bi mogao da pronađe nekog bivšeg čoveka i zauzme njegovo mesto. Nekoga kome nije stalo do sebe…
Reditelj
Goran Marković
objavljeno: 07.06.2013.
