Izvor: Politika, 29.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kraj romana u Patagoniji
Nekad stecište Buča Kasidija, a danas ekscentričnog džet-seta, Madone ili Teda Tarnera, Patagonija je od pećinskih slika do danas nepresušna inspiracija naučnika, putopisaca i književnika
Od našeg specijalnog izveštača
Patagonija, prostrana terra incognita, opkoljena okeanima, Tihim i Atlantskim, sa prirepkom u vidu Ognjene zemlje i dalje je, možda i više nego ikada, san odista budnih.
Utoliko u Patagoniju odlaze i Ted Tarner i Madona, kao što >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je i Ledi Di tamo odlazila, prosto da se napoje mudrošću i surovom lepotom preostalog komadića neokrnjene prirode. Odlaze i mnogi drugi pripadnici tzv. svetskog džet-seta, voljni da se povinuju neumoljivim pravilima: kosa se pere samo od osam do devet uveče u posebnoj prikolici, do koje se stiže po antarktičkom vetru. Jer, ne samo da je dobra stara voda najveće blago uprkos najnovijim dostignućima, nego kad bi se ona, zaprljana nakon nekakvih „Hajata" ili „Hiltona", izlila u Patagonsko more, u njega više ne bi dolazili ni kitovi, zbog čijeg potresnog parenja probrani likovi, kao na najdragoceniju ekskluzivu, redovno dolaze tamo. Tamo gde se već po trajnom opredeljenju nalaze i nečija deca koja su konačno i roditelje u suštinskom prevazišla. Dok su se roditelji celim svojim životnim putem pitali o drugoj strani iza svih knjiga, ta neka deca su jednostavno otišla tamo.
Uprkos velelepnim glečerima, basnoslovnim jezerima, mondenskim skijalištima i neukrotivim Andima, Patagonija je svojim pretežnim delom jednolična, ogoljena, nenastanjena. Možda i zato, tamo će svako svakom da izađe u susret: vozač će da skrene još petstotinak kilometara sa svog puta po bespuću, kako bi drugom vozaču u nevolji doturio ili još jedan točak, ili kanticu benzina. Uzgred, Patagonija je, recimo kao i Sibir, jedno ogromno nalazište nafte. Ali se zbog sledstvenog zagađenja i od toga odustalo tamo.
Kako god bilo, nema tog radoznalog duha koji nije, upravo u tom smislu, nešto i zapisao o Patagoniji. Od Darvina, koji je kao naučnik o Patagoniji dodatno izdašno pisao, do Brusa Četvina, našeg doskorašnjeg savremenika, koji u svom putopisu iz Patagonije priča o tome kako je odrastao u vreme hladnog rata i kako je kod bake u Engleskoj razmišljao gde će se skloniti kad se rat ugreje i atomska bomba iznova proradi, a da ipak ne bude Evropa, koja je i bez takvih bombi brdo leševa, često čak i iz čista mira. Iz arheologije sećanja, Četvin je u zabitima Patagonije išao tragom Buča Kasidija koji se tamo sklonio od ruke zakona Divljeg zapada.
O Patagoniji je svoju knjigu napisao i argentinski pisac Mempo Đardineli (među nama donekle poznat zahvaljujući prevodima našeg Branka Anđića iz Buenos Ajresa). Đardineli se sticajem okolnosti rodio na krajnjem severu Argentine. Otuda se konačno uputio, zajedno sa španskim prijateljem, u Patagoniju, „uzbuđen kao malo dete", iako obojica imaju ili bi mogli imati, po ličnom kazivanju, već i unučiće.
Potom je Đardineli (kome najveću medveđu uslugu prave stalna poređenja sa zemljakom Kortasarom) dobio veoma značajnu književnu nagradu u Španiji za putopisnu prozu.
Kao revnosni čitaoci, a pre svega kao zaljubljenici u Patagoniju, tu zagonetku koja nema veze ni sa detektivskim romanima, neki su nastavili da i nakon neposrednih iskustava Patagonije čitaju, čak i dodatno, Đardinelijev roman pod naslovom Kraj romana u Patagoniji. Pripovedač ovde pokušava da na put po Patagoniji sa sobom povede i dvoje glavnih junaka svog prethodnog romana, koji su tada bili opkoljeni unakrsnim snagama reda, poretka i književnog žanra. Putem do kraja krajeva, autor pokušava to dvoje da nekako spase, a time i svoju muku sa rečima da razreši.
Čitaoci tog romana osećaju i muku i iskrenost. Ne i roman. Ali zato, negde pre samog kraja knjige, odjednom osećaju i potrebu da bar preko Mreže potraže – kad smo već kod iskrenosti – sva ta neka mesta koja se kod ovog autora pominju u vezi s Patagonijom.
Time podstaknut, čitalac jednim klikom može doći i do kanjona Rija Pinturasa, koji je Unesko 1999. proglasio svetskom baštinom zbog Kueve de las Manos. „Kueva" je jama, a „Manos" su ruke: u toj pećini, nastaloj kao nabor sred eolskih sila, davnašnji naši preci spasavali su se crtanjem.
U toj jami, koju od zvaničnog nemara ili/i vikendaških otpadaka jedino taj, da kažemo ipak pisac, spasava, nalaze se pećinske slike ruku.
Ruke su u toj jami naslikane pre 550 godina pre naše ere kao negativ: ruka je bila samo povod. Preko nje su preci iz šuplje kosti duvali boju okolo. Pozitiv šake nastao je tek 180 godina pre pominjane ere. I tada i pre toga, ruka je uvek bila leva: dlan tako pokazuje.
Pigmentacijom hematita neopozivo je utvrđen i vremeplov crtanja.
Po tavanici pećine koju autor pominje u okviru svoje Patagonije nalaze se još i prizori životinja, u slobodnom trku. Ti crteži su, po svemu sudeći, stari devet hiljada godina. No, i pre milion godina, Patagonija je bila naš uporedni savremenik.
Odonda, moguće je da svaki Englez bude srećan ko kuće u liftu, samo ako se domogne nekog patagonskog fosila. U Britanskom muzeju će to biti svečanost; u Patagoniji samo pažljiva svakodnevica, bez obzira na to što bi se tamo mogli i praistorijskim kostima razdragano gađati.
Jedan pisac koji traži svršetak svog romana, svojom nesvršenom i nesavršenom knjigom, svoje je čitaoce itekako podstakao na svakojaka putovanja kroz prostor, vreme, sebe same.
Silvija Monros-Stojaković
[objavljeno: 01.03.2008.]
