Izvor: Politika, 02.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lenka – večna ljubav
U Veneciji se ne sreću samo svi ljubavnici sveta; u njoj nalaze smiraj i ljubav i oni drugi, koji ovaj svet zauvek napuštaju
U Veneciju sam prvi put putovala u studentskim danima. Poznato je kako to izgleda – kušet kola druge klase, u najboljem slučaju, jednodnevni, eventualno dvodnevni obilazak spomenika, vožnja gondolama i šetnja uličicama. Uveče spavanje u vreći, ali nikako na nekom skrovitom mestu, već na ulazu u grad, na obali mora. Poređaju se mladi u vrećama >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za spavanje, pridošli iz celog sveta, tako da poređani jedni pored drugih izgledaju kao larve neke ogromne bube. Iz neke će kasnije zaista izaći svila, pošto se nikad ne zna kakav se genije u njima krije.
Mene je pre svega zanimala crkva Santa Marija dela Salute, naravno, zbog Laze Kostića i njegove čuvene pesme, posvećene svojoj velikoj i neostvarenoj ljubavi Lenki Dunđerski. Kao što je poznato, oženio se bogatom udavačom iz Sombora, ali mlada i prerano umrla Lenka nije mu davala mira. Posle dužeg traženja uskim uličicama ugledala sam tu, za našeg pesnika, tako važnu bogomolju. Najpre sam u njenoj spoljašnosti tražila nešto što bi me podsetilo na slavnog pesnika i njegovu još slavniju pesmu. Ušla sam unutra. "Santa Marija dela Salute" – odzvanjali su Kostićevi stihovi, posebno melodični refren naslova pesme. U tom refrenu nije bila sažeta sva silina i tuga pesnikove ljubavi, već i neponovljivi zov za nekim zauvek izgubljenim, a ipak prisutnim. Kao da su se u toj venecijanskoj crkvi ljubavnici ponovo našli, ali ne više na imanju Dunđerskih, već u gradu gde se sreću svi ljubavnici sveta, gromko se smejući u gondolama, ili tiho šapućući u crkvama.
Grad karnevala i Kazanove
Santa Marija dela Salute! Slutila sam da bolom skrhani pesnik pruža ruke svojoj dragoj, dok mu kroz prste curi praznina i očaj, a mlada Lenka, kao u dečjoj igri skrivanja i pronalaženja, uzmiče, da bi potom za trenutak pokazala svoje lepo mlado lice.U toj igri senki videla sam jednu od konstanti ljudskog života – ljubav i smrt, davanje i odbijanje. Učinila sam veliki naklon maestru. Razumeo je moje saosećanje, galatno se poklonio i nastavio ljubavnu igru senki, jer je to bilo jedino što mu je ostalo. Izašla sam verujući da za velike, večne ljubavi nema nikakvih prepreka – kad se "čudo" ne dogodi u stvarnosti, tu je ona druga strana da poravna zemaljske račune. Umesto ostvarene ljubavi nastala je jedna od najlepših pesama u našoj književnosti.
Na Trgu svetog Marka, kultnom sastajalištu mladih i starih iz celog sveta, najverniji posetioci su, kao što je poznato, golubovi. Toliko ih ima da su gradske vlasti na velikoj muci, jer su svojim fekalijama gotovo sasvim izmenili izgled nekih spomenika. Tako je zabava za turiste, koji obilato hrane golubove, postala prava noćna mora za duždeve naslednike. Ali, bez jata golubova Venecija ne bi bila ono što jeste. Uostalom, nisu samo golubovi velika opasnost za spomeničko blago neprocenjive vrednosti kojem preti mnogo veća opasnost – da jednog dana potone u more. Mnogi misle da taj dan nije daleko. Drveni stubovi, kojima je premreženo more, polako popuštaju i grad svake godine polako tone. Za spasavanje čitavog jednog grada, nekad moćne pomorske države, potrebno je mnogo sredstava i pomoć Uneska.
Bilo je leto kad nema karnevala i sveg onog šarenila i ludosti koje ga prate. Samo sad u njima nema jednog čuvenog lica – lica najpoznatijeg svetskog zavodnika Kazanove. Ali, čak i posle venecijanske tamnice u kojoj je jedno vreme bio zatočen, on je neumoran, ako ne u zavođenju, ono u posmatranju mladih devojaka. I, gle, eno ga sedi ispod lukova jedne kafane na samom Trgu. Sed je i oronuo, alu mu oči svetle. Gleda pažljivo u mlade dame i traži neku po svom ukusu. One mu se kikoću – ko ne zna za Kazanovu i njegove avanture? Ali, niko mu ne prilazi; nekadašnji veliki zavodnik je sam, bolje reći veliki usamljenik, u vremenu koje ne zna za ljubav, ljubavne zgode i sve ono što ih prati.
Seda kosa, razređena, u pramenovima mu pada na ramena, dok on i dalje gleda čas u šarenu povorku, čas negde u daljinu, pa žmirka i briše staklo na monoklu. Obučen je u frak, prljav i izlinjao od viševekovne upotrebe, pa se neznancima čini da je i on deo te velike šarene povorke, još jedna maska za zabavu. Pozdravila sam maestra ljubavi kao literarnog znanca, dok je on povremeno upirao pogled u neke meni nedostupne daljine, u svet u kojem je on bio glavna zvezda kraljevskih salona, velmoških dvoraca, tamnica. Cela ondašnja Evropa znala je za njega, nikad se nije znalo gde će se i kako pojaviti, da li će biti u društvu "lake žene" ili neke poznate grofice. Samo on zna kako je uspevao da slomi srce svake dame i da potom, milom ili silom, kao izgnanik traži novo utočište, bukvalno i u ženskim srcima. Nauživao se i bio uvažavan i utamničen, ali nikada nije gubio nadu. Valjda je zato preživeo sva vremena, pa i naše tehnološko, koga bi jedan novi, mladi Kazanova, možda, čak oplemenio.
Večno boravište Brodskog
Sve mi se činilo da se ni u jednom gradu, kao u Veneciji ne mešaju i na kraju stapaju život i smrt, oronule palate i bučni turisti, prljava voda u kanalima i čisto plavo nebo iznad njih, gondole koje čas liče na dečje brodiće za zabavu, a nekom drugom prilikom na Hadov čamac. To su jedno vreme zaista i bile, ako me pamćenje ne vara, u petnaestom veku, kad je kuga harala gradom. Toliko je bilo mrtvih da su sve gondole obojene u crno, da bi nesrećnike mogle da prevezu do večnog boravišta. Kad mu se prvi put ukazala prilika da poseti Veneciju, Josif Brodski odlučio je da u njoj večno počiva. Još kao mlad, gladan i izopšten iz sovjetskog Udruženja pisaca, pa samim tim i iz celog društva, sanjao je i čekao dan kad će moći da ode u grad kanala, crkava i karnevala.
Čim je dobio dozvolu da napusti nekašnji Sovjetski Savez, posetio je Veneciju, vozio se gondolama, divio ljudskom umeću građenja i definitivno odlučio da tu zauvek nađe smiraj. Ne zbog crnih gondola, koje su u jedno vreme služile kao pogrebna kola, već, verovatno, zato što ga je Venecija podsećala na rodni Sankt Peterburg, koji nije zaboravio jer je najveći deo svog života proveo u njemu, pisao pesme koje niko nije smeo da objavi i prisilno a ne dobrovoljno morao da ga napusti. Venecija je bila i zamena za njegov rodni grad, u koji se nikad više nije vratio. To je bio njegov vodeni žig, kako glasi i naslov pesnikove knjige putopisa o gradu kanala i gondola.
Veneciji nije odoleo još jedan književni velikan – Tomas Man, naslovivši svoj kratki roman o ljubavi i smrti kompozitora Ašenbaha "Smrt u Veneciji". Mladi i lepi Tadžo, isklesan kao grčki Apolon, slomio je njegovo krhko srce. Man je proročki osetio ono što Venecija zaista jeste – grad stvarnih i nestvarnih ljubavi.
Milka LUČIĆ
[objavljeno: 02.12.2006.]
