Izvor: Politika, 01.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
KOSTA ČAVOŠKI
Posle duge pripreme novog ustava Srbije u najvećoj tajnosti i u vrlo uskom krugu navodnih stručnjaka četiri vodeće stranke, u petak 29. septembra 2006. godine objavljeno je da je tekst njegovog nacrta konačno usaglašen. A već sutradan on će po svoj prilici i biti izglasan u Narodnoj skupštini Srbije, i to bez ijednog dana javne rasprave, koju je čak i Josip Broz Tito prilikom donošenja svojih ustava redovno praktikovao.
Jedino što o tom nacrtu pouzdano znamo jeste obaveštenje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da će u njegovom uvodnom delu pisati da su Kosovo i Metohija, taj stožer na kojem počivaju i srpska državnost i nacionalna samosvest, neotuđivi deo teritorije države Srbije i da će imati suštinsku autonomiju. A to se već sada predstavlja kao poslednja odbrana teritorijalnog integriteta Srbije.
Valja odmah reći da se državne granice ne određuju ustavom niti se one ustavom mogu odbraniti. Naše državne granice određene su međunarodnim mirovnim ugovorima, čiji su jemci sile pobednice iz Prvog svetskog rata. Prema Bugarskoj granice su određene Nejskim ugovorom od 27. novembra 1919. godine, prema Mađarskoj i Rumuniji Trijanonskim ugovorom od 4. juna 1920. godine, dok su granice prema Albaniji određivane tri puta: najpre na ambasadorskoj konferenciji u Londonu 1913. godine, potom su izvesne izmene izvršene na Konferenciji u Parizu 1921. godine, da bi bile konačno utvrđene protokolom potpisanim 1926. godine u Firenci. I jedino se na te ugovore treba neprestano pozivati, kao što po svaku cenu treba sprečiti njihovu izmenu nekakvim novim protokolima i rezolucijama.
Ima, međutim, među našim glavarima onih koji tvrde da će unošenje Kosova i Metohije u ustavnu preambulu ne samo preduprediti njihovu otmicu od Srbije nego i da će sprečiti poneke od najviših čelnika da krenu putem izdaje i potpišu njihovo otuđenje. Takva očekivanja mogu postati kobna samoobmana, a posledica su naivna vera u papirnatu snagu pravne norme. Povodom zamisli ser Edvarda Kouka o vladavini zakona još se Tomas Hobs iščuđavao kako to mogu da vladaju hartija i mastilo bez mačeva ljudskih. Isto se može reći i za pomenutu ustavnu preambulu, kojoj se, pored snage volje, mora pridodati i snaga oružja, koje nam, nažalost, u ovom času nedostaje, pošto je naša vojska poslednjih šest godina neprestano smanjivana, razoružavana i ubogaljivana.
Još je veća iluzija da će ustavna odredba sprečiti nekog od naših glavara da potpiše otuđenje Kosova i Metohije. Pa svi dobro znaju da član 47. stav 2. važećeg ustava zabranjuje ekstradiciju domaćih državljana, ali ih uprkos tome izručuju Hagu.
Konačno, uveravanje da će se brzim izglasavanjem novog ustava masovnim izlaskom na predstojeći referendum sačuvati Kosovo i Metohija predstavljaju već doživljenu obmanu. Juna 1990. godine Slobodan Milošević je pozvao srpski narod na ustavni "referendum", na kojem se nije usvajao ustav nego nekakav ustavni projekat, pod izgovorom da se jedino novim ustavom mogu sačuvati Kosovo i Metohija. Ako nas je on jednom obmanuo, zašto bismo dozvolili da se takva obmana ponovi?
Profesor Pravnog fakulteta u Beogradu
[objavljeno: ]
