Izvor: Politika, 25.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kulturno ubistvo među prijateljima
Gnev Francuza se ne stišava od kada je američki nedeljnik „Tajm” proglasio smrt francuske kulture
POLEMIKE
Specijalno za „Politiku” od dopisnika Tanjuga
Od kada je američki nedeljnik „Tajm” pre mesec dana proglasio „Smrt francuske kulture” na naslovnoj strani, koristeći kao predtekst smrt pantomimičara Marsela Marsoa, u Francuskoj se ne stišava gnev.
Tokom decembra nisu prestale da pljušte >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << reakcije u novinama, na radiju i televiziji, u kafanama i na kućnim sedeljkama o onome što je doživljeno kao jeftina, zlonamerna i senzacionalistička analiza mesta koje francuska kultura danas zauzima u svetu.
Burne reakcije govore o značaju koji Francuzi pridaju ovom pitanju.
Država podstiče osrednjost
Lamentiranje nad gubitkom uticaja Francuske u svetu je jedna od uobičajenih tema pariskih intelektualaca, ali čak ni oni najpesimističniji nisu spremni da iskopaju grob francuskoj kulturi, pogotovo ako grobar dolazi s one strane Atlantika.
„Tajm” konstatuje da je zemlja Prusta, Monea, Trifoa i Pjafove izgubila status velesile u kulturi i da je danas potisnuta sa svetskog kulturnog tržišta, na kome dominiraju Anglosaksonci, i to uprkos ogromnim izdacima koje država izdvaja za domaće umetnike i kulturu.
Američki nedeljnik ocenjuje da se u francuskom filmu nije desilo ništa značajno od novog talasa, u literaturi ništa veliko od novog romana iz pedesetih godina prošlog veka, a u muzici ništa vredno svetske pažnje od zlatnog doba šansone.
Autor priznaje da se „francuska kultura dobro drži: svako selo ima svoj festival, kulturna ponuda je bogata”. Problem je, međutim, što ta raznolikost ne nailazi na odjek u svetu.
„Samo šačica novih romana će naći izdavača van Francuske. Manje od desetak godišnje stigne do Sjedinjenih Država, dok je oko 30 odsto romana koji se prodaju u Francuskoj prevedeno sa engleskog jezika”, piše „Tajm”.
U istom tonu autor konstatuje da najveći broj francuskih filmova čine sladunjavi, niskobudžetni filmovi za domaće tržište, dok gotovo polovina prodatih ulaznica u francuskim bioskopima odlazi na američke filmove.
Ništa više nežna nije ni ocena pariske likovne scene, nekada rodnog mesta impresionizma, nadrealizma i ostalih velikih –izama, kaže autor, a koju su „danas pretekli, bar u komercijalnom smislu, Njujork i London”.
U muzici je prošlo vreme kada su Aznavur i Pjafova punili koncertne sale po svetu, dok „Amerikanci i Britanci dominiraju pop scenom”. Od francuskih muzičara koji su poznati van granica zemlje, autor teksta je u stanju da navede samo vremešnog Džonija Holideja.
On se ironično osvrće na francuski koncept „kulturnog izuzetka” za koji su se izborili u Unesku 2005. godine, a čija je suština u zaštiti malih kultura od američke dominacije. Čitaoce podseća da je upravo Francuska dugo imala „civilizatorsku misiju” sa ciljem da popravi” saveznike (misleći, verovatno, na Amerikance) i kulturno „uzdigne” stanovnike kolonija. U nameri da dokaže da ova ideja još nije iščezla iz svesti Francuza, „Tajm” citira predsednika Nikolu Sarkozija: „Mi u Sjedinjenim Državama i Francuskoj verujemo da je sudbina naših ideja da prosvetle svet.”
Uzrok „pada” „Tajm” nalazi u francuskoj kulturnoj politici, preterano protekcionističkoj za anglosaksonske pojmove, kojom diriguje država, a ne tržišni zakoni.
Autor navodi mišljenje da državni izdaci za umetnike i kulturu, koji su u Francuskoj izdašni, „podstiču osrednjost”, a da protekcionizam u kulturnoj industriji „smanjuje privlačnost” umetničkih ostvarenja.
„U Americi pisac želi da mnogo radi i da bude uspešan, dok francuski pisci misle da treba da budu intelektualci”, citira urednika francuskog književnog časopisa „Lir”.
Prozvani francuski intelektualci nisu dugo čekali da odgovore na ovaj „perfidni napad”, kako ga je u „Figarou” nazvao akademik Moris Drijon.
„Svakih četiri, pet godina Sjedinjene Države zahvati antifrancuska groznica, a jedan od njihovih velikih medija preuzme odgovornost da to saopšti svetu”, piše on revoltirano. Uzrok ove groznice jeste u tome što mešaju kulturu i zabavu, ali kulturu ne određuje nedeljni box office.”
Isti ton odzvanja i na blogovima britanskog lista „Gardijan”. „Za neke Amerikance nema ničeg uzbudljivijeg od fantazma o francuskom padu”, ironično primećuje franko-britanski novinar i pisac Anjes Poarije. Ako se francuska literatura slabo izvozi u SAD, uprkos velikoj godišnjoj produkciji, to je zbog toga što se „zemlja zabarikadirala između četiri zida i izgubila interes za spoljni svet”, piše ona. Američkom „šovinizmu Poarije suprotstavlja ljubopitljivost francuskih čitalaca .
U raspravu na stranicama „Gardijana” uključio se i najmedijatizovaniji francuski filozof Bernar Anri Levi koji je zaključio da „američki stav prema francuskoj kulturi više govori o njima nego o nama”. Za njega ovaj tekst zastupa mišljenje koje je tipično za dominantnu kulturu, čiji je cilj da nađe opravdanje za svoju dominaciju. Ona kultura koja ne interesuje Amerikance po definiciji je slaba, konstatuje Anri Levi, zaključujući da za njih „umetnost nije ništa drugo do umetnička industrija”, a da je „umetnost koja nešto znači ona koja se izvozi”.
Kusturica kao argument
Za književnog kritičara nedeljnika „Nuvel opservater” Didijea Žakoba, američko shvatanje francuske kulture se izražava jednačinom: „De Gol, plus Sartr, plus baget, plus grudi Sofi Marso, jednako je kultura Francuske.”
Drugi problem je, objašnjava on na stranicama svog bloga, što se „američki nedeljnik poziva na kulturni koncept koji je danas u velikoj meri prevaziđen”. U Francuskoj danas nema pisca veličine Molijera, kao što u Americi nema novog Henrija Džejmsa. „Sama ideja remek-dela je iščezla u drugoj polovini 20. veka. Prust danas ne bi imao smisla, kao ni Šekspir”, piše ovaj kritičar.
Neka vrsta zvaničnog odgovora „američkom napadu” stigla je prošle nedelje od organizacije zadužene za promociju francuske kulture u svetu „Kulture Francuske”, koja je objavila listu od trista francuskih umetnika koji su poznati u svetu, od glumice Izabele Ađani do benda Daft Pank, preko arhitekte Žana Nuvela, „u prvom imeniku ove vrste namenjenom stranim novinarima”.
„Na objavu o smrti francuske kulture odlučili smo da reagujemo, a ne da ostanemo u tišini groba na koju ste nas osudili”, napisao je direktor ove organizacije Olivije Poavr d’Arvor, u „ Pismu američkim prijateljima”, koje je potpisalo oko 300 francuskih umetnika.
Njihova poruka je da se kultura ne sme posmatrati kroz logiku tržišta.
„Kultura je i kapacitet jedne zemlje da primi kulture drugih”, piše on i ocenjuje da „Francuska u tome ima veliku prednost”.
„Mnogi filmovi Almodovara i Kusturice, da ne zaboravimo afričke reditelje, rađeni su u zajedničkoj produkciji sa našom zemljom”, napisao je u pismu „američkim prijateljima”.
Oster i Alen francuske „ikone”
Procenjujući domete svog protesta, Arvor primećuje da nije lako čuti francuski glas kada su Amerikanci „zbog svoje moćne kulturne industrije, svetske mašinerije za projekciju slika, zvuka, softvera, želja, ako ne voljeni, a ono poštovani svuda u svetu u poslednjih pet, šest decenija”.
U „prijateljskom” upozorenju sagovornicima sa druge strane Atlantika on objašnjava da „ima i onih u Francuskoj koji bi rekli da je razlika između naše dve zemlje u tome što devet od deset Francuza zna ko je Marsel Marso, dok je samo jedan od deset Amerikanaca čuo za Normana Majlera”, američkog pisca koji je nedavno preminuo. Arvor navodi primere Amerikanaca koji su više cenjeni u Francuskoj nego u sopstvenoj zemlji, poput Vudija Alena i Pola Ostera.
Polemika koja je toliko uzburkala krv nekih Francuza nije, međutim, prešla Atlantski okean.
„Želim da vas obavestim da Amerikanci ne najavljuju smrt francuske kulture i da čak nisu ni pročitali sporni članak”, piše u listu „Mond” Džon Brenkman, profesor iz Njujorka, svedočeći o nezainteresovanosti američke javnosti, ili bar njenog dela, za ove teme.
Francuski pisac Frederik Martel je jedan od retkih koji su, ukazujući na slabosti „Tajmovog” članka, konstatovali da „Francuska više nema uticaj koji je u oblasti kulture nekada imala u svetu”, a naročito u poslednjih dvadesetak godina.
Glavni problem je, prema njemu, u tome što nema zajedničke evropske kulture.
„Uz neke retke izuzetke, jedina kultura koja ujedinjuje Evropljane jeste američka kultura”, zaključuje on rezignirano.
Ana Otašević
[objavljeno: 26/01/2008]
